Ivanino blago

Fresh start

// October 13th, 2007 // 13 Comments » // O meni, Razmišljanja

Moram i ja sad, kao Kukac, jedno obaveštenje.

Nemam još verziju 2.0, za sad smo na V1.1 Beta Release, sa izgledima da u najskorije vreme postane stabilna V1.1.

Dakle, novi period počinje starting today, krećemo nas dve dalje, napisah već negde, bez balasta i kočnica, punom brzinom napred, u život. Biće teško, znam, ali sa druge strane lakše, sigurna sam.

Na pravom smo putu.

Life is too short

// October 12th, 2007 // 5 Comments » // O meni, Razmišljanja

Pre nekog vremena sam ovu sličicu i tekst sa nje poklonila Lang za rođendan.

Sad je meni zatrebala, pa je poklanjam sebi.

Volim – Ne volim

// October 10th, 2007 // 10 Comments » // O meni, Razmišljanja

volim
-svoje dete;
-jutarnji telefonski razgovor;
-iznenađenja, i da primam i da dajem;
-sitne stvari koje život znače;
-ovaj blog;

ne volim
-kad nekome treba sto puta da objašnjavaš jedno te isto, onda kao shvate, a posle dva dana pitaju “kako ono beše?”;
-kad mi pričaju “iza leđa”, ako vas šta zanima, pitajte;
-kad odvedeš dete na pregled kod nekog lekara “na glasu”, oni roditelje gledaju “kao debile” koji veze s mozgom nemaju, kao da niko osim njih nikad nije išao ni u kakvu školu, pročitao ni jednu knjigu… srećom oni drugi su ipak u većini…
-pisanje na zadatu temu, nikako mi to ne ide… vidite i sami…

ne znam, a htela bih da znam
-da ne razmišljam previiše o posledicama, nego da reagujem na prvu;
-što ne umem da kažem “ne”, a nekad mi je to tako potrebno;
-šta bih još mogla da uradim, da promenim svom detetu život na bolje;

fascinira me
-znanje;
-šta su sve neki ljudi spremni da urade (jedni dobro, a drugi loše);
-dokle sve seže ljudska glupost;

stidim se
-što sam, kad sam jednom donela jednu odluku, posle promenila mišljenje, kasnije se ispostavilo da je baš ta odluka bila dobra…;
-što još ne vozim, no pitanje je dana, verujte mi;

želim
-da konačno svoj život organizujem drugačije;
-ovo;
sve ostalo nije vredno pomena

zahvalna sam
-roditeljima, što su me naučili da mislim svojom glavom, a ne da čekam da mi neko kaže šta treba da uradim;
-svojim prijateljima koji mi pomažu, bilo da me znaju već “sto godina” ili me nikad u životu nisu videli, a i onima koji mi svim silama odmažu, jer mi tako pokazuju svoje pravo lice;
-na svakoj svojoj životnoj stramputici koja me je dovela tamo gde sam sad;
-Nekom, na snazi koju mi daje.
Hvala ti, I couldn’t have done it without you.

Mene prozvala venus, ja prozivam ozona da bude sledeći.

Život

// October 8th, 2007 // 9 Comments » // O meni, Razmišljanja

Napisala sam post, i obrisah ga. Ne mogu.

Dobih mail pre neki dan.

I nisam imala snage da odgovorim. Krenem, napišem jednu rečenicu, počnem da plačem, i prestanem.

A evo, sad ne znam da vam kažem da li je tužan. Rekla bih da nije, da nosi jednu mnogo jaku poruku, i reših da je sledim.

Ništa na ovom svetu nije vrednije od života.

Hvala mami jednog anđela što mi je otvorila oči.

Automobil

// September 23rd, 2007 // 16 Comments » // O meni, Opšte

Trebaće mi uskoro automobil.

Kad smo ono pre nekog vremena dobili Rešenje za Tuđu negu i pomoć, reče mi dobra žena da roditelji dece višestruko ometene u razvoju imaju pravo na uvoz automobila bez plaćanja carinskih dažbina.

Za sad skupljam informacije (moraću i pare da počnem da skupljam…) pa kad saznam celu proceduru, krećem u, očekujem, jako dugu i komplikovanu proceduru. No, ne dam se ja obeshrabriti…

Počinjem tako što ovo kopiram sa sajta
Ministarstva rada i socijalne politike Republike Srbije
čisto da mi se nađe pri ruci. (edit: u međuvremenu, na sajtu Ministarstva toga više nema, ali može da bude koristan Vodič kroz prava osoba sa invaliditetom u Srbiji – .pdf fajl)

Pitanje:

Kome je i na koji način data mogućnost povlašćenog uvoza automobila?

Odgovor:

Zakonom o izmenama i dopunama carinskog zakona («Službeni glasnik RS» br.61/2005), od plaćanja carinskih dažbina prilikom uvoza putničkih automobila, koje za ličnu upotrebu unesu ili prime iz inostranstva, oslobođene su:
- osobe sa invaliditetom sa telesnim ošteć- enjem od najmanje 70%
- vojni invalidi od prve do pete grupe
- civilni invalidi rata od prve do pete grupe
- slepa lica
- lica obolela od distrofije ili srodnih mišić- nih i neuromišić- nih obolenja
- od paraplegije i kvadriplegije
- cerebralne i deč- ije paralize
- multiple skleroze
– roditelji višestruko ometene dece koja su u otvorenoj zaštiti, odnosno o kojima roditelji neposredno brinu

Da bi se pravo na oslobađanje od plaćanja carina ostvarilo po ovom osnovu, Uredba o izmenama i dopunama Uredbe o carinski dozvoljenom postupanju sa carinskom robom, puštanju carinske robe i naplati carinskog duga («Službeni glasnik RS» br. 71/2005), predviđa da se zainteresovana lica, nadležnom carinskom organu, obrate podnoseći sledeću dokumentaciju, kao dokaz da ispunjavaju zakonski predviđene uslove:

1. kada je u pitanju dokazivanje stepena telesnog ošteć2. enja, podnosi se rešenje nadležnog PIO Fonda kojim je utvrđen stepen telesnog ošteć3. enja;

4. kada je u pitanju pravosnažno rešenje nadležnog organa o priznavanju svojstva vojnog invalida odnosno civilnog invalida rata (vojni invalidi od prve do pete grupe i civilni invalidi rata od prve do pete grupe) utvrđen status dokazuje se na osnovu pravosnažnog rešenja koje donose nadležni opštinski organi za borač5. ku i invalidsku zaštitu (u I stepenu) kao i nadležni organi u II stepenu i to:

- za teritoriju grada Beograda – Sekretarijat za socijalnu i deč- iju zaštitu
- za teritoriju uže Srbije – Ministarstvo rada, zapošljavanja i socijalne politike – Sektor za borač- ku i nvalidsku zaštitu
- za teritoriju AP Vojvodina – Pokrajinski Sekretarijat za zdravstvo i socijalnu politiku, Novi Sad

6. kada je u pitanju dokazivanje višestruke ometenosti deteta:

- rešenje o kategorizaciji deteta koje donosi nadležni opštinski organ (komisija za razvrstavanje dece ometene u razvoju pri opštinama)
- uverenje da se roditelji neposredno brinu o detetu izdaje centar za socijalni rad (kao organ starateljstva) sa teritorije prebivališta podnosioca zahteva

Takođe, ukoliko su osobe sa invaliditetom kategorisane kao invalidi rada I, II ili III kategorije prema ranije važećim zakonskim propisima, potrebno je da nadležnoj Filijali PIO Fonda podnesu zahtev za utvrđivanje stepena telesnog oštećenja uz lekarsku dokumentaciju, na osnovu već utvrđene kategorije invalidnosti.

Hvala mami jedne Vanjine drugarice (koja mi požele “Welcome to the club”, znate već na šta mislim) na više nego dobrodošlim uputstvima. Ona je već kroz ovu proceduru prošla, njen je savet bio “Pripremi se da budeš mnogo strpljiva, tri puta su mi gubili dokumenta”.

E pa, blogeri dragi, i svi vi ostali koji čitate, poželite mi sreću i strpljenje… A ja ću vas za uzvrat obaveštavati kako napredujem…

I ne mogu da odolim da ne dodam na kraju još jednu rečenicu:

Al’ će se neki silno iznenaditi…
just watch me…

Flashback from childhood: Brzalice

// September 17th, 2007 // 11 Comments » // Dogodovštine, O meni

Obdanište. Imam 6 godina. Priprema se oproštajna priredba pred polazak u školu. Traži se ko će biti voditelj programa. Od dece, podrazumeva sa.

Background: u ona davna vremena, najpopularnija voditeljka je bila Dunja Lango, čiji je sin, Istok, išao sa mnom u obdanište.

Naravno, svako bi da najavljuje program, da se bar malo nađe u ulozi koju ima pomenuta ekstra popularna voditeljka. Vaspitačice se dosetile, da nas klince testiraju. Izgovaramo brzalice. Jednu prostu.

Na vr’ brda vrba mrda.

I uglavnom se svi spetljaše, nas troje (dve devojčice i jedan dečak) ostali u “užem izboru”. Na kraju, posle druge brzalice, ne sećam se koja je bila, izabraše mene.

A ja, mislila sam da sam najvažnija na svetu u tom trenutku. I bila sam.

Malo research-a na netu dovodi me do brzalica na 108 jezika

Najveću zbirku brzalica na srpskom pronađoh na sajtu Zmajevih Dečjih Igara i tu mi se upali lampica da sam link na ovaj sajt negde već videla. Pa da, naravno, kod Eniaca, pod My Work (his work, da se razumemo).

EDIT: dodate slike (klik na sliku za veću)

Cenjkanje

// September 15th, 2007 // 8 Comments » // O meni, Razmišljanja

Ne znam ni šta bih rekla. Da kažem da nisam očekivala, lagala bih, jesam.

Sporazum. Ma kakav je to hebeni sporazum u kome samo jedna strana popušta. I sve druge neprijatnosti da progutam, cenjkanje mi je palo najgore od svega, prosto mi se povraća. Da se sve dešava na pijaci, lako bi bilo, nego je cenjkanje oko sopstvenog deteta. Život da ti se smuči.

A onda pogledam i pomislim, ne želim više ni minuta da svoje dete dovodim u situaciju da ga neko kroz procente procenjuje, vredi li ovoliko ili onoliko. Ne želim, ne treba mi to, njoj to ne treba.

28%

Smešno, zaista, jadno, odvratno… Nemam odgovarajuću reč…

Šta li se tu usput desilo sa najboljim interesom deteta?

I ne, ne kukam, nemojte da pomislite da se žalim nešto, samo da pomenem, da posle ne zaboravim. I srećna sam jer će od sad biti mnogo drugačije. Bez balasta i kočnica, punom brzinom napred, u život.

Sećate li se kad sam svojevremeno rekla da nemam snage. Sad je imam, više nego ikad.
Hvala ti što mi je daješ.

Radosna sam, jesam

// September 12th, 2007 // 6 Comments » // O meni, Razmišljanja

Imam jednog studenta, Mrgud. Stalno se nešto buni, nikad mi ništa nije po volji. Ali to su uglavnom neka sitna negodovanja oko svega i svačega, pa se kasnije sve prebaci na zafrkavanje.

Jutros je usmeni, i ja trčim gore-dole sa spiskovima i zadacima sa pismenog. Sreće me Mrgud na stepeništu. Uvek ima nešto da pita. I danas, naravno. Razmenismo par rečenica oko njegovog pitanja i usmenog ispita, zanima ga kako izgleda, koliko traje… Krećem ja dalje, kad će Mrgud:

- Kako ste inače?
- Pa fino, hvala što pitaš. (ja sa njim na ti, on sa mnom na vi)
- Baš delujete radosno i veselo, morao sam da vas pitam.

Nasmejah se samo, i produžih do profesora.

Vratila se kući i pričam sa prijateljicom. Kaže mi ona:

- Pa pročitalo te dete.

Hm… pa nije valjda da se to baš toliko vidi. Mislim, jeste jutros sunce sinulo posle jučerašnje grozne kiše, ali mislim da to nema mnogo veze jedno s drugim.

Da li se zaista vidi ta radost?

I da, naravno, jesam radosna.

Ožiljci na duši

// September 8th, 2007 // 7 Comments » // Naša priča, O meni, Razmišljanja

Večernji ritual, kupanje. Posle kupanja, maženje i oblačenje.

I svaki put, ali SVAKI PUT, zagledam njene mnogobrojne ožiljke nastale od uboda iglom. Najviše ih ima na peti, gornjem delu stopala, listovima, nadlanicama, podlakticama, frontalnom delu glave, negde kod korena kose. A ima ih bezbroj. Od svakodnevnih uboda, braonila koje su bile neophodne za vreme njenog boravka na intenzivnoj nezi. Jedan dan u levoj peti, sutra na desnoj nožici sa gornje strane i na glavi, prekosutra na glavi i nadlanici. I tako 30 dana. A nožica je bila toliko mala, da su joj odgovarale čarapice za lutku, sve čarapice kupljene za novorođenče bile su kao kad bih joj sad obula moje čarape.

Ima 2 meseca. Prve analize, pa i kariotip (genetske analize) između ostalog, potrebna je veća količina krvi, pa mora iz vene. Lokacija Institut za Majku i Dete. Oduševile su me tamošnje sestre, u sekundi, na Vanjinoj minijaturnoj nadlanici bez problema pronalaze venu.

Ima 3,5 meseca. Priprema za pregled magnetne rezonance zahteva braonilu zbog totalne anestezije. Lokacija Univerzitetska Dečja Klinika u Tiršovoj. Sestra pokušava tri puta da joj namesti, Vanja plače, sestra kaže, “ne boli nju to što sam je ubola, nego što sam joj stegla ruku” meni došlo da je razbijem. Nastavak toga pogledajte ovde.

Ima 10 meseci, radimo neke TORCH analize na antitela, na Torlaku i u INEP institutu. Oni deci ne vade krv, nego to za njih radi Institut za Majku i Dete. I opet su se sestre iz Instituta pokazale kao prave, u sekundi, iz prvog, naravno, pogodile venu na nadlanici.

Ima godinu dana. Redovni pedijatrijski pregled u Domu Zdravlja. Vadi se krv iz prsta. Nije ni pisnula, ni trgla ruku, ma ništa. Hvalili je da je hrabra, a ne kao druga deca.

I kako je veća, ožiljci na njenim rukama, nogama i glavi bivaju sve uočljiviji. Možda ih neko ne bi ni primetio, ali meni su to ožiljci na duši, na mojoj duši.

Pročitajte ovde o bolu u neonatalnoj jedinici intenzivne nege. Ovaj blog sam htela da preporučim još pre neki dan, kad je bio BlogDay, no, rešila sam onda da samo pozitivne blogove stavim na listu. Ovaj je malo tužan i otrežnjujući.

Flashback from childhood

// September 3rd, 2007 // 8 Comments » // Beograd, Dogodovštine, O meni

Pojma nemam što, setih se ovoga.

Imam oko 3 ili 4 godine. Imam manje od 4 godine, jer se tad rodio moj brat od ujaka, a ovo je bilo pre toga. Preko nedelje sam kod Babe i Dede. Lokacija centar, 29. novembra 29. Svakog dana idem sa Dedom pre podne na Kališ. Peške. Nije to baš blizu, sad bi me mrzelo, priznajem. Posle Doma Armije idemo ulicom Braće Jugovića. Na uglu sa Dobračinom je Banka. Ima reklamu u obliku kocke koja se okreće oko svoje velike dijagonale. Piše na njoj nešto.

- Deda, šta je ono? – pokazujem prstom.
- Reklama.
- Kakva reklama?
- Kocka koja se okreće.
- Deda, a šta piše?
- Privredna Banka Sarajevo.
Nastavljamo do Kališa.

Petak popodne, idemo kući. Na Novi Beograd. Prolazimo kolima ulicom Braće Jugovića.

- Tata, vidi Privredna Banka Sarajevo.
- Otkud znaš?
- Pa piše na kocki.
- Jel?
- Da, pročitao mi Deda.

Nekoliko potpuno nebitnih stvari o meni

// September 1st, 2007 // 22 Comments » // Blog, O meni

Još jedna Blog381 igrica…

Ovaj post iz rukava izlazi… Koliko su ove stvari nebitne, pojma nemam, i bez reda su, onako kako su mi na um padale. Nekoliko Suskinih bih mogla da potpišem (recimo 8, 9, 10, 11, 14), generacija je čudo…

No, da krenemo:

1. Večera u 23h, omiljeno vreme za jelo.

2. Ne volim da jedem za stolom kad sam kod svoje kuće, ispred kompa ili TVa je idealna lokacija, a može i “s nogu” iza pulta u kuhinji.

3. Volim nescaffee “bojlerušu” onako skoro kao čajić, i da nije vrela.

4. Više volim pijacu kod mame nego kod mene, navika je to, šta ću.

5. Mogu jezikom da dodirnem nos, i do skoro sam mislila da sam jedina koja to može. A onda sam srela još nekog…

6. Nisam jela čokoladu ne pamtim…

7. Bila sam vukovac u osnovnoj, prvi put u životu dobila dvojku u prvom srednje, iz geografije kod razrednog, i plakala kao kiša.

8. Ukrali mi bajs u petom osnovne iz neke zajedničke prostorije u prizemlju zgrade, vrata naravno bila uredno zaključana.

9. Imam nekoliko nagrada sa takmičenja u skijanju kad sam bila klinka.

10. Fasciniraju me levoruki, pojma nemam zašto.

11. Mama me zove svaki dan da me pita “jel si doručkovala?” ja odgovaram “jesam” iako ustvari nisam…

12. Dva puta sam u životu bila u porodilištu u Višegradskoj, oba puta po mesec ipo, i oba puta sam nekog čekala, prvi put mamu, drugi put Vanju.

13. Najbolje funkcionišem kad je najgore, kad se rok približi, mislim 200 na sat i imam najbolje ideje.

14. Volim da mi TV stoji upaljen ceo dan, bez obzira štao ga niko ne gleda… onako, kao da mi pravi društvo.

15. Volela bih da sam više spontana, da ne mislim uvek “šta ako”… Možda jednom to naučim…

16. Za neki dan će biti 20 i nekoliko godina od kako mi je ćale umro, a ja taaako ne volim da idem na groblje…

17. Na faksu, jedan kolega me prepoznao da smo išli zajedno u obdanište…

18. Učila sam kao klinka francuski, dosta ga razumem, ali nisam nikad htela da pričam, jer sam se plašila da ću praviti greške… I imam super naglasak…

19. Mislim za sebe da nikad nisam dovoljno dobra…

20. Super mi pare idu kroz ruke.

21. Imam “problem” sa telefoniranjem nepoznatim osobama, ovo bi moglo i u poseban post.

Jel dosta?

Dosta, ne dosta, to vam je, ajd uzdravlje.

Neostvarena želja

// August 6th, 2007 // 21 Comments » // Meme, O meni

Meme by RainDog.

Nemam običaj da želim nešto neostvarivo, takve želje u mojoj glavi nemaju smisla, pa ih ni nema. Volim obične, sitne, ostvarive želje. I onda kad se dovoljno dobro potrudim, ostvarim ih.

Tako ispada da je neostvarena želja ona koju još nisam ostvarila. Ali radim na ostvarenju…

Jedna, ne baš tako sitna, a ni obična, mota mi se ovih meseci po glavi.

Želim zdravo dete.

I želim da verujem da je ostvariva… ne baš tako brzo, to je sigurno… u svakom slučaju, videćemo…