Ovaj blog je apolitičan. Bio je od sad, a biće i dalje. Ustvari, Joe je kriv, on je prvi počeo, ja ću samo da se malo nadovežem. Samo malo.
Ovo i nije politička reakcija. Ovo je stručna reakcija na iznete zaključke.

Dakle, ovako. Čitam raznorazne vesti na RSS, i uvek mi one o saobraćaju i osobama sa smetnjama u razvoju privuku više pažnje.
Pročitam malopre ovo:

Vučić: Gužve zbog nesposobne vlasti
5. maj 2008. | 11:04 | Izvor: Tanjug
Beograd — Kandidat SRS-a za gradonačelnika Beograda Aleksandar Vučić izjavio je da Beograđani kasne na posao zbog “nesposobnosti gradskih vlasti da reše gužve u saobraćaju”.

Na prilazu Brankovog mosta sa novobeogradske strane Vučić je izjavio da Beograđani svakog dana kasne na posao od 30 do 45 minuta, kao i da “nemaju vremena ujutru da doručkuju ni da popiju kafu”.

…

Na osnovu kojih činjenica je donet ovaj zaključak? Rekla bih da je “iz rukava”.

Kasne samo oni koji nisu krenuli na vreme.

Da, gužva je, pa šta?
Bolje nego prazan autoput iz vremena malog i ostalih Đokica…
(a uzgred, jutros baš i nije bila neka tako strašna gužva kakva inače ume da bude)

“Živi bili automobili!”

Sećate li se ovoga?
Mića Tatić i emisija “Na slovo, na slovo”
Ja baš i ne, ali me je džingl na jutarnjem programu B92 podsetio.
Mnogo mi je lep ovaj tekst.
Pisao je Duško Radović.

Tu smo mi, samo je Vanja malo bolesna. Malo kašlja i temperature, ništa strašno.

E to nije strašno, ali nešto drugo u mojim očima itekako jeste.
Juče smo Vanja i ja jedva našle taksi koji je pristao da nas poveze do kuće.

Od kuće zovem taxi telefonom, idemo u DZ (Dom Zdravlja, naravski). Jedno udruženje (koje pita za destinaciju) “nema nikog u blizini, molimo probajte kasnije”. Drugo udruženje posle dužeg čekanja šalje nam vozilo. Pritom, moram da pomenem da smo stalne mušterije, i da se svakog dana vozimo, znaju me već kad kažem adresu.

Odradili u DZ šta smo imali.

Izlazimo. Taksi stanica je neposredno pored DZ. Velika taxi stanica. Imam iskustva od ranije, vrlo neprijatnog, pa i ne pitam prvog, nego idemo do kraja reda, prilazim jednom koji je, po mojoj proceni, 12-15 u redu. Čuje dokle treba da nas vozi, odbija, kaže, pitajte nekog drugog. Pitamo drugog, isto. Tek je treći pristao da nas poveze.

Razmišljam sad, šta je ustvari trebalo da uradim. Da onoj dvojici zapišem brojeve i udruženja i da podnesem prijave? Da podnesem prijave policiji?

Taxi služba je usluga. Ako niste spremni da radite onako kako pravila kažu (a pravila kažu da se ne sme da odbije vožnja - tako sam barem ja razumela ova pravila ovde) onda nemojte ni da radite.

Čisto informacije radi, start je 98 dinara, a iznos na taksimetru do moje kuće 175 dinara.

Šta mislite o ovome? Nije prvi put da se dešava, pa onda sigurno nije ni poslednji. Kako da ubuduće reagujem?
Pritom, vide da imam dete koje slobodno mogu da kažem “jedva hoda”, sapliće se o svaku neravninu, iako je sve vreme držim za ruku.

Zaista, nisam do sad nikog ni za šta prijavila, ali mislim da je vreme da počnem, pogotovo, što mi se na ovoj taxi stanici ovakva situacija desila barem 20 puta.
Zapravo, budem besna u tom trenutku, ali mi je važnije da ono što treba odradim do kraja (u ovom slučaju da se dovučem do kuće) i posle zaboravim koju sam nameru imala.

Sad će moja prijateljica Laluve da me opet opomene da previše pričam o taksistima…

Evo me plačem.

Malopre, zvoni mi neki čovek, drži koverat u ruci. Sama sam, otvaram.
Predstavlja se, kaže ja sam iz škole te i te, vi imate dete koje treba sad da krene u školu, pa sam vam doneo mali promotivni film o našoj školi.
Zbunio me totalno.
Samo sam uspela da mu odgovorim da imam dete odgovarajućeg godišta, ali pošto je ometeno u razvoju, neće ići u školu.
On se silno izvinjava, kaže dobijaju spisak iz Opštine…
Ja uzimam koverat sa diskom unutra i nekim papirima, zahvaljujem se čoveku, on se ponovo izvinjava i odlazi.
Ja zatvaram vrata i počinjem da plačem.

Pojma nemam kako ide procedura oko upisa dece u školu, ali potresla sam se veoma.
Sad vidim da u materijalu koji sam dobila ima i sajt i email adresa direktora škole, razmišljam se da mu pošaljem email.

Sa druge strane, ne znam ni kako bi oni mogli da znaju da moje dete nije za školu, osim da, recimo kontaktiraju Centar za socijalni rad, ili Dom Zdravlja. Moje dete je u sistemu, pa bi nas možda pronašli, ali šta je sa ostalima?

Moram još da razmislim…

Želim da živim u dosadnoj državi, da me boli uvo ko je uopšte u Vladi, da l’ će da padne il’ da ostane, da me jedino briga kako je moj prijatelj Vlada kome je to lično ime.

Jutros kad smo se probudile, kažem joj ja

- Srećan ti rođendan!

a ona se radujeee, i nešto pokušava da ponovi što liči na “adidin” i uporno gleda u moja usta, traži da joj ponovim. Onda opet cika. I tako sto puta negde za 15-ak minuta.

Odlazi u vrtić. Tamo je žurka.

U uobičajeno vreme, dolazim po nju, kaže mi N. (jedna od njenih defektologa) - Ona tačno zna da je danas neki specijalan dan, sa svima se ljubi i grli, i “podmeće” se da je ljubimo. Čak je dala i da joj “izvučemo uši”, što ni malo ne liči na nju.

- Zna. - kažem ja i ispričam joj jutarnju dogodovštinu.

Dođite na tortu, napunila sam 6 godina.

Propustila sam da napišem post za tri godine blogovanja, ne baš sa namerom, ali eto, desilo se. Onda shvatih, da zapravo ništa nije slučajno.

Februar je mesec u kom nam se dešavaju razni počeci. Februara pre šest godina, rodilo se Blago. Februara ove godine desiće se konačno nešto što odavno očekujem. Možda je baš zato februar pravo vreme i za ovaj novi početak.

Dragi prijatelji, vi koji ste nas čitali na starim adresama, od sada smo samo ovde.

Dobro nam došli.

P.S. Samo molim vas, pazite, boja se još nije osušila, krečimo.

Ovo je jedan potpuno lični utisak od malopre.

Vraćam se kući iz vrtića, vidim ima nešto u sandučetu, otvaram, kad ono jedan tri-fold letak, kao pismo, šatro na kućnu adresu (koga li će samo da prevari) od jednog od predsedničkih kandidata.
Nisam još ni otvorila, vidim od koga je, i razmišljam se da li da ga iscepam i bacim. Uzmem ga ipak. Penjem se do stana, otvaram prvi od tri dela, čitam prvu rečenicu ispred vrata. Kaže:
“…upućujem ga direktno na Vašu kućnu adresu, jer direktan je i način na koji iznosim svoje mišljenje, kao i princip kojim suštinski poštujem Vaše mišljenje i Vaš glas”
Ahaaaa, kako da ne.
Smejem se u sebi, otključavam vrata, otvaram dalje, vidim potpis kandidata.

I tad shvatih zašto sam oduvek znala da za njega i njegovu opciju neću da glasam.

Rukopis nagnut ulevo, kao da stremi unazad.

Hvala, neka, ja bih ipak napred.

Pročitah ovo negde…
i to želim da svima poželim…
u dve hiljade osmoj…

voli iskreno, ljubi nesebično, opraštaj brzo…
radi kako treba, pomozi gde treba, ćuti kad treba…
razmisli uvek, popusti katkad, ne kloni nikad…
slušaj više, saosećaj više, daruj se više…
smej se kad možeš i plači kad moraš…
ne stidi se ni svoga tela ni svoje duše…
i…
živi Život.

…je međunarodni dan osoba sa invaliditetom.

Ne volim reč invaliditet. Niti hednikep.
Oba su mi izraza ponižavajuća.

Engleski jezik ima jednu “odgovarajuću” reč: disability. Ne znam kako se ova reč prevodi na srpski, ja ne umem da je jednom rečju prevedem. Oni koji nisu u mogućnosti, koji ne mogu (ili ne umeju dodala bih ja). Terminologija je čudna stvar. Interesantno je kako je ona i u engleskom jeziku evoluirala. Od “invalid”, preko “handicapped person” do “person with a disability” (ne “disabled person”).

U srpskom jeziku, i dalje je zvaničan izraz “osoba sa invaliditetom”. Neki od njih sebe nazivaju osobama sa hendikepom, tako recimo postoji Udruženje Studenata sa Hendikepom.

A poreklo ovih izraza je:
invalid - od not valid, pogrešno, neispravno;
handicap - od hand-a-cap, prositi, pružiti posudu da se udeli pomoć.

Pročitajte ovde više Disability Definitions, Models and Terminology

Svaki je jezik živ.

World Health Organisation (WHO)

In 1980 the WHO commissioned Philip Wood [Reference] to devise a classification system for disability. The resulting definitions are shown below:

Impairment

any loss or abnormality of psychological, physiological or anatomical structure or function.

Disability

any restriction or lack (resulting from an impairment) of ability to perform an activity in the manner or within the range considered normal for a human being.

Handicap

a disadvantage for a given individual, resulting from an impairment or disability, that limits or prevents the fulfilment of a role that is normal (depending on age, sex and social and cultural factors) for that individual.

Barnes et al (1999) [Reference] are amongst the critics of this definition; they make several points including:

• How do we define abnormality and normality?
• It doesn’t say anything about environmental factors;
• because disability and handicap are caused by psychological and physiological impairments there has been a focus on ‘cure’ by psychological and medical intervention.

The WHO is considering releasing a second version of this definition which include a fourth category of environmental effects. However, disabled people’s groups and disability activists say that the definition needs completely rewriting.

Izvor: DEMOS Project

Moramo biti svesniji različitosti, i drugačijih potreba drugih ljudi u odnosu na naše potrebe.
Moramo učiti svoju decu da nisu svi isti, i da nije ništa loše biti različit, u bilo kom pogledu.
Neko hoda, neko ne hoda, neko govori, neko ne govori, neko vidi, neko ne vidi, neko čuje, neko ne čuje, neko ima plave oči, neko ima crne oči, neko ima kovrdžavu kosu, neko ima ravnu kosu…

Drugačiji, pa šta!