Strah

Vrišti, htela bi da zaspi, a ne može. Onda zaspi, trgne se i opet počne da plače. A ja ne znam šta da radim. I mene bude strah. Uvek se plašim nekih epi napada. Verujem sve da nije, ali opet negde podsvesno stalno me to kopka. Večeras je bilo jedno takvo veče. Evo tek je malopre uspela da učvrsti san. Mene je zapravo strah od nemoći, i neznanja. Kad ne umem da joj pomognem, kad ona ne ume da mi kaže šta joj je, da li je nešto boli, da li je strah, ili je tužna, ili je preumorna. I tako, ja mogu samo da nagađam, i da predviđam šta bih mogla još da uradiim kako bih je smirila. I onda, kad je vidim potpuno mirnu i usnulu, taj je strah u meni stalno tu...

Pomoć

Šta je poenta pomoći? Da se onaj koji pomaže oseti nadmoćnim, da se onaj kome se pomaže napravi zavisnim, ili se to zaista radi iz ubeđenja da je pomoći dobro zbog onoga kome pomoć treba ne očekujući pritom zauzvrat ništa. Ako nekome pomažeš ne radiš to da bi mu kasnije nabijao na nos kako si mu pomogao, nego to radiš jer misliš da tako treba i ne trubiš o tome da svi znaju da si baš ti to učinio. Pomoći nekome i kasnije mu nabijati na nos sve vaše pomoći, gore je nego da mu nikada niste ni pomogli. E tako se ja osećam ovih dana, nedelja, meseci. Potrebna mi je pomoć, priznajem, i moram da je prihvatim, ali me boli, strašno me boli konstantno davanje do znanja da su oni zaslužni za ovo ili ono, da sam ja loša zbog toga što mi je pomoć uopšte potrebna. I mrzim, počinjem da mrzim sebe što nisam dovoljno jaka da sve sama uradim, da pronađem rešenje i sprovedem ga onako kako je to najbolje za mene i moje dete. I nemam, još uvek nemam tu snagu da me pokrene.

Ponosna…

RainDog, onaj iz Special thanks, mene, eeeej, meeneee odabrao od svih ovih finih blogera da budem na prvom mestu njegove cool liste. Ali ne samo to, nego ceo pasus napisan kao obrazloženje, ostala sam bez teksta, zgranuta, obradovana, i strašno ponosna da shvatim da neko ko me nikad nije video ni čuo, ko me poznaje samo iz ovih par redova napisanih, o meni ima onakvo mišljenje. A htela sam da napišem o nečemu što mi se desilo večeras, nečemu ružnom i tužnom, ali ovo je zasenilo sav moj bes koji sam osećala do pre pet minuta, kad pročitah listu i još više obrazloženje. Čudno je, mnogo je čudno kako oni koji su dalje mnogo bolje vide stvari od onih kojima si ispod nosa. Rain, hvala ti do neba što si me oraspoložio večeras.

Poštujte tuđe vreme

Najviše mrzim na svetu kad se neko prema meni ponaša kao da visim na čiviluku, i čekam da me skinu. Koliko god lepo bilo to što neko želi da mi učini nešto, ja ipak volim da to znam unapred, kako bih mogla da organizujem svoje vreme. Saznati u pet do dvanaest da će neko nešto da uradi u dvanaest, skoro je isto kao da to nije uopšte ni uradio. Pa osnovni je red da svoje postupke koji imaju veze sa nekim drugim, tom drugom najavite razumno unapred.

Čekanje

Meme by Suske Čekam da Vanja zaspi. Čekam da prođe ovaj januar. Ne volim januar. Čekam samu sebe da konačno donesem neke važne odluke. Čekam da se probudim iz ove učmalosti nerada. Čekam, jedva čekam, da počnem da radim. Još samo malo. Čekam novu kancelariju. Čekam platu. Valjda će sutra. Čekam novog mentora. Čekam, željno čekam, jedan poziv na kaficu. Čekam proleće. Mnogo volim proleće. ... i tako... čekam...

Završi se i ova…

...godina. Nemam običaj da pravim rekapitulaciju, šta sam postigla a šta nisam. Želim samo da kažem da mi je kraj ove godine doneo nečeg lepšeg i boljeg u mom životu, neke stvari se polako postavljaju na svoje mesto. Ni planove ne volim da pravim, nisam dobra u tome, mnogo mi se češće dešavalo da se planirano ne ostvari, već nešto sasvim drugo. Mnogo bolje i mnogo više postignem bez plana, to sam sama sebi već dokazala. I zato, opet neću planirati. Želje su drugo, neke će se ispuniti, neke možda neće, videćemo. Evo nekih od mojih želja za nastupajuću godinu. Želim da moje BLAGO izgovori svoju prvu stalnu reč ove godine. Želim da moje BLAGO i dalje uživa u vremenu provedenom sa vršnjacima. Želim da počnem da radim, mnogo mi posao nedostaje. Želim da krenem da razmišljam u pravcu daljeg usavršavanja. Želim da naučim nešto što ranije nisam umela. Želim da počnem da radim nešto što sam ranije umela a kasnije prestala. Želim ovom malom društvu koje čita ove postove, zdravlja cele godine, nemerljivo ljubavi, svu sreću ovog sveta, i uspeha u onome što radite. Želim da lično upoznam nekoliko ljudi iz ovog malog društva. Ljubim vas sve, srećna vam Nova 2007.

Posted under Daily, O meni, Razmišljanja3 Comments

Problematična, jesam li?

Odgovaram RainDog-u na komentar i upotrebih reč problematična. Podsetih sebe na nešto. Onaj kolega iz prethodnog posta koji "računa na mene" za posao me je jednom prilikom nazvao "svojom problematičnom studentkinjom". Priča ide ovako. Treća godina faksa, junski rok, ja prijavila 4 ispita sa namerom da ih sve položim (naravno ;)) i da palim za Pariz. Jedan od ispita Teorija saobraćajnog toka, pomenuti kolega je asistent. Pismeni ispit, nije baš sjajno, nešto sam omašila, odlazim do njega da vidim koliko imam poena, da li da uopšte izlazim na usmeni ili ne. Kaže on 82. Ja zadovoljna, izaći ću. Usmeni ispit posle dan-dva, profesor čita spisak, i ja imam 72. Jaaao, pa poludela sam neviđeno. Ajd' da nisam išla da vidim pismeni, ali ovo, inflacija poena, e neće moći tako. Na usmenom postoji opcija da se upiše ocena sa pismenog bez usmenog, ili da se polaže usmeni za veću ocenu. Rešim ja da upišem sedmicu (kojom nisam zadovoljna nikako, ali Pariz me čeka) i da kasnije polažem ispit ponovo (i to je naravno moguće). On nije na usmenom, ja pravac kod njega, da ga malo "propitam" na šta bre to liči, kako to juče ovako, danas onako! On tu nešto tuc-muc kao profesor pregledao zadatke (ma kako da ne!). Nema veze, kažem ja njemu da ću ja to ponovo polagati, i da se nadam da nećemo opet imati problem. I ništa, zaboravila ja na to. Apsolvirala, počela da nešto raduckam u okviru nekog projektantskog tima na faksu, i ono što najbolje znam da radim, upravo je iz te oblasti teorije toka. Jednog dana, šalje on meni neke studente, da im ja objasnim nešto. Objasnim ja, sve fino-krasno, i posle pravac kod njega. Lepo se mi ispričamo, k'o najbolji prijatelji. Sledeći rok, prijavim ja ponovo Teoriju toka, položim i dobijem desetku, ali to sam uradila zbog sebe, čisto da znate. Diplomski ispit, taj profesor u komisiji, on naravno prisutan. Odbranila ja, i posle na proslavici pričamo nešto, i on kaže mojoj mami: "znate gospođo, Ivana je moja problematična studentkinja". Ja ostah u čudu, ali nisam mu ostala dužna, "ma kakva ja problematična studentkinja, ti si problematičan asistent" ;) Ajd' sad vi meni recite, ko je tu problematičan? ;)

Pozitivno pred kraj godine

Ne znam smem li da vam ispričam, da ne bude posle da se sve izjalovi, i da bude "ko te je terao da pričaš unapred"... Poslednjih dana i nedelja se dosta dobrih stvari dešava, meni i oko mene, da prosto počinje da me obuzima neki talas pozitivne energije. Danas je bila kulminacija. Zvoni telefon, zovu me iz računovodstva da dođem po neki novac. Pred svaku NG imamo neki poklon, ja sam na ti skroz zaboravila. Prvo se premišljam hoću li otići, i na kraju ipak odem. Na stranu novac, ne kažem da nije važan, ali ostale stvari koje sam čula i ljude koje sam srela na mene su ostavili daleko jači utisak. Znate (ili ako ne znate, sad ćete saznati) da ja ne radim evo će skoro već pet godina, i da počinjem sredinom februara. U međuvremenu se toliko stvari promenilo, da ja tamo dođem kao marsovac. Nad glavom mi stoji da nisam još magistrirala, ma šta nisam još, nisam baš ni mnogo blizu. Sad je još i ta Bolonjska, pa se ni ne znaju još sva pravila igre. Elem, moj šef katedre i svi sa katedre su rešili da napravimo nešto zajedno, da mi maksimalno pomognu. Zakazah sastanak za posle nove godine. Ovo me je jako obradovalo, jer mi je po tom pitanju stvarno potrebna neka pomoć, organizacione prirode uglavnom, i neko globalno usmeravanje. Videćemo. Pred kraj godine, na faksu, kao i svuda uostalom, novogodišnja euforija, i ja slučajno (ili kako god) dođoh baš u trenutku kad je počinjao koktel na mojoj bivšoj katedri i na mom matičnom Odseku. A nisam ni znala za koktel, ali nema veze, bila sam gde treba, onda kada treba. I tamo, s nogu, od jednog kolege koja veoma cenim, dobih ponudu za neki posao, kaže "računao sam na tebe". Iznenadio me je, priznajem, ali vrlo se radujem ovoj saradnji. Šef odseka mi reče da je njegova žena (koju ja poznajem, i ona mene, jel) pročitala moj tekst iz časopisa Mama i da se oduševila. Ona je inače psiholog i radi u Zvečanskoj, i genije je od žene. Posle mi još rekoše da su još neki čitali članak (što li me nisu zvali) i da se svima dopao ali da je potresan. Ne znam, meni nije potresan, al' bih baš sad volela da od vas čujem mišljenje o tome, ako vas ne mrzi da čitate, naravno. Evo članka ovde I onda, dođem kući, uključim računar i pročitam da je RainDog objavio Blogodak ovde, i oduševim se. I tako ja danas, kao da letim na nekoj pozitivnoj energiji.

Dve godine blogovanja

Pa dobro, reći ćete, šta je dve godine prema celom ljudskom veku, ništa! Ali ove dve godine meni su donele mnoga saznanja i poznanstva do kojih bez bloga nikad ne bih stigla. A kako je počelo? Pa slučajno. Evo htedoh sad da nađem originalnu razmenu mailova, ali nemam. Biće da je onomad kad mi je hard disk zveknuo, i to otišlo sa njim. No, moj brat od tetke koji se nemerljivo puta više od mene bavi računarima i svime oko njih mi je bio glavni konsultant. Ja sam negde čula-pročitala za blog, i pojma ti blagog nisam imala šta je to. Mislim, znala sam da je to neki online dnevnik, ali ništa više od toga. E a ja sam u širim krugovima poznata po tome da bih sve i sva da isprobam, i ja krenula da se raspitujem prvo kod tog brata. I on mi na moje pitanje pošalje ovaj link sa wikipedie (btw nije bilo ovoliko teksta, možda ovako nekako). Dobro, pročitam ja to i krenula bih, ali ne znam odakle. Sledeće pitanje: "GDE da otvorim blog?" I tako ja krenem u otvaranje blogova na tamo pomenutim blog sistemima. Više se i ne sećam gde sam sve pootvarala, recimo bravenet, livejournal, blogger... i nijedan mi se nije nešto posebno svideo. Bravenet prekomplikovano, livejournal izgledao bzvz, blogger se presporo učitava za moj tadašnji dial-up... I onda naletim slučajno nekom pretragom na blog.hr i otvorim i tamo i krenem. Vrlo brzo primetim da malo-malo pa ne radi, i to baš kad ja imam šta da napišem. Brzo sam skapirala kako da malo izmenim design, ništa značajno, ali opet za mene je to bio uspeh. Počelo je od dodavanja slike u pozadini, a tamo se završilo kombinovanjem dva postojeća design-a tako što sam uspela da napravim da imam tri kolone. Pretražujući mnoge "lokalne" ex-yu blog sisteme (tada još uvek nije bilo i Srbiji) otvaram blogove za probu na mojblog.com, mojblog.hr, blogger.ba, blogovanje.com, i ni jedan mi se nije nešto naročito dopao, a na blog.hr sam već stekla stalne čitaoce, tako da nisam htela da se selim. Kasnije počinju da se otvaraju blog sistemi i ovde, isto kao ostali mojblogovi, otvorih ja i tamo, napisah dva posta, i odustade. Blog.hr je počeo prečesto da pada, i da predugo bude van funkcije tako da sam sve dotadašnje postove preselila i na blogger (tamo je bilo moguće pisati postove da se objave u prošlosti), i vodila paralelno oba, čisto radi sigurnosti, mnogo je mala verovatnoća da oba budu off u isto vreme. Onda, posle nekog vremena, novembra 2005 vratih se na mojblog.co.yu, a sve po "nagovoru" novog tada još uvek "samo cyber" prijatelja kukca. I tamo za kratko vreme dobih još stalnih čitalaca. Ovaj blog sistem je po mom skromnom korisničkom mišljenju vrlo "user unfriendly" svi oni moduli i gluposti, no tamo sam se zadržala jedino zbog domaće publike. Onda, letos, negde u avgustu, pu (aka Vimi) mi otkrije WordPress, i nekako u isto vreme, saznam od Lang (aka Cinela) za blog381. I šta ja tad uradim? Otvorim blogove na oba. I svidi mi se WP odmah, oduševi me moćnost automatskog prebacivanja postova sa blogera. Prebacim ja sve postove na WP, probam i na 381, javljalo mi neku grešku i ja tu odustanem. Onda opet posle nekog vremena, Lang me pozove da budem član 381 Tima za proglašenje naj 381 bloga. Bila sam vrlo počastvovana, i prihvatila sam. I onda, mic po mic, čitajući blogove, reših da dođem i ovde. Gazdarica pomenutu grešku ispravila za tren oka, ali ja sam rešila, da ako ne uspem, prebacim postove, pa makar ručno, jedan po jedan. Dve godine kasnije, evo me sad i ovde. Do dolaska, blog koji sam vodila (zapravo jedan jedini) na više adresa bio je strogo tematski, i mada sam imala iskušenja da pišem i o drugim stvarima, do sad to nisam radila. Onda sam se ovde u malom odabranom društvu rešila da to ipak promenim, i to samo ovde. Oni drugi ostaće što se teme tiče jednaki kakvi su do sad bili. I tako, zahvaljujući blogu i forumima stupih u kontakt sa najrazličitijim ljudima iz najrazličitijih krajeva. Neki su tražili pomoć, drugi je nudili, od nekih sam pomoć dobila (i još dobijam), drugima sam ja pomogla, neki dolaze često, neki dođu jednom, pa nikad više, neki redovno komentarišu, drugi opet tiho čitaju. I svi su mi dragi. Do sad sam na dva velika bloga (blog.hr i mojblog.co.yu) imala ukupno oko 24000 unique poseta. Nastavljam, naravno, punom parom, kao i do sad. Hvala vam svima koji me čitate, nadam se da ćete to činiti i dalje.

Magla

Evo od jutros magle u Beogradu, kažu da je aerodrom zatvoren. To me podsetilo na moju maglenu dogodovštinu. Dešava se na Kopu, pre xy godina, ja sam 3-4 razred srednje škole. Društvo za skijanje je poveliko, oko 15 tak, i to dok se svi dogovore prođe pola dana, jedan bi ovamo, drugi onamo. I tako i po lepom danu, a to jutro, magla prst se pred okom ne vidi. Predlaže se kafić, ili Sudentski dom na krofne, ali nas dvoje, mladi gospodin D i ja uporno smo za stazu. I pošto ni ostali ne mogu da se dogovore ko bi gde, nas dvoje “odvažnih” krenusmo u akciju: “Samo ćemo mi da se spustimo par puta dok se vi ne dogovorite”. I odosmo mi na Pančić. Čudi me samo kako je nekome uopšte palo na pamet po onolikoj magli da pusti uspinjaču! Ništa, stigosmo na vrh, i krećemo levom stazom. Magla je i gore, i to tolika da jedva vidimo jedno drugo. Ima gore još par ljudi, pomislimo mi, ništa strašno, pa samo idemo stazom i za tren oka smo do dole. Krenusmo mi nizbrdo, malo tamo, malo vamo, a oboje smo odlični skijaši. U jednom trenutku, više ne znamo gde smo, vide se tragovi ratraka u snegu, ali nema nikog na vidiku, i ne znamo da li smo uopšte na stazi ili nismo. Meni malo frka, ali ne smem da priznam, D se pravi da zna gde smo, i da je sve ok. Posle 15 minuta, skapiramo oboje da smo se izgubili. Nalazimo se na ivici šume, i nije nam frka ni od čega drugog nego od medveda. Idemo mi polako dole, smejemo se, iskidasmo se od smeha, to je valjda neki smeh od straha, ko će ga znati. Posle nekog vremena, magla se polako razilazi, i vidimo da smo u sred nedođije. Ali sad, šta je tu je, nema nazad. I tako, mic po mic, bez osećaja o proteku vremena, ugledasmo kuće. I tek onda pojma nemamo gde smo, ali bar ćemo nekog pitati. Dolazimo do kuća i shvatamo da smo kod hotela Bačište, svi srećni i totalno umorni. Proteklo je tri cela sata u našem lutanju, nikad se u životu nisam tako uplašila kao tad, a takođe ni bila srećna kad sam konačno videla civilizaciju. Kad smo se vratili, nikom ništa naravno nismo rekli šta nam se desilo, pa gde bismo se još blamirali pred svima. Još je njima bilo krivo što i oni nisu krenuli sa nama. Eh, da su samo znali…