Danas je prvi put u vrtiću sama jela kašikom.

Više je završilo po duksu, pantalonama, kosi, stolu nego u ustima, ali uspevalo joj je da kašikom zahvati hranu, donese je do usta (kašiku zajedno sa sadržajem), pogodi usta i pojede. Malo kašikom, malo više rukama, tek ručak je danas pojela sama.

Jutros kad smo se probudile, kažem joj ja

- Srećan ti rođendan!

a ona se radujeee, i nešto pokušava da ponovi što liči na “adidin” i uporno gleda u moja usta, traži da joj ponovim. Onda opet cika. I tako sto puta negde za 15-ak minuta.

Odlazi u vrtić. Tamo je žurka.

U uobičajeno vreme, dolazim po nju, kaže mi N. (jedna od njenih defektologa) - Ona tačno zna da je danas neki specijalan dan, sa svima se ljubi i grli, i “podmeće” se da je ljubimo. Čak je dala i da joj “izvučemo uši”, što ni malo ne liči na nju.

- Zna. - kažem ja i ispričam joj jutarnju dogodovštinu.

Dođite na tortu, napunila sam 6 godina.

Priča počinje pre par nedelja, i možda bi ostala nenapisana da nisam danas slučajno na vestima videla prilog o tome…

Ali idemo redom. Prvo jedan flashback from childhood, ima veze sa temom, ostanite tu.

Sećate se onih crvenih plastičnih (slovenačkih) kioska kojih je Beograd bio pun pre xy godina… E tad sam ja bila klinka i u takvim kioscima su se između ostalog prodavale viršle. Par viršli u zemički, sa senfom. To je bio vrhunac soc-realističkog (ne)ukusa. E, ja nisam smela da jedem te viršle, branili mi roditelji. Pojma nisam tada imala zašto, pa sam krišom sa drugaricama ipak konzumirala pomenutu “brzu hranu”.

Viršle stoje u vrućoj vodi. Kad “naručiš” (hehe kakav zgodan izraz…) tetka ih prebaci u manji sud u kom vri nešto što liči na vodu. Verovatno vri tako od ujutru. Iza leđa, iz ogromne kese izvlači zemičku, od prekjuče, već presečenu napola, stavlja je specijalno pripremljeno parče papirna, sa odštampanom reklamom, boja verovatno sadrži olovo, no, koga to briga. Stavlja viršle u zemičku, i poliva ih (da, poliva dobro ste pročitali) senfom u tečnom stanju. Vrhunac zadovoljstva, šta da vam pričam…

Kraj 70-tih, centar Novog Beograda, Mercator.
Lokacija jednog od ovakvih kioska.

- Mama, jel mogu viršle.
- Možeš, idemo u Mercator da kupimo, pa ćeš jesti kod kuće.
- Ali ja bih ove.
- Te ne možeš.
- Zašto?
- Zato što svakog dana kad se vraćam sa posla, tu se oko tog kioska vrzma more pacova.

Beograd, blok 23, pre 2-3 nedelje.

Dolazim po Vanju u vrtić, prilazim ulaznim vratima, ispred mene, od kontejnera prema dečjem košarkaškom igralištu pretrčava pacov. Ja se ukopala. I majka koja sa detetom ide sa druge strane, već su izašli iz vrtića. U automobilu sedi deda jednog Vanjinog druga iz grupe. Prolazim pored njega, i pitam da “videste li vi OVO?” “Aaa, jesam, pa to je tako svakog dana, ja ih stalno gledam dok čekam u kolima.” Penjem se gore, i dalje sa nevericom, prosto ne znam ni kako bih reagovala. Ispričam naravno “osoblju vrtića” i zamolim da prenesu da se pozove služba za deratizaciju.

Dva dana posle toga, dolazimo ujutru, vidim da je bila deratizacija, posute one roze kuglice.

Nisam više videla pacove.

Kad, danas popodne, vrtim kanale i naletim na ovaj prilog na TV B92. Vrtić iz priloga je upravo onaj u koji ide Vanja. I sad baš ne razumem, kad je ovo snimano? Da li su se pacovi ponovo pojavili i nakon deratizacije. Vidim snimke nekih devojčica u džemperićima, to sigurno nije ovih dana snimano.

I sad kao opšte zgražavanje i briga za zdravlje dece. Heh… Mora se prekinuti lanac na početku. Stvarno je neviđena štroka u tom bloku. Mene je prosto strah da prođem kroz prolaze između zgrada, da mi nešto ne doleti na glavu, što je neko zgodno izbacio kroz prozor. Gde mi to živimo? Kakve su to navike života u velikom gradu? Glodari žive tako što se hrane otpacima koje ljudi ostavljaju. A njih ima dostupnih, svuda i u velikim količinama.

Dajmo se u pamet.

Nemojte bacati đubre u otvorenim kesama. Tako će glodari teže dolaziti do hrane. To je najmanje što mi možemo da učinimo.

Toliko od mene za sad. Ja sam, inače, u Centralnom savetu roditelja PU “11. april” ispred vrtića “Pčelica” (kao i jedan poznati novinar pomenute TV kuće samo ispred drugog vrtića) pa ćemo videti kako će se ova stvar odvijati dalje.

Stay tuned…

Pola četiri, izlazimo iz vrtića, 10tak metara ispred nas, mama sa troje dece, upravo su izašli iz kapije vrtića. Devojčica ima manje od dve godine, i još jedna devojčica i dečak, otprilike iste starosti kao Vanja. Dečak vidi Vanju i mene i zastaje, malo se vraća, da pogledom pozdravi Vanju. Drugo dvoje se takođe okreću. Vanja počinje da ciči i skače od sreće.

Krećemo prema taxi-ju koji nas čeka na ćošku, i oni kreću za nama. Vanja stalno zastajkuje, kao da bi da pričeka da i oni pođu zajedno sa nama. Nas dve mame razmenjujemo par rečenica.

Stižemo do taxi-ja, čika (koji nas inače često popodne vraća kući) nam otvara vrata, a Vanja zastaje, hvata devojčicu za rukav, pokušava da je poljubi. Klinci se razumeju bez ijedne reči. Mama takođe shvata da bi Vanja da poljubi devojčicu, i kaže joj da Vanji dozvoli da je poljubi. Njih dve se međusobno izljubiše. Vanjin poljubac doduše izgleda samo tako što će zagnjuriti glavu, ali uredno dopušta devojčici da i ona nju poljubi.

Ulazimo u auto, a dečica nam mašu.

Uveče, posle večere i kupanja sedi na trosedu, pokrivena ćebetom, gleda TV. Ne voli da je pokrivena, očas posla izvuče nogu ispod ćebeta, i pipka se po prstićima. Svako malo, ja moram da je podsetim.
“Vanja ne otkrivaj se.”

Ponekad uvuče noge pod ćebe, ali uglavnom ja moram da ustanem da to uradim umesto nje.

Posle ide u krevet, a jorgan je u milisekundi već kod nogu, iako je uredno zaglavljen sa obe strane između kreveta i dušeka. Ne vredi ništa.

A strah me je da će da nazebe ako spava otkrivena, noću nije baš tako toplo.

I tako mi muku mučimo sa pokrivanjem.

Danas, uzimam je iz vrrtića, kad mi defektolog ispričala novost.

Između užine i ručka, vreme je za odmor, razmeste im krevetiće. Vanja ustaje. Vraćaju je, ali ona “svraća” do nove devojčice koja je od skoro tu, i povlači prekrivač da je pokrije.

Još samo da na sebe primeni…

Ovih dana, kad dođem po Vanju u vrtić, ona je presvučena, u drugi duks i druge pantalone. Neko bi pomislio da se upiškila. Ali neee.

Vežbamo samostalno pranje ruku.

Pa smo malo oprali i duks i pantalone, mama sigurno nije dobro oprala.

Danas u vrtiću.

Posle ručka, ušla u kupatilo, sela na WC šolju (imaju one male, pa može sama) i piškila.

Nije umela da skine pantalone, pa imamo prljavog veša, no, za to je kriv Marfi, mama uključila mašinu pre nego što je krenula po Vanju.

Aaaaaaaaaah…

Kako ovo moje dete može da izdrži da ne spava toliko, nikako mi nije jasno.

Juče, uzimam je ja iz vrtića, i kaže mi defektolog da je spavala… Uh, kažem ja, onda znači do 12 nema spavanja. Zamolim je da je ne stavlja, ili baš ako zaspi, da je budi posle 30 minuta.

Uveče, naravno, spavanje nemamo u planu, gledanje TV-a i posle skakanje u krevetu. Zaspala sinoć oko 23h45. Buđenje jutros u 7. Vrtić. Nije spavala, i evo sad je zaspala u 23h00.

Što je mnogo, mnogo je. A pritom ceo dan samo đipa, ne prestaje. Gde pronalazi toliku snagu, ne znam…

A pre neko veče, morala sam krevetac da doguram u dnevnu sobu. To je ovako izgledalo.

Konačno je zaspala gledajući tv, ali prvo se vrtela, sve okolo razgledala, totalno zbunjena, ne znajući kako u krevetu, a u dnevnoj sobi. A tek kad se ujutru probudila! To je tek bio totalni zbun…

Fotke su naravno sa fon-a, još čekamo FA…

U vrtiću se nose patofne, to znate sigurno.

E pa svako jutro kad dođemo, Vanja sedne na klupicu da se preobujemo, ja izvadim patofne iz kese i spustim ih na pod dok ne složim kesu. Ne vodim baš previše računa kako ću ih spustiti, i nekad padnu na đon, a nekad na gornji deo.

Pre neko jutro, pade jedna patofna tako “obrnuto”. Vanja se saginje, okreće patofnu, stavlja je pored one druge koja stoji kako treba, i podiže pogled ka meni. Ja ostah u čudu. Nisam ovo ranije videla, niti smo kod kuće vežbali ništa slično, osim pospremanja kocki u kutiju. Rešila ja da obratim pažnju, pa sad svako jutro tako razbacano spustim patofne na pod. I ona svaki put ih namesti da stoje “kako treba”. Nisam jutros srela nikog od defektologa pa nisam uspela da o tome sa njima popričam, ali zato, evo da se vama pohvalim.

Vrlo važan stepenik u razvoju je osećaj reda.
Baš sam ponosna, treba li da vam kažem?

Eto mog najvećeg straha.

Jutros odvedem Vanju u vrtić, i pita me sestra (medicinska sestra koja dočekuje ujutru decu) da li je Vanja preležala neke boginje, pojavile su se. Nije, kažem ja, i toliko se sludim da nisam ni pitala o kojim je boginjama reč. Ne znam ni da li je dete iz njenog dela vrtića (koji je odvojen od “običnog” vrtića), da li je iz Vanjine grupe ili ne. Sva sam se sludela, totalno. Uverava me žena da je bolje da preleži što ranije, ok, znam ja sve to, ali opet… nije mi baš svejedno.

Pročitajte više o
Varičelama (ovčje boginje, vodene ospice)
Rubeolama
Morbilima

I Eto, ja se sve nadam da je većina dece njenog uzrasta vakcinisana protiv Rubeola i Morbila, i da nisu te boginje u pitanju… Vreme će pokazati.