Meme by extraordinary

Someone brought Sun to my life. I thank him for that.

Čitam post o čobanima od Suske, htedoh da komentarišem, ali mi se učini kao preveliko za komentar. Zato čitajte kod mene…

Sad ćete se smejati, garant, ali šta ću…
Ne samo da sam uvek zavidela onima koji su imali “babe i dede na selu” i imali gde da odu “na raspust” (moji bili u većem centru od nas), nego ni živu ovcu, osim u zoološkom vrtu, nikad videla nisam, o čobanima da i ne govorim…
Što ti je dete sa asfalta…

Jedna pričica sa nekog časa na faksu. Profa (hercegovac) kanda se hvali kako je on sa dve-tri godine znao koja životinja ima dve, a koja četiri noge. Pogleda mene (što li mene mislim, znam ja, ali neću da vam kažem) i pita me šta sam ja znala sa toliko godina. Ja ko iz topa odgovaram “da se ulica prelazi tamo gde je semafor ili pešački prelaz, da se gleda prvo levo pa desno da bi se ista prešla, da se kod Babe ide 16-ticom, da je ispod mosta Sava, a pored kuće Dunav”.
Ha, što ti je dete sa asfalta…

Sećate se onog Ugla gledanja… e pa ima veze i sa tim.

Vremenska odrednica “Evo sad ću” je vrlo široka kategorija. Od “za par minuta” pa do “nikad”.

Scena 1. Evo sad ću prvi put.

Pre x meseci, Vanja je igrajući se, srušila neke knjige, koje su svojom težinom iščupale iz zida telefonsku utičnicu, pa telefon u kuhinji ne radi.

- Treba da se popravi…

- Evo sad ću…

I tako danas, sutra prekosutra, za nedelju, mesec, dva tri… Nije žurba, postoji drugi telefon u sobi, pa što bi se neko mučio da namešta nešto što nije neophodno. Jel’ da?
E pa nije! Danas, ja namestim utičnicu, mislim nikakva mudrost, 15 minuta posla.

Scena 2. Evo sad ću drugi put

Pogled na sat pre nego što odem da operem kosu.

- Stavi je na nošu.

- Evo sad ću…

Oprala ja kosu, isfenirala se (nisam neki stručnjak, ako ima neka frizerka za jevtino kućno feniranje, nek mi se javi), izlazim, ona u drugim pantalonama. Upiškila se.

A sto puta sam sebi rekla neću da se nerviram više ni oko čega, ali neki ljudi uvek uspeju da me dovedu do ruba.
I sto prvi put sad govorim sebi:
“Ivana, budalo jedna, lakše ti je da sve uradiš sama, makar se nećeš nervirati”.

Edit: dođoh na Control panel bloga, i u spisku poslednjih postova, ugledah naslov “Ugao gledanja“. To je upravo ono što ću da uradim.
Srećna sam što imam drugi ugao, ništa mi nije važnije od toga.

Ma da, kasnim, znam, ali imala sam gosta, razumećete me…

Pošto sam do sad pročitala pregršt postova, uglavnom hvale, ja ću malo da iskritikujem.

Sve je za mene počelo pre par nedelja, kad mi je jedno veče stigao mail. Invitation, poziv za skup blogera, jedan od dvojice organizatiora Blogowski, eeeeej, jaaa dobila mail, poziv od Blogowskog, THE Blogowskog, da se razumemo. Pretpostavljam da celu priču oko prvobitne zamisli, neodržavanja, odlaganja i ponovnog organizovanja već znate. A i da ne znate, nije ni bitno.

Elem, Pančevo, nedelja, Đurđevdan. I mnogo mi je žao što neki, koje bih ja rado volela da sam tamo videla, nisu mogli da dođu upravo zbog činjenice da je izabran baš taj datum. No, bilo kako bilo, pedesetak prisutnih od osamdeset i nekoliko prijavljenih blogera (što je smatram odličan procenat imajući u vidu da je u pitanju prvo ovakvo okupljanje).

Ekipa sa Blog381 mala (ali odabrana) brojala svega dva člana (članice takoreći) Lang, i moja malenkost. Put do Pančeva, pronalaženje tražene adrese bez previše muke, što sam i očekivala, imajući u vidu da sam se kao pravi navigator-suvozač opremila svim potrebnim rekvizitima (čitaj kartu-da ne kažem mapu- odštampala, kao i uputstva sa blogopen.eu). Jedino malo teže nađosmo odakle se ulazi, no i to smo uspešno savladali.

E, tu nas na ulazu dočekaše Peđa i Marko, vrlo profi prvi utisak. Smestismo se, Peđa nam je predstavio, onako preko sale nekolicinu do tada pristiglih blogera. Dinke se “izdvojio iz mase”, prepoznao nas, i došao da nas pozdravi. Ostale neću da pominjem, da ne bih nekog greškom zaboravila. Nas dve 381 uz chit-chat sačekasmo najavljena predavanja.

Ja sam lično bila pomalo začuđena, kada su predavanja uopšte i pomenuta kao opcija, i u prvom trenutku, još prilikom dogovaranja u nedeljama pre samog događaja, to mi se činilo kao jedna nepotrebna aktivnost na ovakvom tipu druženja. No, kako red nalaže, sa pažnjom (koliko mi je to uspevalo obzirom na moje totalno nepoznavanje obrađivane materije) sam saslušala sva tri predavanja. Nisam se, priznajem, pronašla u ovim temama. Očekivala sam ipak da će biti malo više pro-blog priče, nasuprot tome, o blogu je bilo reči skoro samo B. Ne bila ja, ja, kad ne bih i za to imala opravdanje. Pretpostavljam da je razlog tome što je većina prisutnih blogera, upravo iz IT branše, i oni su se vrlo dobro međusobno razumeli.

Treća generalna zamerka, koju je u svom postu o BlogOpen-u pomenula i Tatjana jeste mali broj prisutnih žena-blogerki. Ovo, naravno, nema, ama baš nikakve veze sa organizacijom skupa, već sa spremnošću da se pojedine blogerke pojave na ovakvom događaju. Ne smem da zaboravim da pomenem i pohvalim Moošeminu predivnu akciju sa knjižičuljcima.

Nas dve smo ubrzo posle završenih predavanja i otišle, zbog mojih (onaj gost iz prve rečenice) i Lang-inih obaveza, tako da smo propustile Dinketovo “prozivanje”, što mi je priznajem veoma žao.

I tako, uz uglavnom pozitivne utiske (da ne bude baš da sam samo kudila) oko izbora lokacije i izvrsne organizacije celog skupa, uz očekivanje BlogOpen Summer 07, ili u najmanju ruku Fall 07 pozdravlja vas vaše dežurno zakeralo.

Ma ne prepoznajem samu sebe.

Ona “stara ja”, za koju sam mislila da sam “prava ja” nigde je nema… A samo sam promenila ugao gledanja, i sve se okrenulo. Ono što mi je nekada bilo nepojmljivo, što mi je upadalo u oko kao “pogrešno”, sada je postalo interesantno drugačije, i vredno pomena, pogleda i misli. Ono što sam mislila da ne volim, ispostavlja se da je potpuno suprotno. A nisam se promenila ja, samo je pogled drugačiji.

Logično zapravo, kad promeniš ugao gledanja, promene se postojeći odnosi u percepciji pojedinih stvari, i same te stvari izgledaju drugačije. Ne postaju one drugačije, niti ti koji ih drugim očima gledaš, već samo spoznaješ da se svet može gledati iz drugog ugla.

A koji je ugao pravi, to za sad ne znam da kažem…

Budite tu, kad saznam, ako saznam, javiću vam.

Hvala Fly-ju za ovu predivnu fotografiju.

A - autoput, ovaj naš, gradski, u Beogradu, mogla bih ceo post o njemu, može i onaj Peripherique, kružni, u Parizu, i o njemu može poseban post; akcija, strašno volim ljude od akcije; automobil, živi bili automobili; analiza, e tu sam prvak sveta, šta god treba da se razloži na najsitnija crevca;

B - blago.blog, moje mesto za opuštanje; Beograd, ne makoh se iz njega osim na odmor, i volim ga, baš; baguette, ne, to nije hleb, to je baguette, zamirisa mi sad; bajs, razmišljam da kupim jedan; brat, imam jednog, nije rođeni, ali kao da jeste; brzina, volim brzu vožnju; briga, uvek o nečemu i nekome brinem, mogao bi neko o meni, za promenu.

C - croissant beurre, mljac, nešto fino za doručak; cerebralna paraliza, neću o tome; crveno, moram da menjam boju; crunch, omiljena čokolada; cimet, šta mi je, samo o nekoj klopi pričam

Č - čokolada, ne znam šta bih bez nje; čvarci, pravila ih moja baba, banaćanka; časkom, omiljena reč, časkom ću ja to, kod mene to tako, ili časkom, ili nikako; čaša, obavezno sa tankim rubom, mrzim “debele” čaše, ne volim ni one uske i duboke, “kao za rode”

Ć - ćirilica, rukom uvek pišem ćirilicom; ćeramida, volim starinske kuće sa krovom od ćeramide; ćutljiva, takva sam ponekad;

D - dete, neko koga volite više nego što ste ikada zamišljali da je to moguće; drangulije, puna mi je kuća kojekakvih, a ničemu ne služe; dozvola, vozačka, ma da, istekla mi, moram to da sredim pod hitno;

Dž - džumbus, onaj na komp stolu, taj mi je omiljen;

Đ - điha điha četir’ noge, jedina pesmica uz koju je Vanja htela da zaspi kad je bila beba, i to ja da pevam, naravno.

E - engleski, hm, mogla sam ovaj post i na engleskom

F - fotoaparat, nikud bez njega; F1, kad bi me neko poveo na trku; forum, hehe, ma da onaj 381, fizika, nešto što sam nekad volela; fizijatar, neću ni o tome; faks, ma imam i kancelariju

G - govor, nešto što još nismo naučili; gibanica, ‘oće neko kod mene na gibanicu?; godine, šta ima veze koliko imam, gde, ma bilo gde;

H - hod, nešto što smo naučili; hvala, hvala vam svima koji ovo čitate; hrabrost, upustiti se u nešto o čemu ne znate skoro ništa,

I - Ivana, volim svoje ime, i kad me zovu po imenu; istina, i ništa sem istine ne priznajem, ma kako bolna bila; IQ, prilično visok, da se ne iznenadite

J - janavi, moj prvi username ikada; jedan, ja sam jedinica, jedino dete; jednom ću probati nešto što još nisam; jorgovan, tražim cvetić sa pet krakova;

K - klavir, ma svirala sam klavir, ali je moralo da se vežba, a ja sve hvatala na pamet; kajmak, mmm, mljac; kafa, ko će samnom na kafu?; kasniti, ne volim, i obično ne kasnim

L - leptir, onaj pravi, ili u stomaku; London, nisam tamo bila, a volela bih; loto; baš bi mi čučnula jedna sedmica, još samo kad bih igrala,

Lj - ljubav, i ništa drugo na slovo lj;

M - mama, moja mama, dakako; msn, omiljena pričalica; matiš, treba li kome pomoć?; Mesec, znate li da kažete, da li Mesec raste ili opada, kada ga vidite na nebu?;

N - note, nekad sam umela da čitam note, morala bih da se podsetim; ne znam, nije mi teško da kažem kad nešto ne znam, nepušač, da, da, ja sam taj

Nj - njemu želim ostvarenje snova
O - online prijatelji, vooolim vas; optimista, to sam ja; okean, atlanski, dakako, i šetnja po plaži, puštanje zmajeva, jer je stalno vetar; odluka, samo što nije doneta;

P - Pariz, zaljubljena sam u ovaj grad; posao, počeh da radim konačno; poklon, volim jako da poklanjam; poljubac, ljubim te jako;

R - racio, ma imam ga za desetoro; raskrsnica, pa jel sam saobraćajka ili nisam; reč, može da bude mnogo jaka;

S - sms, onaj u pola noći što mi ulepša dan; sendvič, vruć, pa makar i virtuelan; suze, ali one od smeha, one druge neću; studenti, ma da, falili su mi; stohastika, čik da vidim nekog ko zna šta je to, a da ne pogleda u Vujakliju;

Š - štipanje, Vanjin specijalitet da vam pokaže da vas voli;

T - tenis, bila mlada nada usijane glave, tastatura, treba mi neka tiša; telefon, moj najveći neprijatelj, kaže moja kuma da meni zmija živi na telefonu; tremor, ma neću ni o tome;

U - uvek, da, uvek sam tu; Ušće, šetnja po ušću uvek prija
V - Vanja, ma tu nema šta da se priča; volim, volim da volim; vruće, mrzim hladno jelo, mora da bude vrelo;

Z - zagrljaj, volim čvrst zagrljaj, ne, neću se slomiti; Zvezda, moji počeci u tenisu; znanje, uvek ga vredi imati; zevam, kasno je već, spava mi se

Ž - život, čine ga sitnice; želja, nije dovoljno samo želeti, treba to i ostvariti

i hvala Dragom Bogu što mi je dopustio da ih saznam…

Jednom, ne tako davno, donela sam odluku da ću stati tu gde sam. Da nema dalje. Ni pod kojim uslovima.

I nisam razumela druge ljude koji su me nagovarali, a još manje treće koji su sami krenuli dalje. Smatrala sam to nagovaranje nedostatkom informacija, nepoznavanjem mene i okolnosti oko mene.

A onda je nedavno nešto počelo da mi se dešava, jedan klik u glavi i ja sad želim dalje. Ja! A nisam mogla sebe da zamislim, NIKAKO. Za sve sam imala racionalan odgovor, objašnjenje zašto sam baš tako rešila. I sve je to palo u vodu. I ja HOĆU dalje, ja znam da MOGU dalje. Za sad ne znam kada, i znam da će mi biti potrebna pomoć, ali trenutno mi je dovoljna i samo želja, volja i rešenost.

Idem dalje i srećna sam zbog toga.

Ne vozim se baš puno taksijem inače (sad će neki ovde imati šta da prokomentarišu hihi), poslednjih nedelja napravih nekoliko vožnji, skoro po pravilu do faksa.

I sita se ispričam sa taksistima. A nisam baš neka koja u razgovor ulazi sa nepoznatima, ali oni me nekako uvek “sačekaju” sa opštim saobraćajskim pričama. Kad kažem destinaciju, po pravilu misle da sam student, ijaaaao kako to prija, pa pretstavu nemate. Ja sam bre diplomirala pre 10+ godina (da se ne odajem sad totalno) i nikako mi nije jasno kako neki ljudi u svojim glavama zamišljaju da studenti izgledaju. Ne kao ja, to je sasvim sigurno. No, prija to poređenje, ne umem vam opisati.

Onda, kad objasnim da nisam student, odmah krenu u analizu saobraćajnih problema. Meni je to naravno interesantna tema, na koju uvek imam šta da kažem. Čujem ja tu i primedbi koje su “na mestu” ali i totalnih nebuloza od kojih jedino što mogu je da se nasmejem i prevrnem očima.

A tek što se izbora rute tiče, pa ti taksisti blage veze nemaju. Ko bi normalan iz Zemuna ušao na autoput kod Sava Centra i to još na izlazu kod autobuskog stajališta. Danas sam jednom taksisti “otkrila toplu vodu” vodeći ga pored Hyatt-a i bivšeg Interkontija da se ispod mosta uključi na AP. Pa nisam mogla da verujem, kaže čovek, nisam nikad išao ovuda. Kad ne crkoh od smeha.

Setih se i jednog komentara, iz perioda kad je Nemanjina bila zatvorena i pod radovima, jedan mi se žalio, zašto uopšte radi semafor na raskrsnici Kneza Miloša - Nemanjina . Tu opet kad ne crkoh od smeha. Ne možeš čoveku objasniti da koridor radi, i da i pešaci ponekad moraju da pređu ulicu.

Mnogobrojne bisere čujem u ovakvim razgovorima, i uvek mi je interesantno kako se oni smatraju “stručnim i relevantnim” da predlože svakojaka rešenja.

Saobraćaj je, pored fudbala (to mi trenutno pade na pamet) jedna od stvari za koju su svi kompetentni i daju sebi za pravo da to znaju bolje od onih kojima je to posao.

Ajde sad da vas čujem, šta biste menjali? I bez ustručavanja, molim. Ne mora samo Beograd, nabaviću ja kartu očas posla, da vam rešim problem.

Meme by Kukac

Mislila sam da Vam ispričam o jednim novim očima, ali ovu priču želim da pročitate, zapravo još više želim ja da je napišem.

Kad sam ih prvi put videla, bile su zatvorene. I tako danima, stalno je spavala. Onda jednom, u mojim svakodnevnim po sto puta posetama sali punoj inkubatora, ugledah ih otvorene. Želela sam da taj trenutak zauvek zapamtim. Nije gledala prema meni, nego prema svetlosti prozora, sećate li se priče o golubovima na tom prozoru? Bio je sunčan dan, divno toplo vreme, početak marta, i mene je tada sunce obasjalo. Shvatila sam tad da ona vidi i to je tad za mene bio ceo svet.

Izlazimo iz porodilišta, i nismo ni do kuće još stigli, idemo na prvi pregled, neurooftalmolog. Vanja ima mesec ipo i mrva je jedna od jedva nešto više od 2kg. Taj pregled je za moje oči bio nešto najstrašnije što sam do tad videla. Ne želim da ga opisujem, dovoljno mi je da se setim pa da mi suze same krenu. Pitala sam se često, odakle jednom tako majušnom biću tolika snaga da pokuša da se odupre nekome, nekima… Ma imali su oni objašnjenja, ali nije mene ništa zadovoljavalo.

Kao i sve uostalom, i oči smo vežbali. Stimulacije, proveravanje praćenja… Sve je naravno kasnilo, ali ja sam još od onog sunčanog dana znala sve što je bilo bitno…

I što vam sve ovo pričam? Ma pojma nemam!

Želela sam da vam ispričam o govoru očima. Čudno je to, kako kad neko ne ume da vam ispriča ono što želi, očima sve ume da vam kaže. I najlepše od svega je što vi to i razumete. I sreću, i tugu, i strah, i bes, i glad, i ljubav, i hoću, i neću… ma sve.
Sve ja to vidim u njenim očima.

Malopre čitam Venus, piše, između ostalog, o pitanju “Koju muziku slušate?” i kod nje, po ko zna koji put prepoznajem sebe. Nas dve smo dobre prijateljice, i često se, jako često dešava da u istom trenutku pomislimo i kažemo potpuno istu stvar.

Prepoznajete li sebe u postupcima i osobinama drugih ljudi?

Razumela bih to da se prepoznajem u osobinama bliskih i onih koje poznajem odavno, pripisujući to genima ili dobrom poznavanju. Ali ne, meni se često dešava da se prepoznajem u onima koje tek površno ili odnedavno poznajem.

Sto puta sam već nekima, slušajući šta pričaju, ili čitajući šta pišu, rekla (ili napisala) da su moja davno izgubljena sestra. Da, najčešće se prepoznajem u ženskim osobama, mada imam ja i par takve “braće”.

I tako, ja volim sve ove moje druge “Ja”, hvala vam što ste tu, i što se ja u vama prepoznajem. Prepoznajete se i vi u meni, znam… Lep je osećaj znati da je neko u jednom malom deliću sličan kao ja.