Sećate se one Tuđe nege i pomoći? E, da, stižu neke mizerne parice, no, nisam o tome htela. Stiglo je, kad ono beše, i rešenje. No, izgleda da možeš da se sa njim samo slikaš (i na slici da se rukuješ, što bi rekao jedan moj prijatelj).

Prošlog meseca (ili pretprošlog, nema ni veze) uz uplatnicu infostana stiglo je i obaveštenje kako se može ostvariti popust na komunalne usluge. “Imate pravo da plaćate manje”. Ako niste znali, pročitajte ovde.

No, nije baš sve kako tamo piše, tj. jeste, ali da biste to ostvarili treba da “rodite mečku”.

Znam ja za te popuste (i za struju btw) i raspitivala sam se i ranije da probam da to “pravo” ostvarim. E, ali da biste imali pravo na popust, morate biti vlasnik stana, što ja nisam, ili podstanar sa ugovorom, što ja takođe nisam. Stanujem u maminom stanu, ne očekuju valjda da ću mami da plaćam kiriju!

Poseta centru za socijalni rad pre izvesnog vremena, i tamo me “posavetuju” da samo promenim ime na uplatnici infostana, nije kažu to problem, imali smo takve slučajeve, to sredite, pa onda dođite, ovako je mnogo komplikovno da vi dokažete da stanujete u tom stanu. Eeej, komplikovano, a prijava stana, to ništa? Nema veze, neću da se natežem, odem ja sa kevom u Infostan, prepričam šta su mi rekli, oni nas za malo ne oteraše… “Otkud vam takva ideja, ne može to, prebacite stan na vaše ime”. Kakav ingeniozni savet, ostala sam bez reakcije. Neću bre ništa da prenosim…

Državo draga, Beograde najdraži,
ako želite da nekom pomognete, učinite svoju pomoć dostupnom. Onaj kome treba pomoć, nema vremena, živaca, snage… da se bori sa vašom birokratijom. Ili možda ja nisam dobro razumela? Možda je poenta ovoga da što manje onih koji bi trebalo da vaše uslove ispunjavaju, uopšte tu pomoć i potraže?

Čitam ovde šta je Bane napisao o belom sportu. Tužno je to, ko zna koliko mladih nada propušta da od sebe napravi nešto važno i lepo…

Moj otac je bio sportista u mladosti, reprezentativac Srbije u tenisu, takmičio se u streljaštvu, bio atletski sudija na
7. Evropskom prvenstvu u atletici 1962. u Beogradu, kasnije rekreativno igrao odličan tenis, fenomenalno plivao…

I tako, ja sa njim, bila u raznim sportskim vodama. Trenirala sam tenis u “Zvezdi“, zajedno sa mojom školskom drugaricom S. U to vreme nije bilo pokrivenih terena, pa se za treniranje preko zime koristio zakup zatvorenih hala. Klub bi zakupio neku manju salu u SC “Banjica” i izabrao nekoliko talntovanih klinaca koji bi svoje treninge nastavili i preko zime.
Prve zime izabrane smo obe. Onda opet na proleće na otvorenim terenima treniramo svi zajedno, nas 10tak.
Druga zima sve isto.
Treća zima, izabrali mene, a moju drugaricu nisu. A ja, luda glava, kažem ćaletu
“Ja neću da idem bez S, ili idemo obe, ili ja ne idem sama.”
Raspita se on, kažu mu da sam ja mnogo bolja od S. i ona ne može, samo ja. Ja ostala pri svom, kaže mi ćale,
“OK, ti odluči, ako hoćeš sama, idemo, ako nećeš, ništa”.
I ja prekinem treniranje. A što nisam nastavila narednog proleća, to se više i ne sećam, imala sam verovatno preča posla.

Tad sam bila strašno ponosna što je moj otac tako postupio, sa vremenske distance ipak drugačije na to gledam. Naravno, ubrzo sam i sâma shvatila da je bilo bolje da sam nastavila da treniram, ali više se nije moglo nazad. Ko zna kakve sam potencijale imala, ali ostadoše neiskorišćeni.

Potencijal neiskorišćen, ali bar znam da je zbog mene, a ne zato što neko drugi ko je trebalo da o tome misli nije mislio, kao što je ovde slučaj. Ako ste u poziciji da za nove klince uradite nešto dobro, uradite to, nemojte ih saplitati, ko zna u kome od tih novih klinaca leži neki novi Novak ili nova Jelena.

Pregledam na StatCounter-u ko je sve bio, i zapne mi za oko ova pretraga

moje je dete ometeno u razvoju

Često mi dolaze posetioci na ovakve ili slične pretrage. Odem na tu stranicu, i nađem pri dnu strane jedan interesantan pdf.

Evo jednog dela teksta koje je pisala majka deteta ometenog u razvoju.

Znam za jednu majku koja je u detetovoj dvanaestoj godini shvatila da ju je dete svo vreme slušalo i čulo, samo nije bilo fizički sposobno da joj to stavi do znanja . Kakvo neizmerno zadovoljstvo su doživeli to dete i majka, kada su posle dvanest godina shvatili da mogu da komuniciraju.

iz članka Šta je potrebno svakom detetu sa posebnim potrebama, Mikola Svarnuk, roditelj, Liviv, Ukraina

Pogledajte ceo članak OVDE

I treba li da Vam kažem da plačem, jedva vidim ekran od suza…

Htela sam ja da dodam još po koju reč na ovo, ali ne mogu, ne da mi MOJE dete ometeno u razvoju, Mora da se igra…

Ljudi, MNOGO sam ponosna!

Hvala Vam što ste tu, i što čitate ove moje redove.

Oduvek sam volela da čitam knjige iz popularne psihologije. Tamo sam prvi put naišla na ovaj izraz, i shvatila njegovo značenje i značaj pomenutog pojma.

Ja sam još kao klinka imala tu osobinu. Tek sam kasnije prepoznala da je to baš odlaganje zadovoljstva. Naravno, u pitanju su ona obična sitna zadovoljstva, tipa, prvo uradim domaći pa onda idem napolje, ne kupujem prvu stvar koja mi se svidi nego obiđem pola grada, više volim fil od torte, pa prvo pojedem koru… To bi trebalo da je dobra osobina, i znak zrelosti.

Pročitajte ovde ponešto o tome. Na engleskom je, ne nađoh nikakvo objašnjenje na srpskom.

I tako, ja u poslednje vreme odlažem neka zadovoljstva, ne svojom željom ili odlukom, kako bi to “po definiciji” odlaganja zadovoljstva bilo, već zbog sticaja raznih okolnosti.

E pa, dragi moji psiholozi, nemojte da posle ispadne da odloženo zadovoljstvo nije veće od onog koje bi bilo da se trenutno “konzumira”…

Ja volim da gledam F1, i trenutno su na TV-u kvalifikacije za sutrašnju trku.

I Vanja voli, prilepi se uz TV. Ali ono što me potaklo da vam ovo napišem, jeste da ona kapira da su to automobili. Ide po sobi u krug i bez prestanka viče “brrrrrrrrrrrrrrr brrrrrr brrrrrrrrrrrr”, zatim odlazi i u gomili igračaka pronalazi neki kamiončić.

Setila sam se jednog događaja od pre nekoliko godina. Leto, neko takmičenje u plivanju na TV-u, i devojčica od kumova koja je tad imala oko godinu ipo kad je videla bazen kaže “pljus pljus”. Meni je bilo potpuno fascinantno da tako malo dete kad vidi na TV-u neku akciju, može da shvati šta je zapravo u pitanju. I eto, doživeh sad to od Vanje.

Nemojte se ljutiti što ovde čitate ovakvu neku “glupost”, ali upravo je “nečim izazvana”. Grrrrr.

Ako ste vlasnik:

- kad izađete, ponesite ga sa sobom, da ne uznemirava druge, koje, po pravilu, ne zanima ko vas je i koliko puta zvao.

Ako ste onaj koji zove:

- nemojte pustiti da telefon zvoni više od prihvatljivog broja puta, ovo je promenljiva kategorija, ali svakako ne više od 4-5 puta;
- nemojte zvati dva ili više puta uzastopno, tome služi identifikacija dolaznog poziva, pa će vlasnik da ima propušten poziv

Failure is the opportunity to begin again more intelligently.

-Henry Ford

Knowing is not enough, we must apply. Willing is not enough, we must do.

- Johann Wolfgang von Goethe

We must either find a way or make one.

-Hannibal

In any moment of decision the best thing you can do is the right thing, the next best thing is the wrong thing, and the worst thing you can do is nothing.

-Theodore Roosevelt

Šta radite kada čujete da nečije mišljenje o vama nije onakvo kakvo biste vi želeli da bude?

Neki urade ovako, ili ovako. Neki od vas ovo misle o tome.

A ja?
U toku svog dvoipogodišnjeg blogovanja imala sam prilike da se sretnem sa jednim reagovanjem na nešto što sam ja napisala. Sve je tu, crno na belo, pa koga ne mrzi, pročitajte.

Ukratko, radi se o kategorizaciji dece sa smetnjama u razvoju, peripetijama, nedostatku informacija, lutanju, dugačkoj proceduri, neinformisanim članovima “lanca”, mojim iznošenjem mišljenja o tome, i reakcije nekoga “pri vrhu lanca”. Ja sam iskreno bila oduševljena. Ako ste čitali, podsetite se, ako niste, pročitajte, verujem da će vam se dopasti.

Priča počinje aprila 2005, Vanja ima 3 godine, i psiholog predlaže vrtić . To nije običan vrtić, pa prema tome, važe ne-obična pravila. Potrebna je kategorizacija. To je postupak kojim se određuje u kojoj je meri dete “ometeno u razvoju” i predlažu neki koraci za budućnost. Prvo smo se susreli sa nedostatkom informacija, ili bolje rečeno, sa polu i pogrešnim informacijama, pa smo u junu 2005. imali jedan neuspeli pokušaj kategorizacije. Posle prvog, neuspelog, u julu ponovo pokušavamo kategorizaciju. Mesec dana kasnije, pozvaše nas na kategorizaciju. Ovako je izgledala kategorizacija. Par dana nakon svega, kad sam našla vremena i živaca, napišem ja mali osvrt na celokupnu organizaciju.

Onda smo čekali rešenje, bez kog, treba li da vam pričam, ne možemo ni makac. I čekali. I čekali. I konačno, u oktobru 2005. stiglo je rešenje za kategorizaciju, ali tek nakon “gurke”.

I sve super, krenula Vanja u vrtić, kad, novembra 2005. dobijem ja mail. I to kakav mail! Pročitajte, pa prosudite. Imena su sklonjena, mada je pismo bilo potpisano punim imenom i prezimenom.

Mail doktorke sa kraja “lanca” kategorizacije, moj odgovor, i još jedan mail iste doktorke.

Svaka čast, može se dakle i ovako.

I samo još par reči za kraj.

Ako ne želite da drugi loše misle o vama, nemojte raditi loše, nikako drugačije nećete uspeti da promenite njihovo mišljenje o sebi. Neće vas, sigurna sam, oprati nikakve tužbe, novčane nadoknade i slične gluposti.

A blog i blogosfera se po ko zna koji put pokazuje kao veoma svesno svog uticaja u sferi javnog mišljenja.

Ja ne razlikujem levo i desno.

Dobro, ne baš da ne razlikujem potpuno, ali moram da sam dooobro koncentrisana, uopšte mi to nije nešto “automatizovano” kako bih mogla da očekujem. Ponekad se pokrene razgovor na tu temu, i onda shvatim da uopšte nisam usamljena, da ima dosta odraslih osoba kojima levo-desno predstavlja “pomalo” problem.

Kad sam bila devojčica, imala sam na desnoj ruci narukvicu, i bilo mi je lako, kad bi me pitali koja mi je desna ruka, ja samo brzo pogledam gde je narukvica i podignem tu ruku. Ali kako sam krenula u školu, brzo sam tu narukvicu izgubila, i tu kreću “problemi”. Dobro, nisu to bili neki strašni problemi, ali prosto, duže vreme potrebno, da se razmisli šta je levo a šta desno.

I to sam na srpskom, eto, nekako prevazišla u svojoj glavi, vežbala brzo levo-desno odlučivanje, a onda dođe engleski pa francuski, e tu mi je tek bilo priličnih levo-desnih problema. A onda shvatih L-Left-Levo i D-Droite-Desno i tako reših i taj problem.

Pokušavam sad da na netu nađem ponešto o ovoj temi, nađoh, i začudih se.

Symptoms of Dyslexia

Directionality

Most dyslexic children and adults have significant directionality confusion.
Left-Right confusion:
- Even adults have to use whatever tricks their mother or teacher taught them to tell left from right. It never becomes rapid and automatic.
- A common saying in household with dyslexic people is, “It’s on the left. The other left.”
- That’s why they are b-d confused. One points to the left and one points to the right.
- They will often start math problems on the wrong side, or want to carry a number the wrong way.

Confusion about directionality words:
- First-last, before-after, next-previous, over-under
- Yesterday-tomorrow (directionality in time)

North, South, East, West confusion:
- Adults with dyslexia get lost a lot when driving around, even in cities where they’ve lived for many years

Often have difficulty reading or understanding maps.

Izvor: Symptoms of Dislexia

Nisam nikad imala ni jednu od ovih drugih “zbunjivosti” u ostalima sam uvek bila “iznad proseka”. Recimo matiš, snalaženje u prostoru, čitanje karti (da ne kažem mapa).

Naiđoh na ovo, testirajte se, interesantno je.

Neko poseban večeras gostuje, sva sreća živ i zdrav.

Kao što sam u prethodnom Ivaninom postu sa istim naslovom pomenuo da ugao gledanja na onoj slici jeste lep, ali da može da bude opasan, potrudio sam se i da dokažem to. Normalno, nije mi to bila namera, ali zahvaljujući mojoj velikoj želji da letim, i još većoj nesmotrenosti, desilo se šta se desilo “Promenio se ugao gledanja”.

Tako, odjednom, sunce koje je predivno sijalo, brdo i šume koje su promicale očaravajuće ispod mene u svim svojim predivnim bojama proleća, vetrić koji je tapkao po mom kombinezonu i nežno mi milovao lice, sav osećaj slobode koji sam osećao u vazduhu u delicu sekunde su nestali. Zamenio ih je strah, bol, gušenje i nedostatak vazduha. Sunce je odjednom nemilosrdno pržilo, brdo i šume su postali nekako sivi i crni, vetar me više nije milovao, borio sam se za malo daha. Glas je zatajio, pokušavao sam da pozovem pomoć, ali niko me nije čuo.

Na svu sreću mobilni je bio čitav, pozvao sam prijatelje (Mikija i Mišu), objasnio im šta mi se desilo i gde sam. Dok su se oni pobrinuli za mene i opremu, pozvao sam Roberta i Mazu, oni su organizaovali sanitet, i na sreću sve se dobro završilo. Mogu da kažem da su se i ljudi u bolnici (doktori i sestre) poneli profesionalno. Bili su ljubazni i pažljivi i stvarno nemam reči da opišem njihovu dobrotu. Prijatelje neću da hvalim, jer oni znaju šta osećam i šta mi znače, i oni ne rade to iz zahvalnosti, i zato su to sto jesu, “Najbolji prijatelji”.

Bez obzira koliko nešto izgleda lepo, moramo da budemo svesni da sa sobom donosi rizik, opasnost i neizvesnost. Moramo da budemo oprezni i umereni. Svi žurimo da se popnemo na vrh, a zaboravljamo da smo najsrećniji dok se ka istom penjemo…