Dešava se sinoć.

Vanja je spremljena za spavanje, i u krevecu (da, još uvek spava u krevecu, mama izabrala king size, najveći koji postoji) se sama “uspavljuje”. He, he uspavljuje, da, kako da ne!

To ovako otprilike izgleda: prvo malo leži i peva
“dd daadaaa dd daaideaide daaideaaaide” “abze bbbze bbbze”
(prim. prev. mama ovo prevodi kao “daj ajde brže”), onda joj dosadi valjda, jer nije ona rešila da je spavanje na redu, to je mama tako smislila… Ali mamu ko šiša, nema spavanja dok Vanja ne odluči. Onda malo skače četvoronoške, sa sve pevanjem, pa malo pljeskanja rukama i raznih drugih krevetskih aktivnosti.

A mama sedi u dnevnoj sobi za kompom i zeza se sa excel-ima, ko joj kriv kad ima posla puno (pa nije ovo uspela sinoć da vam ispriča).

I tako, peva Vanja, sve u šesnaest, kad odjednom TUP, i tajac.

Shvati mama da je đavo odneo šalu, otrči u sobu, a Vanja u polusedi na podu, između kreveca i kreveta, u TOTALNOM čudu. Pretstavu nema šta se desilo, i otkud na podu, kad se spava u krevecu!

Malo se sa mamom pomazi, nije joj ništa bilo, dakako. Verujem da je samo vežbala pentranje i iz kreveca iskočila.

Neka akcija slična ovoj.

На моју молбу, написао за мене и Вас,
мој пријатељ и колега саобраћајац - Зајебант
Повод за овај текст је предстојећа изложба олдтајмера која ће се у суботу 17. марта 2007. одржати на платоу испред Саобраћајног факултета у Београду. Позвани сте да дођете.

Управа вароши Београда коначно је одахнула скидањем турске заставе са Калимегдана и решила једнога дана да мора да се град модернизује, ослободи физиономије периферне турске вароши и постане један модеран европски град. Највећи проблем који је требало решити био је и превоз људи, ипак је то био велики град од готово 50 000 становника. Лета господњег 1892. четрнаестог октобра свечано је пуштена у саобраћај новосаграђена трамвајска линија. Та линија је била врло дугачка од Калимегдана до Славије.

Био је то најсавременији трамвај оног доба са коњском вучом и лак за одржавање. Тако је варош Београд коначно ухватила корак са европским метрополама за 20 век.

Бошко В. Радуловић, поручник краљеве гарде, а трговац и рентијер по вокацији на путовању кроз Аустроугарску први пут је видео аутомобил и то му се веома свидело. Одлази у Беч и купује Аутомобил марке “НЕСЕЛДОРФ” за 12 000 круна. У цик зоре огласио се јутарњи мешовити воз број 21 из Беча на перону железничке станице. У шест часова и двадесет минута, 3. априла 1903. године, истоварен је први приватни аутомобил у Краљевину Србију.

Овако се сећао Сретен Костић први србијански шофер: “….када је аутомобил својом снагом изашао из Београдске станице наишао је свуда на запањена лица. Пред станицом се направила велика гужва, али пре него што је свет успео да се сабере, аутомобил је већ стигао Немањином улицом до Војне академије и скренуо у улицу Милоша Великог, путем за Топчидер свуда дочекан збуњеним и усплахиреним људима који су се у чуду крстили.
Дочек у Београду је још некако прошао без инцидената. Понеко је разрогачио очи, понеки се прекрстио слутећи да се срео са нечастивим али је било горе, када смо зашли у села. Једанпут је једно чобанче које је мирно напасао своје стадо крај друма чувши хук нашег мотора издалека почело да бежи и оставило своје овце на милост и немилост. Идућег дана сам чуо како сељаци у оближњој крчми причају један другоме Прође синоћ аждаја кроз наше село, светле јој се очи надалеко и брекће, а цепа све што јој стане на пут“.

Треба рећи да је Неселдорф урађен у свега 30 примерака, последњи је виђен у Скопљу као шклопоција.

Тако је протутњао први Београдски аутомобил, а да ли је то први аутомобил у Србији уопште? Није!!! Зашто питате се сад Ви?А ево и одговора:
Бакиним поклоном, аутомобил марке „de dion bouton” ко је тек пристигао 1892 године. са светске изложбе у Паризу, др Стева Адамовић не само да није фасцинирао своје потенцијалне гласаче за парламентарне изборе, већ је паоре, навикле на парадне каруце, плашио “сокоћалом” који брекће уместо да рже, а очи му велике к`о тепсија и сијају у мраку. Да погодили сте то се десило у Новом Саду у тадашњој Аустроугарској царевини. И највероватније би ово требало узети за почетак аутомобилске ере у нашој земљи.

Иако је Сретен Костић био први возач а и потоњи оснивач и председник Шоферског српског удружења и лични возач Њ.К.В. Петра првог Карађорђевића, није био први који је и имао возачку дозволу. Наиме, 20. априла 1903. београђанин Младен Љубинковић положио је возачки испит на аутомобилу марке Marel-Union и тако постао први власник возачке дозволе у граду.

Аутомобилски саобраћај почео је да се развоја много касније 1930 године. до првог рата било је око 20-ак аутомобила у целој Србији.

Брат од тетке мог оца популарно звани “бата Раде” исто тако је један од првих возача у Београду. Једном ми је причао о томе како се полагао испит, која је имао кола и слично запамтио сам само да је имао кола марке Пакард и камион Татра и још једна кола када је у Београду било 50-100 аутомобила. Он је то себи могао да приушти, наиме његова прва жена је била из врло богате фамилије.Умро је прошле године у 94 години.

Piše moj dragi prijatelj Zajebant.

Bila jednom jedna…

U neka davna vremena, bila jednom jedna posve neobična žena. To nije bila obična žena, bila je to Marta Džejn Kanari. Da, pretpostavljate, ona je sa divljeg zapada, rođena je u Misuriju 1894. godine. Ova žena je bila teška pijanica, nosila je mušku odeću, imala je veoma loš rečnik, žvakala je duvan i bila je jako, jako vešta sa puškom. Putovala, je Arizonom, Dakota teritorijom slobodno u svom surovom zivotu. Kada je umrla 1903, “Beli đavo Jeloustouna” kako su je još nazivali biće upamćena kao svetica gradića Dedvuda gde je pomagala kao bolničarka u borbi protiv bolesti zvane velike boginje. Sahranjena je u blizini divljeg Bila Hikoka u Dedvudu, južna Dakota.

Niko ne zna tačno o njenom ranijem životu, sem nje same. Posle par godina kada je rođena, njena majka je umrla i familija se seli u Virdžiniju, gde je ona i odrasla. Ali, vec sa deset godina ona je bila odbačena od strane oca i braće i ona kreće svojim putem u svet odraslih.

Imala je prijatelje, a oni su imali visoko mišljenje o njoj, i iako je bila važila za “toaletnu devojku” ona brzo dobija lokalnu reputaciju veštog jahača konja i žene vešte sa puškom. Pre nego što je napunila dvadesetu godinu, general Kuk je postavlja za svog izviđača. I to su najlepše godine njenog života. Bila je neverovatno drska, a unosi se u svoj posao sa mnogo entuzijazma i to je radila vrlo spretno.

Iako su to bile muške akcije, kao i mučan i težak posao ona odlazi na mesto starijeg graničara nije to voljno uradila iako je imala hrabrosti i prijateljstvo u komandi. Njen neobičan nadimak dobila je 1872 godine. U to vreme je bila u Gus Krik kampu sa kapetanom Eganom. Indijanci su im zadavali mnogo muka a bilo je bogme i dosta pucnjave. Jednoga dana je kapetan Egan bio opkoljen velikom grupom indijanaca, gde su se borili na život i smrt a ona je nepokolebivo stajala rešena da ne podlegne tom pokolju. Kapetan je bio ranjen i pod mrtvim konjem. Usred borbe, ona napušta centar bitke i daje podršku ljudima pomaže kapetanu, daje mu elana i spašava ga. Kada se potpuno oporavio Kapetan Egan je razdragano pričao o gospođici Kanari kao o Kalamiti Džejn koji joj je bio prilepljen ma gde ona išla. I od tada se znalo za nju, samo je nekoliko znalo za njeno pravo ime.

Godine 1876 Džejn čini podvig, spašavajuci život šest putnika iz kočija, koji su putovali od Dedvuda do Vild Richa. Bili su opkoljeni indijancima, a vozač kočija je bio ranjen strelom. Svih šest putnika bili su muškarci i niko nije imao petlju i hrabrosti da uzme uzde. Kada je to videla Kalamiti Džejn je bez razmišljanja skočila uzela uzde od vozača kočija i bezbedno ih dovezla do Wild Richa.

Mi je znamo uglavnom kao Kalamiti Džejn iz kaubojskih filmova.

Izađoh malopre da se prošetam, i pre sam se vratila nego što sam izašla.

Zemun, Glavna ulica, načičkana sklepanim nazovi tezgama prekrivenim najlonom, prodaju se razni artikli sumnjivog porekla, a narod, kao da je poludeo. Joj što mrzim osmi mart i sve te glupe “praznike” nasleđene iz crvenog vremena. Mrak je, onaj mentalni.

A samo sam htela da procunjam po radnjama i potrošim malo para. I ne dadoše mi. Pobegla sam na Kej. Neka, tamo makar smoga ima manje.

U međuvremenu, pao je mrak (onaj prâvi), kad u mojoj ulici nema uličnog osvetljenja. Jednostavno ne radi. I mrak mrzim. Nije kasno, znam, ali neka mi je uvek nelagoda, sve se nadam naići će neki automobil, da mi malo osvetli put. Ulica je uska i mračna, a na pet je koraka od centra. I baš se bezveze osećam. Ulazim u stan i palim sva svetla. Volim svetlo, i da trešti na sve strane, ne marim za štednju večeras. Sutra ću.

Potpuno pomračenje Meseca, vidljivo iz područja Evrope i Afrike, počinje u subotu, 3. marta 2007. godine u 21 čas i 18 minuta po lokalnom vremenu. Trajaće punih 6 sati i 5 minuta, do prvih jutarnjih sati narednog dana, tačnije do 3 časa i 23 minuta. Maksimum pomračenja je 20 minuta po ponoći i trajaće jedan sat i 14 minuta.

Interesantno je to što će Mesec biti vidljiv i imaće neuobičajenu crvenkastu boju, čak i kada u potpunosti bude bio u Zemljinoj senci.

Ova pojava crvenog Meseca posledica je toga što se jedan deo sunčeve svetlosti koji pada na Zemljinu atmosferu odbija od nje i tako stiže do Meseca izmenjen njenim uticajem.

U 2007. godini, 27. avgusta, biće moguće pratiti još jedno potpuno pomračenje Meseca koje će biti povoljno za posmatranje iz zapadnih krajeva Severne Amerike.

Narodna opservatorija Astronomskog društva „Ruđer Bošković“ biće otvorena za posetioce sve vreme pomračenja, od subote uveče do ranih jutarnjih sati u nedelju, tako da će građani ovu pojavu moći da prate teleskopima uz stručne komentare i objašnjenja.

izvor

Nažalost, večeras u Beogradu pada kiša…

Ma onaj poklon, znate koji, što mi je Fly napravio, e njega sam gledala…

(mišem preko slika… znate to već, jel da?)

Ova moja mama, danima ne pipa ovu crnu kutijicu, al kad krene, ne ume da stane.

Malo sam joj pozirala, ali saaaamo malo, da ne pomisli da sad tako može svaki put.

(mišem preko slika i čitajte, nije valjda da to još uvek moram da vam kažem)

Pozdravljam vas sve koji dolazite…

Eh, da, za malo da zaboravim, znate li vi kad je meni rođendan… Pa 14-tog, naravno. I nemoj da je neko zaboravio da se javi!

Odgovor jednog mališana na pitanje
“Šta ću biti kad porastem”:

Kad porastem želeo bih da budem inženjer jer je to zanimljiv i lak posao. Zato ima ovoliko inženjera a i svaki dan ih je sve više.

Inženjeri ne moraju puno da idu u školu. Oni samo nauče jezike i znaju da pričaju sa kompjuterima. Moraju i znati da čitaju, da bi videli šta se dogodilo kad se sve pokvari. Inženjeri moraju da budu hrabri da ih ne bi bio strah kad se sve pokvari. Oni isto tako moraju da imaju dobre oči da bi videli kroz suknje i mora da ih ne bude strah od žena koje rade sa njima u kancelariji, pošto oni rade zajedno. Sviđa mi se i plata koju dobijaju - oni dobijaju više para nego što mogu da potroše. To je zato što svi misle da inženjeri imaju težak posao, osim samih inženjera koji znaju da je taj posao lak.

Nema puno toga što mi se ne sviđa, osim što žene vole inženjere i hoće da se udaju za njih, pa oni moraju da ih teraju da im ne bi smetale. Nadam se da neću biti alergičan na prašinu u kancelariji, jer ako budem alergičan, onda ne mogu da budem inženjer, nego ću morati da radim.

A žene inženjeri?

Sećate se akcije Ulica darovanja?

E pa danas sam dobila neke informacije, pa da vas obavestim.

Na uličnoj akciji je prikupljeno blizu 2000€, na večernjoj aukciji dečjih crteža još 4000€.

Za ono što je predviđeno da se uradi, potrebno je ukupno oko 30000€. Akcija se nastavlja.

To je drugi način hipnotisanja.

Šta god da radi, koliko god da je ljuta, plače, vrišti, urla, jedan spot autora iz naslova sve prekida. SVE. Onog trenutka kako počnu tri takta (kako li samo prepozna pesmu nije mi baš najjasnije) počinje da ciči od sreće, dotrčava do TV-a i pokušava da uđe u njega. Ma neverovatno. To ko nije video sigurna sam da ne veruje. Opšta histerija. Peva nešto sa njim, šta li. Pogledajte.

A nije to tako samo sa spotom, može i sa CD-a, ne pravimo pitanje. U kolima uglavnom slušamo radio. Ali kad idemo na Avalu, prijem je tamo loš, onda je tu opet Vlado, cika i vriska…