Izađoh malopre da se prošetam, i pre sam se vratila nego što sam izašla.

Zemun, Glavna ulica, načičkana sklepanim nazovi tezgama prekrivenim najlonom, prodaju se razni artikli sumnjivog porekla, a narod, kao da je poludeo. Joj što mrzim osmi mart i sve te glupe “praznike” nasleđene iz crvenog vremena. Mrak je, onaj mentalni.

A samo sam htela da procunjam po radnjama i potrošim malo para. I ne dadoše mi. Pobegla sam na Kej. Neka, tamo makar smoga ima manje.

U međuvremenu, pao je mrak (onaj prâvi), kad u mojoj ulici nema uličnog osvetljenja. Jednostavno ne radi. I mrak mrzim. Nije kasno, znam, ali neka mi je uvek nelagoda, sve se nadam naići će neki automobil, da mi malo osvetli put. Ulica je uska i mračna, a na pet je koraka od centra. I baš se bezveze osećam. Ulazim u stan i palim sva svetla. Volim svetlo, i da trešti na sve strane, ne marim za štednju večeras. Sutra ću.

Juče u vestima, pa blago rečeno, panične vesti, pojavili se morbilli.

Male boginje u Beogradu

Beograd - Na području Beograda registrovane morbile (male boginje ili ospice), kod dvoje prethodno nevakcinisane dece, uzrasta tri do pet godina.

U saopštenju se objašnjava da su deca inficirana u Novom Sadu, gde je već ranije registrovana epidemija, kao i da su hospitalizovana na Institutu za infektivne i tropske bolesti u Beogradu.

“Osobe koje su bile u neposrednom kontaktu sa obolelom decom pod zdravstvenim su nadzorom, a u naselju gde deca žive, danas se od 14 časova sprovodi vakcinacija nevakcinisanih osoba, uzrasta do 25 godina”, navodi se u saopštenju.

Gradski zavod za javno zdravlje podseća da se zbog proglašenja epidemije morbila na teritoriji Srbije sredinom februara ove godine, obavezna vanredna vakcinacija protiv morbila sprovodi i na teritoriji Beograda i to među nevakcinisanom populacijom visokog rizika, starosti do 14 godina.

izvor B92

E sad, rekli biste, ok, ništa strašno, većina dece je vakcinisana.

Da, u Srbiji je MMR (morbilli, mumps, rubella - male boginje, zauške, rubeole) vakcina obavezna, vakcinišu se deca od jedne godine starosti. Međutim uvek ima onih koji nisu vakcinisani.

Vanja nije vakcinisana.

Kad je bilo vreme da se ova vakcina primi, neurolog je savetovala da vakcinu ne primi, jer bi mogla da više štete nanese njenom osetljivom mozgu koji je već pretrpeo oštećenje, nego što bi u kasnijem periodu sama bolest mogla da donese štete, naročito imajući u vidu visok opšti imunitet populacije, jer je većina vakcinisana.

I tako se ja, naročito imajući u vidu sopstveno iskustvo sa morbilima (tri najduža dana u mom životu provedena na Institutu za Majku i Dete) ustvari jako plašim morbila.

Ako imate dete koje je u uzrastu za vakcinaciju, njegovim vakcinisanjem ne štitite samo njega, nego i one koji ove vakcine nisu smeli da prime. Hvala vam zbog toga.

…je definitivno tu, iza ugla, forzicija počinje da cveta. Znate li šta je Forzicija (Forsythia), onaj grm, što u rano proleće prvo procveta žutim zvezdastim cvetićima, pa tek kasnije prolista.

Danas, vraćam se sa faksa, i duž autoputa, onako tek pomalo se žuti. Mnogo volim ovaj prizor, uvek me podseti da je nešto lepo u najavi…

Poklanjam vam prolećne želje.

Evo još malo hvale…

Uhvatila sam jednu manifestaciju negodovanja, kad nešto neće, ne sviđa joj se, želela bi nešto drugo, ona jakim pokretima pljeska rukama. I to je odlično. Da koristi znakove da nešto pokaže.

Nije da nismo vežbali, ali nismo baš te znakove. Do sad nije ni jedan znak usvojila, a ovaj je sama izmislila. Pitala sam i u vrtiću, oni nisu učili takve znakove, ali rekoše da će obratiti pažnju.

Još samo da neki drugi ljudi shvate da to pljeskanje nije odobravanje i “bravo” nego bre NEĆU.

Koga zanima znakovni jezik, pogledajte ovde
Signing With Your Baby

Vrišti, htela bi da zaspi, a ne može. Onda zaspi, trgne se i opet počne da plače.

A ja ne znam šta da radim. I mene bude strah. Uvek se plašim nekih epi napada. Verujem sve da nije, ali opet negde podsvesno stalno me to kopka.

Večeras je bilo jedno takvo veče. Evo tek je malopre uspela da učvrsti san.

Mene je zapravo strah od nemoći, i neznanja. Kad ne umem da joj pomognem, kad ona ne ume da mi kaže šta joj je, da li je nešto boli, da li je strah, ili je tužna, ili je preumorna. I tako, ja mogu samo da nagađam, i da predviđam šta bih mogla još da uradiim kako bih je smirila.

I onda, kad je vidim potpuno mirnu i usnulu, taj je strah u meni stalno tu…

Šta je poenta pomoći? Da se onaj koji pomaže oseti nadmoćnim, da se onaj kome se pomaže napravi zavisnim, ili se to zaista radi iz ubeđenja da je pomoći dobro zbog onoga kome pomoć treba ne očekujući pritom zauzvrat ništa.

Ako nekome pomažeš ne radiš to da bi mu kasnije nabijao na nos kako si mu pomogao, nego to radiš jer misliš da tako treba i ne trubiš o tome da svi znaju da si baš ti to učinio. Pomoći nekome i kasnije mu nabijati na nos sve vaše pomoći, gore je nego da mu nikada niste ni pomogli. E tako se ja osećam ovih dana, nedelja, meseci.

Potrebna mi je pomoć, priznajem, i moram da je prihvatim, ali me boli, strašno me boli konstantno davanje do znanja da su oni zaslužni za ovo ili ono, da sam ja loša zbog toga što mi je pomoć uopšte potrebna.

I mrzim, počinjem da mrzim sebe što nisam dovoljno jaka da sve sama uradim, da pronađem rešenje i sprovedem ga onako kako je to najbolje za mene i moje dete. I nemam, još uvek nemam tu snagu da me pokrene.

Čitam ovaj blog i naravno privuku me fotografije beogradskih fasada. I kad pomenu haustor, podsetila me je na nešto.

Pre izvesnog broja godina, radila sam na nekom projektu u saradnji sa Zavodom za zaštitu spomenika kulture grada Beograda, i tada čula za mnoga beogradska “mesta” sa predivnom istorijskom pričom.

Na Savamali, kod Hotela Bristol, postoji jedna stara zgrada, sa ulazom na pročelju (onako sa ugla), sa neverovatno fenomenalnim unutrašnjim stepeništem. Ne znam šta je sad u toj zgradi, ali mi se čini da sam negde nekad (verovatno baš tokom rada na pomenutom projektu) pročitala da je to bila zgrada Beogradske Zadruge, ako sam dobro zapamtila to je bilo prvo srpsko osiguravajuće društvo.

Jednom sam ušla unutra, kroz ogromna teška vrata, dočekao me je portir i ostao totalno začuđen kad sam ga zamolila da pogledam stepenište. A stepenište, ma da dah zastane.

RainDog, onaj iz Special thanks, mene, eeeej, meeneee odabrao od svih ovih finih blogera da budem na prvom mestu njegove cool liste. Ali ne samo to, nego ceo pasus napisan kao obrazloženje, ostala sam bez teksta, zgranuta, obradovana, i strašno ponosna da shvatim da neko ko me nikad nije video ni čuo, ko me poznaje samo iz ovih par redova napisanih, o meni ima onakvo mišljenje.

A htela sam da napišem o nečemu što mi se desilo večeras, nečemu ružnom i tužnom, ali ovo je zasenilo sav moj bes koji sam osećala do pre pet minuta, kad pročitah listu i još više obrazloženje. Čudno je, mnogo je čudno kako oni koji su dalje mnogo bolje vide stvari od onih kojima si ispod nosa.

Rain, hvala ti do neba što si me oraspoložio večeras.

Najviše mrzim na svetu kad se neko prema meni ponaša kao da visim na čiviluku, i čekam da me skinu.

Koliko god lepo bilo to što neko želi da mi učini nešto, ja ipak volim da to znam unapred, kako bih mogla da organizujem svoje vreme.
Saznati u pet do dvanaest da će neko nešto da uradi u dvanaest, skoro je isto kao da to nije uopšte ni uradio.

Pa osnovni je red da svoje postupke koji imaju veze sa nekim drugim, tom drugom najavite razumno unapred.

Meme by Suske

Čekam da Vanja zaspi.
Čekam da prođe ovaj januar. Ne volim januar.
Čekam samu sebe da konačno donesem neke važne odluke.
Čekam da se probudim iz ove učmalosti nerada.
Čekam, jedva čekam, da počnem da radim. Još samo malo.
Čekam novu kancelariju.
Čekam platu. Valjda će sutra.
Čekam novog mentora.
Čekam, željno čekam, jedan poziv na kaficu.
Čekam proleće. Mnogo volim proleće.
… i tako… čekam…