Ovaj blog je apolitičan. Bio je od sad, a biće i dalje. Ustvari, Joe je kriv, on je prvi počeo, ja ću samo da se malo nadovežem. Samo malo.
Ovo i nije politička reakcija. Ovo je stručna reakcija na iznete zaključke.

Dakle, ovako. Čitam raznorazne vesti na RSS, i uvek mi one o saobraćaju i osobama sa smetnjama u razvoju privuku više pažnje.
Pročitam malopre ovo:

Vučić: Gužve zbog nesposobne vlasti
5. maj 2008. | 11:04 | Izvor: Tanjug
Beograd — Kandidat SRS-a za gradonačelnika Beograda Aleksandar Vučić izjavio je da Beograđani kasne na posao zbog “nesposobnosti gradskih vlasti da reše gužve u saobraćaju”.

Na prilazu Brankovog mosta sa novobeogradske strane Vučić je izjavio da Beograđani svakog dana kasne na posao od 30 do 45 minuta, kao i da “nemaju vremena ujutru da doručkuju ni da popiju kafu”.

…

Na osnovu kojih činjenica je donet ovaj zaključak? Rekla bih da je “iz rukava”.

Kasne samo oni koji nisu krenuli na vreme.

Da, gužva je, pa šta?
Bolje nego prazan autoput iz vremena malog i ostalih Đokica…
(a uzgred, jutros baš i nije bila neka tako strašna gužva kakva inače ume da bude)

“Živi bili automobili!”

Hm… kako ovog gosta da predstavim. Joe, još jedan od virtuelnih. Naučih od njega dosta, učim i dalje. Dobar je učitelj, doduše ponekad moram dooobro da se udubim da bih razumela. Ponekad ni to nije dovoljno. Joe, hvala ti i dobro došao (šapnuće mi valjda da li se ovo piše odvojeno ili zajedno).

Putujući danonoćno poslednjih dana, pokušavo sam da sagledam lica Srbije. Osim neponovljivo autentičnih obrisa prirode i raznolikog pejzaža, zaprepastila me je predizborna jednoličnost. Sela, palanke, varoši i ono što mi rado nazivamo gradovima, a oni to zapravo nisu, bezotporno naliče jedni drugima. Cirkuski šareniš, kao posledica nestilističnog šminjkanja ”urbanih” površina, potvrđuje isključivu dnevno-političku angažovanost aktuelnih vlasti. Plakati u hiljadu boja vise i sa žica za sušenje veša. Na svakom koraku slogani, obećanja, demagoške fraze…. Tovari političara, kancelarijskih mastiljara, birokrata, analitičara, statističara, pogubljeno raštrkani po Srbiji, neprestano mi uleću u vidokrug. Birokratski jezik ušao i u uši pijačnih prodavaca, konduktera, uličnih čistača. Raskoračje pri svakom narednom koraku, uliva mi sve više istinu o apsurdu, kao jedinoj našoj konačnosti. Politikantske aspiracije odavno su prešle okvire realnog, ali su sada dobile i svoj zaokruženi oblik agresivnog divljaštva. Niko nije pošteđen. Počinjem da brinem za svoj duhovni prostor, a kako se odvija, razvija i zavija svesrpska svest, izgleda da će nam biti ugrožen i telesni prostor.

Živela Srbija!

Joe

Sutra je i jedno i drugo.

Kako se zakazuju manifestacije u gradu? Bez razmišljanja i planiranja, izgleda.

Sećate li se ovoga?
Mića Tatić i emisija “Na slovo, na slovo”
Ja baš i ne, ali me je džingl na jutarnjem programu B92 podsetio.
Mnogo mi je lep ovaj tekst.
Pisao je Duško Radović.

Neko ti “ponudi pomoć” ovakvom porukom
ako treba pomoć oko Vanje javi
Pišem sa navodnicima, jer mi je baš to prošlo kroz glavu kad sam poruku dobila, a par dana kasnije se pokazalo da je upravo tako.

Poštovani čitaoče, molim te obrati pažnju na bezlični oblik u poruci, nije “ako ti treba” pomoć, pa kome može da zatreba nego meni. Ali ja ne postojim.

Par dana kasnije, pomoć mi je bila potrebna, tako sam makar mislila. Zamolim, ličnim oblikom “možeš li”. Pomoć je sa vremenskom zadrškom odbijena. Snalazim se nekako, svakako, onako kako moram.

Još par dana kasnije, ne znam šta mi je bilo, ponovo zatražim pomoć. Ovog puta ostaje bez odgovora. Kad upitah zašto nema odgovora, dobih odgovor: Dovešću je večeras. Zahvalih se na “pomoći”. I dobih odgovor: nema problema.

Uspeh ja i tada da izguram bez “pomoći”, neki su drugi ljudi pomogli, onako kako su umeli ili mogli u datom momentu. Hvala im. A ja samo da zapišem, da ne zaboravim.

Već sam pisala o pomoći, ali ovu, pro forme ponuđenu, da je nikad ne pružiš, tu sam zaboravila.

Napisah jednom i ovo

fascinira me
-šta su sve neki ljudi spremni da urade (jedni dobro, a drugi loše)

…

zahvalna sam
-svojim prijateljima koji mi pomažu, bilo da me znaju već “sto godina” ili me nikad u životu nisu videli, a i onima koji mi svim silama odmažu, jer mi tako pokazuju svoje pravo lice;
-na svakoj svojoj životnoj stramputici koja me je dovela tamo gde sam sad;
-Nekom, na snazi koju mi daje.

I još samo nešto, ne želim da budem zlobna, ali ove mi reči dolaze na um:

Neko to od gore vidi sve. - Đole Balašević

Tu smo mi, samo je Vanja malo bolesna. Malo kašlja i temperature, ništa strašno.

E to nije strašno, ali nešto drugo u mojim očima itekako jeste.
Juče smo Vanja i ja jedva našle taksi koji je pristao da nas poveze do kuće.

Od kuće zovem taxi telefonom, idemo u DZ (Dom Zdravlja, naravski). Jedno udruženje (koje pita za destinaciju) “nema nikog u blizini, molimo probajte kasnije”. Drugo udruženje posle dužeg čekanja šalje nam vozilo. Pritom, moram da pomenem da smo stalne mušterije, i da se svakog dana vozimo, znaju me već kad kažem adresu.

Odradili u DZ šta smo imali.

Izlazimo. Taksi stanica je neposredno pored DZ. Velika taxi stanica. Imam iskustva od ranije, vrlo neprijatnog, pa i ne pitam prvog, nego idemo do kraja reda, prilazim jednom koji je, po mojoj proceni, 12-15 u redu. Čuje dokle treba da nas vozi, odbija, kaže, pitajte nekog drugog. Pitamo drugog, isto. Tek je treći pristao da nas poveze.

Razmišljam sad, šta je ustvari trebalo da uradim. Da onoj dvojici zapišem brojeve i udruženja i da podnesem prijave? Da podnesem prijave policiji?

Taxi služba je usluga. Ako niste spremni da radite onako kako pravila kažu (a pravila kažu da se ne sme da odbije vožnja - tako sam barem ja razumela ova pravila ovde) onda nemojte ni da radite.

Čisto informacije radi, start je 98 dinara, a iznos na taksimetru do moje kuće 175 dinara.

Šta mislite o ovome? Nije prvi put da se dešava, pa onda sigurno nije ni poslednji. Kako da ubuduće reagujem?
Pritom, vide da imam dete koje slobodno mogu da kažem “jedva hoda”, sapliće se o svaku neravninu, iako je sve vreme držim za ruku.

Zaista, nisam do sad nikog ni za šta prijavila, ali mislim da je vreme da počnem, pogotovo, što mi se na ovoj taxi stanici ovakva situacija desila barem 20 puta.
Zapravo, budem besna u tom trenutku, ali mi je važnije da ono što treba odradim do kraja (u ovom slučaju da se dovučem do kuće) i posle zaboravim koju sam nameru imala.

Sad će moja prijateljica Laluve da me opet opomene da previše pričam o taksistima…

Što sam se ja sinoć uplašila…

Sve po redu, kupanje, TV, spavanje, odnela sam je u krevet oko 21h.
Čujem je nešto peva, valjda se “bije” sa jastukom, ne ulazim, jer će tražiti nazad u dnevnu da još gleda TV.

Oko 22h15, čujem je da cvili, onako baaaš tiho. Dođem u sobu, a ona sedi u krevetu-krevecu, i zaglavila se. Protnula lakat kroz šipkice, nekako, slučajno valjda, i pokušava da se izvuče, a ne ume. Izvučem je, ona počne da plače tek onda. Probam da je vratim u krevet, neće, nema šanse. Mislila sam da je nešto povredila ruku.
Uzmem  je u ruke, kad ona sva srećna, hoće u dnevnu. Ok, idemo, malo gledali TV, mazili se, vidim duša joj spava, vratim je u krevet i posle je zaspala za pet minuta.

I ne znam što me nije zvala, plakala, bilo šta… baš sam se rastužila.
Stvarno je krajnje vreme da sklonimo krevetac…

Želim da živim u dosadnoj državi, da me boli uvo ko je uopšte u Vladi, da l’ će da padne il’ da ostane, da me jedino briga kako je moj prijatelj Vlada kome je to lično ime.

Flashback from childhood

Plašila sam se mraka kad sam bila klinka.
Imala sam 3 godine.

“Kad se plašiš mraka, ne treba da plačeš,
nego ustaneš i upališ svetlo.”

Nema mraka, mrak je u glavama.
Tata me naučio.

Ja sam nepušač. Možete mi verovati ili ne, ja nisam nikad u životu zapalila ni jednu cigaretu. Imala sam 15 godina kad mi je otac umro, ja obično kažem, od pušenja. Imao je 49 godina, i pušio je 2 pakle cigareta svakog dana. I u stanu, naravno. Verovatno je sve smrdelo, nisam ja to ništa primećivala. Zato sam kasnije počela da osećam i najmanju moguću količinu duvanskog dima u vazduhu.

Subotom predveče, Vanja dolazi kući. Otvaram vrata, ona ulazi i zapahne me smrad.

Kako nekome objasniti da se u automobilu ne puši, kad se u njemu vozi dete. Sopstveno dete. Kako je moguće da ne može da se izdrži 10-15 minuta?

- Nisam.
- Jok, ja sam. Kako joj onda smrdi kosa na duvanski dim?