Eto mog najvećeg straha.

Jutros odvedem Vanju u vrtić, i pita me sestra (medicinska sestra koja dočekuje ujutru decu) da li je Vanja preležala neke boginje, pojavile su se. Nije, kažem ja, i toliko se sludim da nisam ni pitala o kojim je boginjama reč. Ne znam ni da li je dete iz njenog dela vrtića (koji je odvojen od “običnog” vrtića), da li je iz Vanjine grupe ili ne. Sva sam se sludela, totalno. Uverava me žena da je bolje da preleži što ranije, ok, znam ja sve to, ali opet… nije mi baš svejedno.

Pročitajte više o
Varičelama (ovčje boginje, vodene ospice)
Rubeolama
Morbilima

I Eto, ja se sve nadam da je većina dece njenog uzrasta vakcinisana protiv Rubeola i Morbila, i da nisu te boginje u pitanju… Vreme će pokazati.

Čitali ste već možda pre da u našem vrtiću (hm… dobra mi ova “našem”, ali verovali ili ne, ja sam išla u istu tu Predškolsku Ustanovu “11. april” pa u neku ruku i jeste naša) često održavaju radionice u kojima učestvuju roditelji i deca zajedno.

E pa mi smo danas bili na jednoj takvoj radionici, naziv je bio “Prolećna vrteška”. Farbali smo jaja. Jaja su bila plastična i od stiropora i klinci su baš uživali, svi se naravno isflekali od raznih vrsta bojica, ali koga je briga za fleke, kad je zabava u pitanju. Evo pogledajte pa prosudite kakvih tu sve umetnika ima.

Žao mi je jedino što ne mogu da vam prenesem celu atmosferu, pošto ne smem da stavim slike gde se vide druga deca.

Stiže malopre iz vrtića sa dve ogrebotine na licu.

Da nas vidite samo, kako smo našminkani.

Već neko vreme idemo u vrtić ranije, oko pola osam. I L. dolazi u isto vreme, dovodi ga tata.

Jutros, mi smo stigli par minuta ranije, skunuli jaknu, kapu i šal, i obuvamo patofne. Oni nailaze, i L. kaže

“Dobro jutro Vanja”

Nasmejasmo se, ja odgovorila u Vanjino ime. Taman smo se obuli, i krećemo ka vratima, kad će L. opet

“Čekaj lepotice!”

“Boga mi, opasan si ti, tako mali, a opasan” ja odgovaram.

“Ma nema kod njega zezanja” komentariše L. tata.

“ima, ima” opet će L.

A u međuvremenu, ja bezuspešno pokušavam da Vanju odvedem, držeći je za ruku, do vrata, ona se ne da, čeka L. I onda, zajedno, odlazimo do vrata, L. ulazi, zove tetu, kaže:

“Evo meee, a i Vanja je tu!”

I njih dvoje odlaze put sobe, držeći se za ruke.

A ja, pitaj Boga zašto, opet nisam ponela fotoaparat.
L. ima na onoj blur-ovanoj fotki sa screensaver-a stoji levo od Vanje.

Sećate se akcije Ulica darovanja?

E pa danas sam dobila neke informacije, pa da vas obavestim.

Na uličnoj akciji je prikupljeno blizu 2000€, na večernjoj aukciji dečjih crteža još 4000€.

Za ono što je predviđeno da se uradi, potrebno je ukupno oko 30000€. Akcija se nastavlja.

Šta sad ova oće o screensaver-u?!?

E, pa to je jedan od par načina za hipnotisanje. Niste znali?
Ovako to izgleda.

Sedne Vanja na moju komp stolicu, namestim je lepo da ne klizi, ona uhvati nešto sa stola da čačka i bulji u ekran na kom se smenjuju uglavnom njene fotografije. I ne trepće. I svaku fotografiju prepoznaje, tj sve koji se na njima nalaze. Ali naaaaajviše od svih voli neku fotku koja je napravljena u vrtiću, prošle godine za njen rođendan. Ona sedi na stoličici, a oko nje sva dečica, mislim da gledaju Noddy-ja. Oduševi se kad vidi tu sliku (htela sam da je postavim ovde, ali nemam dozvolu roditelja te dečice, tako da stvarno ne smem, ko bi želeo da vidi, moraće da dođe na kaficu) odmah nešto priča i smeje se. Ma oduševi se, lepo se vidi. I Babu jednu voli, a i kumu Boga mi. Mamu i ostale ne ferma baš mnogo, ko im je kriv kad su tu stalno.

I tako, 5 minuta, 10 minuta, pola sata, ma ni makac od monitora.

Edit: Ma nek ide život, evo vam blur-ovane fotke

Kao što rekoh, ovo je jedan od načina hipnotisanja, a o ostalima, drugi put.

Ako imate predškolsku decu, i u Beogradu ste sutra, u četvrtak 21.12.2006

Predškolska ustanova 11. april organizuje akciju “Ulica Darovanja”
21.12.2006. od 10-14h u Ulici Španskih boraca (kod hale Arena, u delu od Bulevara AVNOJ-a do Bulevara Mihaila Pupina)
Biće zatvoren ovaj deo ulice, i namešteni štandovi svih objekata PU 11 april Novi Beograd gde će deca kititi jelke ukrasima koje su sami pravili, kao i prodavati čestitke (koje su takođe sami pravili) i druge radove.

U popodnevnom delu akcije biće organizovana aukcija dečjih radova-crteža, prava velika aukcija u novom vrtiću Vrabac na Bežanijskoj kosi, pozvani su veliki donatori.
Promoter Akcije je Aleksandar Timofejev.

Cilj ove akcije je da se obezbedi finansijska podrška za savremeno opremanje razvojnih grupa (za decu sa posebnim potrebama) koje se nalaze u vrtiću Pčelica u bloku 23.
(to je vrtić u koji ide Vanja)

Prošle nedelje smo u vrtiću imali akciju pravljenja čestitki i ukrasa za jelke (deca i roditelji) i mogu vam reći da su klinci fenomenalni.
Obzirom da sam ja u Savetu roditelja, trebalo ja da i ja budem na pomenutoj akciji pre podne (a moguće i popodne), ali pošto je Vanja bolesna, nažalost, neću moći.

Ali zato vas sve koji ste zainteresovani i slobodni pozivam da dođete.

Da ne ispadne da je samo ja hvalim, jutros je dobila pohvalu od Nate, defektologa iz vrtića.

Počela je da se više odaziva na svije ime, da češće reguje i izvršava naloge, da više i bolje sarađuje kad nešto vežbaju, pokušava da sama jede kašičicom, da sama vodom opere usta posle jela…
“Kao da se probudila” kaže Nata.

Jao što sam ponosna kad to još neko vidi osim mene, pogotovo kad je taj neko još i stručan.

Pre neki dan, u vrtiću, idemo kuči i ona treba da donese svoju kesu. Slikano je kroz staklo, zato su slike malo lošije.

(mišem preko slika i čitajte)

Danas u vrtiću:

Tri sata popodne, deda i ja dolazimo po Vanju.
Defektolog je već u holu, ulazi unutra ostavlja vrata otvorena, odlazi niz hodnik i zove je. Kaže: “Vanja ide kuči, eno, došli su mama i deda” ona izlazi iz sobe, držeći je za ruku (ja virim kroz staklo drugog dela dvokrilnih vrata) ozbiljnog izraza lica. Ja provirujem kroz otvorena vrata, ona me ugleda i otima ruku, kreće brže ka vratima uz ciku.
Ja bih sad htela bar dve tri rečenice da razmenim, da vidim kako je bilo, ali Vanja me uzima za ruku i gura ka izlazu, ka stepenicama. Deda se javlja i pokušava da je odgovori, da ja čujem šta sam htela dok se oni obuju, ali NEMA ŠANSE, ona se pet puta vraćam, i gura me da idem tamo gde bi ona htela.
U jednom trenutku, uzima vrata, i gura ih da ih zatvori, mi ostajemo sa spoljašnje strane, a defektolog sa unutrašnje. Nas dve samo što nismo pukle od smeha. Kao da je htela da kaže “daj bre dosta više priče, idemo kući!”