Oduvek sam volela da čitam knjige iz popularne psihologije. Tamo sam prvi put naišla na ovaj izraz, i shvatila njegovo značenje i značaj pomenutog pojma.

Ja sam još kao klinka imala tu osobinu. Tek sam kasnije prepoznala da je to baš odlaganje zadovoljstva. Naravno, u pitanju su ona obična sitna zadovoljstva, tipa, prvo uradim domaći pa onda idem napolje, ne kupujem prvu stvar koja mi se svidi nego obiđem pola grada, više volim fil od torte, pa prvo pojedem koru… To bi trebalo da je dobra osobina, i znak zrelosti.

Pročitajte ovde ponešto o tome. Na engleskom je, ne nađoh nikakvo objašnjenje na srpskom.

I tako, ja u poslednje vreme odlažem neka zadovoljstva, ne svojom željom ili odlukom, kako bi to “po definiciji” odlaganja zadovoljstva bilo, već zbog sticaja raznih okolnosti.

E pa, dragi moji psiholozi, nemojte da posle ispadne da odloženo zadovoljstvo nije veće od onog koje bi bilo da se trenutno “konzumira”…

U vrtiću se nose patofne, to znate sigurno.

E pa svako jutro kad dođemo, Vanja sedne na klupicu da se preobujemo, ja izvadim patofne iz kese i spustim ih na pod dok ne složim kesu. Ne vodim baš previše računa kako ću ih spustiti, i nekad padnu na đon, a nekad na gornji deo.

Pre neko jutro, pade jedna patofna tako “obrnuto”. Vanja se saginje, okreće patofnu, stavlja je pored one druge koja stoji kako treba, i podiže pogled ka meni. Ja ostah u čudu. Nisam ovo ranije videla, niti smo kod kuće vežbali ništa slično, osim pospremanja kocki u kutiju. Rešila ja da obratim pažnju, pa sad svako jutro tako razbacano spustim patofne na pod. I ona svaki put ih namesti da stoje “kako treba”. Nisam jutros srela nikog od defektologa pa nisam uspela da o tome sa njima popričam, ali zato, evo da se vama pohvalim.

Vrlo važan stepenik u razvoju je osećaj reda.
Baš sam ponosna, treba li da vam kažem?

Pa da, evo i sa ovim postom kasnim, upravo zbog ispitnog roka.

Neko bi ko gleda sa strane pomislio, super, ispitni rok, nema posla, uživanjcija…

A zapravo je potpuno suprotno. Kad počne rok, onda kreće panika…

Prvo, poslednje nedelje bili domaći zadaci, to pregledaj. Onda po Bolonji, drugi kolokvijum, prvi ponovljeni, ko nije položio kad je trebalo. Sastavi zadatke, da budu ne budu teški, a i malo teorije treba. Onda usaglasi termin kolokvijumima, jednima ne odgovara kad i ostalima. Traži slobodnu salu, organizuj dežurne. Umnoži zadatke. Kolokvijum. Pregledaj kolokvijum. Za taj isti predmet posle ispit. Tri varijante: popravni drugi kolokvijum, popravni ceo kolokvijum, ceo ispit po staorm programu. Sastavi zadatke, i teorije malo treba za bolonjce. Umnoži zadatke. Ispit. Pregledaj ispit. Uz sve to, konsultacije, uobičajeno 2h nedeljno tokom ispitnog roka prelazi u min 2h dnevno, na raznovrsne načine, u kabinetu, na hodniku, na ispitu, mailom, još jedino telefonom ne konsultujem. Onda usmeni. E to već zavisi kakav vam je profesor, može tražiti da budete prisutni sve vreme, a i ne mora. Ako ima puno kandidata, ispitivanje traje više dana.
I to za jedan ispit. A ko ima dva ili više? I lakše je onima na višim godinama, imaju manje studenata, kod nas, u proseku 200tinak studenata po ispitu. Divota.

Da ne zaboravim i dežurstva na drugim ispitima, njih 5-6 kako kome zapadne.

A junski rok, kakav je sad ima još i Prijemni. Ako ste imali sreće da vas nisu stavili ni u kakvu komisiju za Prijemni, imate samo dežurstvo za Probni prijemni. Tako vas prvo pozovu. Onda kad to prođe, dobijete naknadno poziv za sastanak u vezi dežurstva za Prijemni, za koji ste mislili da niste dežurni, jer niste dobili obaveštenje.

I tako…

Ispitni rok je divaaaaan.

Podsetila me AuroraBorealis ovde, pa moram da Vam ispričam.

Svake druge godine u proleće saobraćajci u Somboru organizuju neko savetovanje (da ne gušim sad sa detaljima). I svaki put, poslednjih 4-5 puta, ja sam bila u organizacionom odboru, i stižem tamo jedan dan pre početka skupa.

Jedne godine, pojma nemam kako, nije u automobilima bilo mesta, valjda zbog opreme, i ja rešim da dođem busom. Nije problem, naravno. Zovem taksi telefonom, i do stanice bude 200tinak dinara. Stiže bus u Sombor, ali stanica je daleko da se ide peške, savetovanje je u Hotelu Sloboda, u centru. Šta sad? Pa ništa, stoje taksisti, njih dvojica, ja prilazim, i ulazim u prvi. Kažem destinaciju, i pošto se dobro snalazim na karti, znam da nije bog zna koliko daleko… Vidim ja, tip ima taksimetar, ali ne pada mu na pamet da ga uključi. Voza on mene malo u krug, provalila ja, ali uz svo vrdanje, nema više od 5 minuta vožnje. Stižemo ispred Hotela, kaže lik 500 din. “Mooolim?”, kažem ja, “ma kakvih bre 500 dinara, šta vam pada na pamet, pa koliko ste prešli kilometara.” On u čudu, nije se valjda nadao da neću hteti da mu platim odmah koliko mi je tražio, kreće samnom u neki “raspravu”. Heh, ali tu se prevario. Posle kraće rasprave, kažem ja, “evo, mogu velikodušno da vam dam celih 200, koliko me je koštao prevoz od Zemuna do BAS-a što je umnogome duža relacija od ove kojom ste me okolo-naokolo provozali, valjda da mi Sombor pokažete.” Pružih mu 200 din, i izađoh. Ne reče ništa više, uze novac, i produži dalje. A ja u čudu, potrčah da ispričam dogodovštinu.

Ovo mu dođe sad kao lekcija mojim studentima, a zapravo nije to, nego moram, ali mooooram da se požalim na Telenor.

Između ostalog, kao deo kursa Operacionih istraživanja, pričam i o Teoriji pouzdanosti. Pokušala sam sad da pronađem na netu neku definiciju na srpskom, ne uspeh baš (što ne znači da je nema nego da ja nisam bila dovoljno uporna u pronalaženju iste). Ona sa kojom ja stalno “tupim” ipak je možda malo preuska, radi se o nekoj vrsti “inženjersko-matematičarske” definicije koja kaže otvprilike ovako

Pouzdanost nekog sistema je verovatnoća ispravnog rada sistema u određenom vremenskom periodu, pod podrazumevanim, uobičajenim, uslovima funkcionisanja.

Nađoh nešto na wikipediji, na engleskom, dakako, jednu opštu kao i jednu inženjersku. Pročitajte ako vas ne mrzi.

Tupim mnogo, jel da, sa ovim verovatnoćama i ostalim stranim rečima. Ma znam. Neću više.

Dakle, in not so many words, pouzdano je nešto što treba da radi onda kad (meni) treba.

E danas mi se ponovo desilo, da Telenor mreže NEEEMAAAAA. Kako nema? Pa nema, šta znam, bila je tu, i nestala. I to baš onda kad meni treba telefon. E to je nepouzdanost. I tako, pola sata, nema mreže. Ja pomislim da je do mo telefona, isključi, uključi, ništa, traži mrežu beskonačno. Ne vredi, kad je nema… Onda, se pojavi, pored oznake za mrežu, jedno malo slovo G. 3G mreža, šta li, pojma nemam. Stoji par minuta, i posle je opet nema, te oznake mislim, mreža je sad tu, ja treba kao da sam srećna, šta li…

I nije im prvi put. Možda nije ni poslednji…

Vraćam se pre neki dan sa Banovog brda, pogled u automobil u susednoj koloni, i imam šta da vidim. Taksi vozilo, u vozačevom krilu sedi dečak, od oko 3 godine, i igra se, okreće volan! Mislim da ovakav prizor još nisam videla. “Uobičajena” je nažalost pojava na beogradskim ulicama deteta na suvozačkom mestu, bilo samog ili u krilu odrasle osobe.

A važeći Zakon o Osnovama Bezbednosti Saobraćaja, vrlo zastareli ZOBS iz 1988. kaže da je “na prednjem sedištu zabranjeno voziti dete mlađe od 12 godina“.

Na “trulom zapadu” je to vrlo strogo, pa tako, ne možete ni iz porodilišta da izađete ako nemate odgovarajuće namešteno sedište namenjeno za dete. Babica, pre nego što dâ dete roditeljima, pregleda i sedište, bezbednost je na prvom mestu. Neki će reći “preterano”, ja ne mislim tako, i ne radim tako.

Vanja se nikad nije vozila drugačije nego u svom sedištu, i nikada se nije “bunila” iz prostog razloga jer i ne zna da drugačije može da se uđe u kola. A poznata je po tome da se buni za sve i svašta, ali ja ovde prosto nisam želela ni da joj ponudim alternativu. Imala sam sukoba mišljenja u svojoj neposrednoj okolini, “ma šta će ti to, to je samo bacanje para, pa kako smo mi vozili decu pre xy godina…” međutim, nisam odstupila ni milimetra. O tome nema pregovora i razgovora, to je tako i tačka.

Neću vam sad pričati o potrebi da je dete u svom sedištu, samo ću vam reći nekoliko podataka.

Prilikom sudara, kada se vozilo kretalo relativno malom brzinom od 50 km/h, četvorogodišnje dete koje je neobezbeđeno sedelo na zadnjem sedištu udariće o prednje sedište silom koja je ekvivalentna težini slončeta mase 400 kg. Za nežni dečiji organizam ovakvi udari mogu da budu fatalni. Pravilno izabrana i postavljena dečija sedišta umanjuju opasnost od fatalnih povreda za 75%, a od ozbiljnih povreda za 67%. Iako u zapadnoj Evropi većina roditelja (čak 80%) vozi svoje dete u specijalnim dečijim sedištima, nesreće se dešavaju i to uglavnom (u 50%-70% slučajeva) zbog neadekvatno izabranih ili nekorektno montiranih dečijih sedišta.

Evropski stručnjaci savetuju roditeljima da dečija sedišta instaliraju na zadnja sedišta vozila uvek kada je to moguće. Sedište koje se instalira tako da dete gleda unazad ne sme da se instalira na prednje sedište ako su kola opremljena vazdušnim jastukom za suvozača. U slučaju nesreće vazdušni jastuk suvozača će se naduvati i udariti naslon dečijeg sedišta tolikom silom da dete može biti ozbiljno ili smrtno povređeno.

izvor: automarket

Pročitajte ovde o vrstama dečjih sedišta.

Nikako mi nije jasno kako to da roditelji nisu svesni u koliku opasnost stavljaju svoju decu dopuštajući im da se “tumbaju” u automobilu, ili čak stoje na zadnjem sedištu gledajući unazad. Moramo biti svesni da u saobraćaju nismo sami, i da bez obzira koliko mi pazili, uvek zavisimo od “onog drugog” za koga ne možemo znati kakav je ni kako će u datoj situaciji reagovati. Iz najbezazlenije situacije moguće je izaći sa veoma ozbiljnim posledicama.
Zato, roditelji, i vi ostali, pamet u glavu, deca su nam najvažnija.

Ne volim nevreme sa grmljavinom i munjama. Obično kažem da se plašim, ne plašim se ustvari, nije to neki pravi strah, jasno mi je da u gradu nema neke veće opasnosti, više je to nekakva vrsta nelagode.

A znate li… kako se može “na brzinu” odrediti blizina i pravac kretanja nevremena?

Vrlo prosto, malo fizike, i ništa više. Merite vreme između munje (svetlosne manifestacije groma) i grmljavine (zvučne manifestacije istog tog groma).
Sad će neko reći, “ih, al ti je na brzinu, kako da merim?”
Lako. Brojiš. Svaki broj, jedna sekunda. Svake tri sekunde razlike, 1km udaljenosti.
Kako?
Pa lako. Kolika je brzina prostiranja zvuka kroz vazduh? Oko 330m/s, pa tri puta toliko, eto kilometra.
Ok, to je za udaljenost, a pravac?
Još lakše. Ako se vreme smanjuje, nevreme se približava, ako se povećava, udaljuje se.

Lako, zar ne?

Edit: ej bre zaboravih. Ovo sam naučila od nastavnika fizike u osmom razredu OŠ. Super lik bio… Svašta nas je tako korisno naučio.

To samo da vidite da sam ja oduvek “pazila na času”.

Šta radite kada čujete da nečije mišljenje o vama nije onakvo kakvo biste vi želeli da bude?

Neki urade ovako, ili ovako. Neki od vas ovo misle o tome.

A ja?
U toku svog dvoipogodišnjeg blogovanja imala sam prilike da se sretnem sa jednim reagovanjem na nešto što sam ja napisala. Sve je tu, crno na belo, pa koga ne mrzi, pročitajte.

Ukratko, radi se o kategorizaciji dece sa smetnjama u razvoju, peripetijama, nedostatku informacija, lutanju, dugačkoj proceduri, neinformisanim članovima “lanca”, mojim iznošenjem mišljenja o tome, i reakcije nekoga “pri vrhu lanca”. Ja sam iskreno bila oduševljena. Ako ste čitali, podsetite se, ako niste, pročitajte, verujem da će vam se dopasti.

Priča počinje aprila 2005, Vanja ima 3 godine, i psiholog predlaže vrtić . To nije običan vrtić, pa prema tome, važe ne-obična pravila. Potrebna je kategorizacija. To je postupak kojim se određuje u kojoj je meri dete “ometeno u razvoju” i predlažu neki koraci za budućnost. Prvo smo se susreli sa nedostatkom informacija, ili bolje rečeno, sa polu i pogrešnim informacijama, pa smo u junu 2005. imali jedan neuspeli pokušaj kategorizacije. Posle prvog, neuspelog, u julu ponovo pokušavamo kategorizaciju. Mesec dana kasnije, pozvaše nas na kategorizaciju. Ovako je izgledala kategorizacija. Par dana nakon svega, kad sam našla vremena i živaca, napišem ja mali osvrt na celokupnu organizaciju.

Onda smo čekali rešenje, bez kog, treba li da vam pričam, ne možemo ni makac. I čekali. I čekali. I konačno, u oktobru 2005. stiglo je rešenje za kategorizaciju, ali tek nakon “gurke”.

I sve super, krenula Vanja u vrtić, kad, novembra 2005. dobijem ja mail. I to kakav mail! Pročitajte, pa prosudite. Imena su sklonjena, mada je pismo bilo potpisano punim imenom i prezimenom.

Mail doktorke sa kraja “lanca” kategorizacije, moj odgovor, i još jedan mail iste doktorke.

Svaka čast, može se dakle i ovako.

I samo još par reči za kraj.

Ako ne želite da drugi loše misle o vama, nemojte raditi loše, nikako drugačije nećete uspeti da promenite njihovo mišljenje o sebi. Neće vas, sigurna sam, oprati nikakve tužbe, novčane nadoknade i slične gluposti.

A blog i blogosfera se po ko zna koji put pokazuje kao veoma svesno svog uticaja u sferi javnog mišljenja.

Malopre, na TV B92, vesti, Maša Mileusnić najavljuje, ide prilog, sve fino krasno, Dogovorili se sve, Koštunica novi premijer, neznamkoliko  ministarstava, sve redom imenuje ministre, pet minuta ide prilog, i na kraju

Sve bi to bilo fino, da ovo nije prvoaprilska šala.

APRILILILI!

Dakle, ovako…

Ovde je priča o NLO počela. Ja sam prenela priču onako kako sam je ja čula. Mixy je obećao da će se postarati da kopije sitgnu.

E pa lepo, pre neki dan kopije stigle u BG, konačno sinoć stigoše i do mene. Kad ono, u kopijama od svega što je za ovu priču interesantno, stigla samo skica, a komentara prisutnih, nigde (stigli su zato neki “dodaci” iz iste sveščice,ali o njima možda u narednim postovima).
Evo skice pa procenite sami (klik na sliku da vidite veću)

Moja analiza ovog crteža kaže sledeće:
Sudeći po datumu, neki akteri pomenuti u prethodnom postu, uopšte nisu mogli biti prisutni (imajući u vidu datum rođenja pisca ovih redova).
Saznajem da ovaj crtež nije crtao niko od potpisanih četvoro, već peta osoba koja se nije potpisala, a priznaćete, ako je crtala, verovatno je da je bila i prisutna.

Iz ovoga mogu da zaključim samo da je od nečega što se očevicima učinilo interesantnim, kroz godine prepričavanja dodato dosta detalja, pa je pitanje, dok ne vidimo pisane komentare, koliko je od ispričanog ustvari autentično, a koliko dodati “efekat” kako bi se priča učinila interesantnija slušaocima.