Juče počinjem post sa ovim naslovom, da u svoje misli “dozovem” ovu rečenicu koju nisam čula neko vreme. A mnogo je volim. Uvek kad je čujem, imam najlepši mogući dan.

I onda, kao da si pročitao moj draft, dobih danas ovaj redić.

Lepo provedi dan.

Najviše volim kad mi to kažeš.

Htedoh da napišem neki komentar, ali shvatih da je naslov dovoljan.

Aman bre ljudi, pa vi pretendujete da budete neka “vodeća kompanija” u regionu…

Sve i ako je šoping mol, što je onda Delta City?

Ma neću ni link da ostavim. Link kod mene mora da se zasluži…

Edit… dakle, trebalo je da bolje pogledam sajt. Ima tu više varijanti…

• Kad vikendom imamo vremena da se posle buđenja malo pomazimo u krevetu, a ne da trčimo u vrtić.
• Kad nas dve pijemo ujutru zajedno, ko kaficu, a ko nesquick-ić.
• Kad prestane kiša pa možemo napolje u šetnju.
• Kad nam se klati zubić, i samo što nije ispao.
• Kad ja spremam ručak, a Vanja svakih 5 minuta dolazi da me povuče za rukav da joj čitam neku knjižicu.
• Kad imamo prijatelje na koje možemo da računamo.
• Kad jedva čekamo ponedeljak da nam Neko dođe.

Da, život je lep… zar ne?

Meme by Zajebant.

They don’t need to, it says everything about them.

As long as there are others that do care, that’s all that matters.

Always be yourself…
because the people that matter, don’t mind, and the people that mind, don’t matter.

Moram i ja sad, kao Kukac, jedno obaveštenje.

Nemam još verziju 2.0, za sad smo na V1.1 Beta Release, sa izgledima da u najskorije vreme postane stabilna V1.1.

Dakle, novi period počinje starting today, krećemo nas dve dalje, napisah već negde, bez balasta i kočnica, punom brzinom napred, u život. Biće teško, znam, ali sa druge strane lakše, sigurna sam.

Na pravom smo putu.

Pre nekog vremena sam ovu sličicu i tekst sa nje poklonila Lang za rođendan.

Sad je meni zatrebala, pa je poklanjam sebi.

volim
-svoje dete;
-jutarnji telefonski razgovor;
-iznenađenja, i da primam i da dajem;
-sitne stvari koje život znače;
-ovaj blog;

ne volim
-kad nekome treba sto puta da objašnjavaš jedno te isto, onda kao shvate, a posle dva dana pitaju “kako ono beše?”;
-kad mi pričaju “iza leđa”, ako vas šta zanima, pitajte;
-kad odvedeš dete na pregled kod nekog lekara “na glasu”, oni roditelje gledaju “kao debile” koji veze s mozgom nemaju, kao da niko osim njih nikad nije išao ni u kakvu školu, pročitao ni jednu knjigu… srećom oni drugi su ipak u većini…
-pisanje na zadatu temu, nikako mi to ne ide… vidite i sami…

ne znam, a htela bih da znam
-da ne razmišljam previiše o posledicama, nego da reagujem na prvu;
-što ne umem da kažem “ne”, a nekad mi je to tako potrebno;
-šta bih još mogla da uradim, da promenim svom detetu život na bolje;

fascinira me
-znanje;
-šta su sve neki ljudi spremni da urade (jedni dobro, a drugi loše);
-dokle sve seže ljudska glupost;

stidim se
-što sam, kad sam jednom donela jednu odluku, posle promenila mišljenje, kasnije se ispostavilo da je baš ta odluka bila dobra…;
-što još ne vozim, no pitanje je dana, verujte mi;

želim
-da konačno svoj život organizujem drugačije;
-ovo;
sve ostalo nije vredno pomena

zahvalna sam
-roditeljima, što su me naučili da mislim svojom glavom, a ne da čekam da mi neko kaže šta treba da uradim;
-svojim prijateljima koji mi pomažu, bilo da me znaju već “sto godina” ili me nikad u životu nisu videli, a i onima koji mi svim silama odmažu, jer mi tako pokazuju svoje pravo lice;
-na svakoj svojoj životnoj stramputici koja me je dovela tamo gde sam sad;
-Nekom, na snazi koju mi daje.
Hvala ti, I couldn’t have done it without you.

Mene prozvala venus, ja prozivam ozona da bude sledeći.

Napisala sam post, i obrisah ga. Ne mogu.

Dobih mail pre neki dan.

I nisam imala snage da odgovorim. Krenem, napišem jednu rečenicu, počnem da plačem, i prestanem.

A evo, sad ne znam da vam kažem da li je tužan. Rekla bih da nije, da nosi jednu mnogo jaku poruku, i reših da je sledim.

Ništa na ovom svetu nije vrednije od života.

Hvala mami jednog anđela što mi je otvorila oči.

Ne znam ni šta bih rekla. Da kažem da nisam očekivala, lagala bih, jesam.

Sporazum. Ma kakav je to hebeni sporazum u kome samo jedna strana popušta. I sve druge neprijatnosti da progutam, cenjkanje mi je palo najgore od svega, prosto mi se povraća. Da se sve dešava na pijaci, lako bi bilo, nego je cenjkanje oko sopstvenog deteta. Život da ti se smuči.

A onda pogledam i pomislim, ne želim više ni minuta da svoje dete dovodim u situaciju da ga neko kroz procente procenjuje, vredi li ovoliko ili onoliko. Ne želim, ne treba mi to, njoj to ne treba.

28%

Smešno, zaista, jadno, odvratno… Nemam odgovarajuću reč…

Šta li se tu usput desilo sa najboljim interesom deteta?

I ne, ne kukam, nemojte da pomislite da se žalim nešto, samo da pomenem, da posle ne zaboravim. I srećna sam jer će od sad biti mnogo drugačije. Bez balasta i kočnica, punom brzinom napred, u život.

Sećate li se kad sam svojevremeno rekla da nemam snage. Sad je imam, više nego ikad.
Hvala ti što mi je daješ.

Imam jednog studenta, Mrgud. Stalno se nešto buni, nikad mi ništa nije po volji. Ali to su uglavnom neka sitna negodovanja oko svega i svačega, pa se kasnije sve prebaci na zafrkavanje.

Jutros je usmeni, i ja trčim gore-dole sa spiskovima i zadacima sa pismenog. Sreće me Mrgud na stepeništu. Uvek ima nešto da pita. I danas, naravno. Razmenismo par rečenica oko njegovog pitanja i usmenog ispita, zanima ga kako izgleda, koliko traje… Krećem ja dalje, kad će Mrgud:

- Kako ste inače?
- Pa fino, hvala što pitaš. (ja sa njim na ti, on sa mnom na vi)
- Baš delujete radosno i veselo, morao sam da vas pitam.

Nasmejah se samo, i produžih do profesora.

Vratila se kući i pričam sa prijateljicom. Kaže mi ona:

- Pa pročitalo te dete.

Hm… pa nije valjda da se to baš toliko vidi. Mislim, jeste jutros sunce sinulo posle jučerašnje grozne kiše, ali mislim da to nema mnogo veze jedno s drugim.

Da li se zaista vidi ta radost?

I da, naravno, jesam radosna.