Ovo je jedan potpuno lični utisak od malopre.

Vraćam se kući iz vrtića, vidim ima nešto u sandučetu, otvaram, kad ono jedan tri-fold letak, kao pismo, šatro na kućnu adresu (koga li će samo da prevari) od jednog od predsedničkih kandidata.
Nisam još ni otvorila, vidim od koga je, i razmišljam se da li da ga iscepam i bacim. Uzmem ga ipak. Penjem se do stana, otvaram prvi od tri dela, čitam prvu rečenicu ispred vrata. Kaže:
“…upućujem ga direktno na Vašu kućnu adresu, jer direktan je i način na koji iznosim svoje mišljenje, kao i princip kojim suštinski poštujem Vaše mišljenje i Vaš glas”
Ahaaaa, kako da ne.
Smejem se u sebi, otključavam vrata, otvaram dalje, vidim potpis kandidata.

I tad shvatih zašto sam oduvek znala da za njega i njegovu opciju neću da glasam.

Rukopis nagnut ulevo, kao da stremi unazad.

Hvala, neka, ja bih ipak napred.

Vidim ispiraju usta, a pojma niko nema zapravo šta se desilo, glavno da onaj ko se usudi da napravi neki potez bude grbav. A onaj ko ga je naterao, i sve vreme terao da takav potez učini, taj je zlatan. Ma hajte molim vas.

Neću da objašnjavam ništa.

Još sam tu. Naravno. Niste valjda sumnjali. Nisam imala ja čiji link da obrišem, on je odavno već obrisan, onda kada je trebalo. Onda kad su pričane priče iza leđa.

Ako vas šta zanima, pitajte, 1 na 1. Eno maila u sidebar-u.

Pročitah ovo negde…
i to želim da svima poželim…
u dve hiljade osmoj…

voli iskreno, ljubi nesebično, opraštaj brzo…
radi kako treba, pomozi gde treba, ćuti kad treba…
razmisli uvek, popusti katkad, ne kloni nikad…
slušaj više, saosećaj više, daruj se više…
smej se kad možeš i plači kad moraš…
ne stidi se ni svoga tela ni svoje duše…
i…
živi Život.

Evo ga, počinje.
Prekjuče, ja po Vanju u vrtić, kad oni sede svi u hodniku, pored okićene jelke. Žurka.
Juče smo zajednički pravili čestitke i novogodišnje ukrase.

Svakog dana u gradu sve veće gužve.
Kite se ulice ukrasnim osvetljenjem, pa još kad bi to bilo nekako organizovano, još i da razumem. A ovako… Centar Zemuna, Glavna ulica ima četiri trake. Dva vozila stoje sa dve strane ulice na istom preseku, i od četiri, ostale dve trake. Gužva neopisana, sve stoji. Na trgu kod sata, podižu uz banderu nešto što liči na jelku od rasvete, prekjčue popodne, podignuta do pola. Juče u isto vreme, ista meta isto odstojanje, ne znam da li su danas završili… trebalo bi da odem da uslikam, ali mrzelo me danas, sneg počeo…

A ustvari sam ovaj post počela zbog nečeg drugog.
Petarde već prašte na sve strane, ne možeš kroz park da prođeš, a da te neki klinci ne “zaskoče” sa praskom pored nogu… U isto vreme, gradonačelnik apeluje da se ne koriste pirotehnička sredstva… eeeej, APELUJE. More, kakav apel, pohvatajte sve one koji prodaju, i one koji ih bacaju takođe. I decu, i sa njima kod roditelja, da plate jedno dve tri plate kaznu, pa da vidim hoće li moći da sledeći put priušte takav luksuz.

Znate li koliko su petarde i druga “sredstva uveseljavanja mase” opasna?

Pogledajte i pročitajte kako je bilo prošle godine.

…but warm in my heart.

…je međunarodni dan osoba sa invaliditetom.

Ne volim reč invaliditet. Niti hednikep.
Oba su mi izraza ponižavajuća.

Engleski jezik ima jednu “odgovarajuću” reč: disability. Ne znam kako se ova reč prevodi na srpski, ja ne umem da je jednom rečju prevedem. Oni koji nisu u mogućnosti, koji ne mogu (ili ne umeju dodala bih ja). Terminologija je čudna stvar. Interesantno je kako je ona i u engleskom jeziku evoluirala. Od “invalid”, preko “handicapped person” do “person with a disability” (ne “disabled person”).

U srpskom jeziku, i dalje je zvaničan izraz “osoba sa invaliditetom”. Neki od njih sebe nazivaju osobama sa hendikepom, tako recimo postoji Udruženje Studenata sa Hendikepom.

A poreklo ovih izraza je:
invalid - od not valid, pogrešno, neispravno;
handicap - od hand-a-cap, prositi, pružiti posudu da se udeli pomoć.

Pročitajte ovde više Disability Definitions, Models and Terminology

Svaki je jezik živ.

World Health Organisation (WHO)

In 1980 the WHO commissioned Philip Wood [Reference] to devise a classification system for disability. The resulting definitions are shown below:

Impairment

any loss or abnormality of psychological, physiological or anatomical structure or function.

Disability

any restriction or lack (resulting from an impairment) of ability to perform an activity in the manner or within the range considered normal for a human being.

Handicap

a disadvantage for a given individual, resulting from an impairment or disability, that limits or prevents the fulfilment of a role that is normal (depending on age, sex and social and cultural factors) for that individual.

Barnes et al (1999) [Reference] are amongst the critics of this definition; they make several points including:

• How do we define abnormality and normality?
• It doesn’t say anything about environmental factors;
• because disability and handicap are caused by psychological and physiological impairments there has been a focus on ‘cure’ by psychological and medical intervention.

The WHO is considering releasing a second version of this definition which include a fourth category of environmental effects. However, disabled people’s groups and disability activists say that the definition needs completely rewriting.

Izvor: DEMOS Project

Moramo biti svesniji različitosti, i drugačijih potreba drugih ljudi u odnosu na naše potrebe.
Moramo učiti svoju decu da nisu svi isti, i da nije ništa loše biti različit, u bilo kom pogledu.
Neko hoda, neko ne hoda, neko govori, neko ne govori, neko vidi, neko ne vidi, neko čuje, neko ne čuje, neko ima plave oči, neko ima crne oči, neko ima kovrdžavu kosu, neko ima ravnu kosu…

Drugačiji, pa šta!

Ovo bi moglo da bude i kao Eniac kod mene u gostima.

Prisustvovala sam danas stvaranju jednog mita. Ma šta prisustvovala, bila inspirator.

Dakle, prosta dedukcija.

E (decidno): ti pišeš blog, što znači da ne rešavaš ukrštene reči. To je mit.
ja (zbunjeno, već pomišljam, svašta sa mnom, kako sam samo neobaveštena): jel? nisam znala za taj mit.
E: sad sam ga izmislio

Onda malo obrazloženja, čisto da ne bude da mit nije teorijski utemeljen.
E: jer generalno blogeri vise za kompom, ukrštenice su suviše zemaljske za njih.
ja: apsolutna istina (ovo mu dođe k’o dokazivanje teoreme).

Mit je u bajci, pesmi i sl. izražena tvorevina prednaucnog i fantazijom prožetog (obično magično-religionznog) mišljenja, kojom narod na primitivnom stupnju razvitka objašnjava postanak prirodnih bića i pojava.

izvor: wikipedia

Dajte još koji blogerski mit…

Da li ste gledali na TV-u?

Izveštaj o ustanovama socijalne zaštite

Tužno je, zaista je tužno, a verujem da je deo toga tačan.
Obično su ovakve priče novinarski naduvane, ali sigurno je da ima u tome bar trunčica istine.

…U Kulini nam je osoblje reklo da je šestogodišnji dečak sa dijagnozom spina bifida bio veoma agresivan prema sebi, da je pokušao da sebi pokida uvo. Primetili smo da je dečak vezan za stolicu…

Pitam ja, šta traži šestogodišnji dečak u takvoj ustanovi? Gde su roditelji, gde je porodica?

Jednom prilikom, na jednom forumu se povela neka “rasprava” i ja sam bila zgranuta, javila se majka koja je svoje dete sa Down sindromom ostavila u domu jer smatra da će loše uticati na njeno drugo, mlađe dete. Eeeej. Zar neko zaista može tako nešto da misli? Zašto nije svoje “tipično” dete ostavila u nekoj ustanovi?

Dok je Vanja bila bebica, i dok smo išli na vežbe, sa nama je vežbao dečak, jako prevremeno rođen, koji je sa godinu dana izgledao kao beba od 4-5 meseci. Dovodila ga je tetka. Od nje sam čula nešto i ostala zapanjena i zgranuta. Predložili su im još u bolnici da dete ostave. Kakav čovek treba da bude neko da majci predloži da ostavi dete. Kakva to treba da bude majka koja će svoje dete ostaviti?

Sa druge strane, samo ću da prokomentariišem još deo jedne rečenice iz gornjeg teksta:

…često se samopovređuju, ujedaju se, sami sebe udaraju, pokušavaju sebi da iskopaju oči…

Ovakve su reakcije vrlo uobičajene kod dece i osoba sa smetnjama u mentalnom razvoju. Vanja ponekad sebe ujeda, grize sopstvene prste, ručni zglob toliko da se vide jasni otisci zuba na koži.

I treba li da vam kažem koliko sam potrešena celom ovom pričom…

EDIT: evo nastavka, ovo mi je već realnije… obzirom da ipak imam neku ideju kako uopšte može da izgleda briga o desi i odraslima sa smetnjama u razvoju

Uslovi teški, ali nema mučenja

…da počnem da pišem i na engleskom.

Ma da, smo mi još to fali… I otkud sad to?

Ma prosto, krivac je BlogOpen, Peđa i Tanja što su izorganizovali da u Novi sad dođe Stephanie Booth. Od kako sam napisala post o BlogOpen, osim što mi se od linka Dragana Varagića udvostručila poseta, prateći posete preko StatCountera, skapirah da je i Stephanie lično dolazila. Naravno, sigurna sam da ništa od napisanog ni na jednom od blogova koji su je pomenuli niko ni reč nije napisao da ona može da razume. E pa eto, zbog Stephanie, a i zbog nekih drugih potencijalnih čitalaca razmišljam da ponešto od nekih budućih postova bude i na engleskom. Za početak, ovih dana ću se potruditi da stranu O nama napišem i na engleskom.

Šta mislite o tome?

It’s simple, blame BlogOpen, blame Pedja and Tanja for organizing Stephanie Booth to come to Novi Sad. Since I wrote that post about BlogOpen, besides the fact that one link at Dragan Varagic doubled my visits, looking at my blog stats on StatCounter I realized that Stephanie herself came to see it. I’m sure that she could’t understand a word of all the posts about BlogOpen that mentioned her. And for Stephanie, and all other potential visitors, I’m considering that some parts of my future posts may be in English too. For the beginning, I’ll try to soon set the page About us in English.

What do you think?

Nedeljama pre BlogOpen-a sam bila ubeđena da ovog puta ovo zadovoljstvo propuštam. Kao što možda znate, ja se još pomalo uhodavam sa celokupnom organizacojim sopstvenog života, pa sam mislila da bi mi ovo bila samo jedna akcija koja mi u ovom trenutku i nije baš neophodna.

No, nekoliko stvari me je nateralo da se predomislim. Prvo je bila Moošemina neverovatna količina uložene energije, da sam pomislila da bih možda ipak mogla da se potrudim da se izorganizujem. Drugo je bio Konkurs za Blogopediju, na koji sam poslala dva svoja posta (uz nagovaranje). Nisam zaista očekivala ništa od tog konkursa i totalno sam se oduševila kad sam videla da su oba moja posta prihvaćena za štampu u Blogopediji. Ovo je, verujem bio “okidač” u mojoj glavi da se predomislim i uopšte počnem da razmišljam da bih mogla, barem na par sati, da se pojavim i na ovom BlogOpen-u.

Priznajem, kriva sam, nisam ni čitala uputstva za dolazak automobilom, tako da pojma nemam da li tamo piše da je jedan od ulaza u NS zatvoren (onaj kod Rodića), kao i da je pola grada prekopano, pa su moje kolege napravile neke izmene u režimu saobraćaja (a ovo je trebalo da fotografiišem i da bude u posebnom postu, no, promaklo mi je ovog puta). Onda ulaz na službeni parking, niko nije znao da nam kaže gde je. Nema veze, parkirasmo se na “običnom”.

Nisam stigla na početak, tako da nemam šta da kažem o izlaganjima pre 12h. Tema izlaganja Vladislave Gordić Petrović: “Književnost i književna kritika u elektrosferi” meni iskreno nije bio mnogo interesantan, pa sam brzo izgubila nit. Posle toga, mogla bih da kažem da je Stephanie Booth, blogging consultant, bila “zvezda” BlogOpena. Stephanie, thank you for finding the time to come to Serbia.

Izvrstan ručak sa Aurorom, Stephanie, Peđom, Draganom, Vladom (kako beše blog, zaboravih, no ja te znam iz saobraćajskog savetovanja u Somboru), *** (Aurora, pomagaj) i Nenadom prekratko trajao.

Žurimo nazad na Panel Novinarstvo u doba bloga Miloja Sekulića. Interesantni uvodničari koji sličnu stvar rade na sasvim drugačije načine. Nisu mi svi, priznajem, prijali, no, to je moj, i samo moj subjektivan utisak… Onaj poslednji, novinar RTS, toliko je bio annoying, da sam se potrudila da “iz momenta” zaboravim kako se zove.
I na moju žalost, sve se nešto oteglo, pa ne uspeh da vidim-čujem AfterPanel Moošeme: Blog-aktivizam. Bilo je već vreme da krenem kući, obaveze zovu.

A upoznala sam prvi put Suske, Dedu, Priju, Baneta i Auroru, i ponovo videla Raina, Moošemu.
Žao mi je što još neki nisu uspeli da se organizuju i da dođu u Novi Sad, no rekoše da će se odužiti… Čekam sa primerkom Blogopedije.

Vratila sam se kući sa svojim primerkom Blogopedije, BlogOpen MousePadom, dobila razglednicu Bora na CD-u (Borani, hvala vam, divni ste), i iz Novog Sada ponela sam pregršt impresija. Moram samo jednu da pomenem. Ljudi moji, pa jel se vama u NS isplati da vozite svoje automobile? Taxi od Spensa do Autobuske stanice košta 81 dinar. Ostala sam zapanjena. U Beogradu je start 80 dinara. Mogla bih da se preselim u NS? Treba li kome saobraćajac?

Slike? Imam neke, ali nemam snage da ih sada stavljam. “Obaveza” ujutru ne pita da li mi se spava… Laku vam noć želim.

Edit: evo jedne sličice.