Ivanino blago

Kiša

// June 8th, 2011 // 10 Comments » // Napredak, Vrtić

Ovo mi je ispričala L, Vanjin defektolog. Valjda sam sve dobro upamtila, ako i nisam svaki detalj, nema ni veze.

Ručak je, i počinje pljusak. Sedeći za stolom, kroz prozor primećuju da se napolju nešto dešava. Ustaju, odvode ih na terasu, da malo pokisnu i gledaju kišu. Vanja stoj ispod zaklona, i pruža ruku da pokisne, a onda izlazi na kišu.

Ovo nisam očekivala, to pružanje ruke, mada znam da voli kad pada kiša, i podiže lice, da pokisne. Voli i kad joj vetar duva u lice.

L. je još pohvalila da uspešno klasifikuje boje, da tom prilikom jako se trudeći pokušava nešto da izgovori, ali i da folira, i pokušava da izvrda aktivnosti koje joj se ne sviđaju. O ovome ću u nekom od narednih postova, probaću da slikam i snimim. Možda bih mogla i da im ostavljam fotoaparat u vrtiću.

Kuliranje

// June 8th, 2011 // 6 Comments » // Dogodovštine

…kod kuće.

Kad ništa ne radimo, to onda ovako izgleda.

Komšije

// June 4th, 2011 // 8 Comments » // Beograd, Razmišljanja

I ništa ne vredi što je danas akcija Očistimo Srbiju, i što baš ovaj vikend Gradska čistoća organizuje besplatno odnošenje kabastog smeća, moje komšije to rade ovako:

Pritom ovaj šut stoji već nedeljama, a juče ujutru je osvanula i:

Vanja ne ume da prođe pored ovoga i da ne proba da pipne, prolaz je sužen da može da prođe samo jedna osoba, znači ja treba da idem iza nje, da je držim za obe ruke da ne bi nešto od ovoga pipnula.

Oni renoviraju stan, a mi svi ostali treba da živimo na gradilištu.

Treba li da kažem još nešto?

Sladomlak

// May 14th, 2011 // 8 Comments » // Dogodovštine, Recepti express domaćice

Danas posle ručka sladoled. On se, kao i sve ostalo, jede u dnevnoj sobi. Snimila je da sam nešto donela, nije sigurna šta je (ovo nam je prvi ove godine), prižam joj u kašičici zalogaj, ona oprezno dodirne gornjom usnom, gurne mi ruku i  odlazi. Neće.

Vanja ne voli hladno.

Tako recimo jogurt ili mleko, to se ne pije iz frižidera, dođe, lizne i ostavi. Posle dođe ponovo, i popije. Voda takođe ne sme da je hladna, čak ni u sred leta. Znate kakva je voda koja stoji na sobnoj temperaturi u julu. E takva se pije.

Ne voli ni vruće kad smo kod toga, svaki ručak jede se potpuno ohlađen. Konzumira se sve samo sa sobne temperature. Za toplu supu pravi face, kao da se opekla.

I tako… sad kad se sladoled istopio, mislim da će pojesti/popiti taj sladomlak™.

™ sva prava na izraz iz naslova zadržava momsab.

Jedini komentar

// May 12th, 2011 // 3 Comments » // Iz medija

Pa aman bre, koliko grama mozga treba da ima neko da napiše tekst sa ovakvim naslovom, i da ga pritom urednik pusti.

Ok, znam da je Kurir prizemna štampa, ali mogu na izražavanje makar malo da pripaze.

Klik ovde za tekst, ja ne želim da prekopiram ovde naslov teksta.

Moj jedini komentar na to biće onaj isti tekst od pre nekog vremena:
Mrzim kad koristite reč “retardiran”

edit: evo i ovi: Studio B
To im je neko saopštenje tako bilo dato, sad sam skoro sigurna.
U RSS piše “retardirani” u naslovu, kad se ode na vest, naslov je izmenjen, ali ostalo je u tekstu… slika malo kasnije

divota…

Blago u časopisu Roditelj & dete

// May 8th, 2011 // 16 Comments » // Blog, Iz medija, Naša priča

U majskom broju časopisa Roditelj & dete predstavljeno je Blago, u okviru rubrike Vodič za Internet, u tekstu pod nazivom I mame bloguju. U sjajnom smo društvu sa Plavo nebo, žuti kamen, Mame ne rade na “repeat”, Rastemo i Moja podrška dojenju.

Hvala puno Škrabalici na ovoj dojavi, ja stvarno ne bih imala pojma da smo pomenuti i predstavljeni.

Časopis Roditelj & dete možete naći ovde na njihovoj strani na Fejsbuku. Hvala na ukazanom prostoru.

Vanjica-boginjica

// May 5th, 2011 // 4 Comments » // Medical

E, pa i te varičele da prebrinemo.
Nije baš neki trenutak, ali što reče jedna moja drugarica, za boginje nikad nije dobar trenutak. Nekoliko vrtićkih drugara je takođe tufnasto. Odmaramo se od vrtića jedno dve-tri nedelje.

Srećom, Vanja to dosta dobro podnosi, nema temperature, samo tufnice koje malkice svrbuckaju. Ovo tufnanje je bilo vrlo zabavno, pa je htela još, i još, i još…

Reakcija

// April 26th, 2011 // 11 Comments » // Razmišljanja

Danas u tramvaju mladić nedovoljno mentalno razvijen (nisam sigurna da se to baš tako kaže) ali očigledno dovoljno samostalan da može sâm da ide gde želi, razgovara telefonom vrlo glasno, više puta nekome objašnjava gde se tačno nalazi tramvaj u kom je. Sve se dešava iza mojih leđa, mene je sramota da se okrenem, tramvaj je poluprazan.

Potpuno me zgrozila reakcija ostalih putnika, listom su zblanuto gledali prema mladiću, nekolicina je vrlo neprimereno komentarisala sa svojim saputnicima.

A ja, ja nisam znala kako da reagujem, pa nisam ni reagovala. Da li je trebalo? Ne znam. Ne znam zato što me niko nije naučio, zato što prosto na našim ulicama nije uobičajeno da srećeš drugačije, nije bilo onda kad je trebalo da naučim, a nažalost, i dalje to nije slučaj.

Sa druge strane daleko više od negativnog utiska koji su ostavili ostali putnici, fascinirali su me mladićevi odgovori. Ne možete zamisliti sa kolikom preciznošću objašnjava trenutnu lokaciju tramvaja, nisam sigurna ni da bih ja uspela (sve i kad bih želela) da tako precizno opišem gde se tačno nalazim.

Hristos Voskrese

// April 24th, 2011 // 3 Comments » // Opšte

Babine mekike

// April 17th, 2011 // 5 Comments » // Recepti express domaćice

Baba je pravila nenadmašne mekike.

Raspitah se malo, što kod mame, što na drugim mestima, i reših da se isprobam sa babinim mekikama preko krpe.

Nas dve jedemo k’o ptičice, pa je naša merica sledeća:
300g brašna+150g vode+1/2 kesice suvog kvasca+ so
Zamesiti, pokriti krpom i na toplom pustiti da se udvostruči. Bilo je previše meko, pa sam dodala još brašna, odokativno.

Na krpu (čistu) staviti brašna, nabrašnaviti ruke, malo ‘izraditi’, razviti, iseći radlom oblike kakve želite (moji bili nepravilni). Ako nemate radlu, nije strašno, može i nožem. Pustiti još malo da odstoje i pržiti. Ne mora u dubokom zejtinu, oko 2cm je dovoljno.

Jesti sa čim stignete, a može i bez ičega. Ja više volim slane, ali čujem da jedu i slatke.

Prijatno.

Nije da se hvalim, ali ispale su fino. Skoro kao babine.

Bojice

// April 15th, 2011 // 15 Comments » // Opšte

Razne vrste bojica kupovane u više navrata u prošlosti, nikad se nisu primile. Poslednje, za Novu godinu kupila sam neke Lumpi debele drvene bojice, ponudila najmanje 20 puta do sad, i ništa. Služile su za igranje kao sa štapićima. Pisanje? To ne, nikako!

Te bojice stoje na polici, donekle na dohvat ruke, mora ipak da se popne na prste, i malo pomuči da ih dohvati.  E pa dohvatila ih je. Ja pomislim da će opet biti neka igra sa štapićima, puštam je, i posmatram. Sledeće što dohvata, sa iste te police, je koverat u koji sam spremila račune koji treba da se plate. Shvatam naravno odmah, treba joj papir, hoće da crta!

Umal’ se nisam srušila od iznenađenja, sreće, ponosa, svega toga zajedno. Naravno brzinom munje vadim papir iz štampača, i spremam ga za crtanje.

Potrebna joj je pomoć da papir pridrži na podlozi, nije naravno spretna ni sa olovkom, ne ume dovoljno ni da pritisne da bi bojice lepo ostavile trag. Ali, ništa to nema veze. Najvažnije od svega je inicijativa, njena inicijativa da uradi nešto što ranije i pored toga što joj je bilo ponuđeno, nije htela da radi. Pored inicijative i saznanje, da se bojicama piše po papiru. Onaj koverat sa računima je naravno papirni, i od sad će morati da stoji na nekom boljem mestu. To sam ja naučila.

E sad, to je bilo pre nekoliko dana, i još važnije od svega je, što je želja ne napušta, kao što to često biva sa raznim aktivnostima koje prihvati, pa nakon toga od njih odustane.

Vanja crtala, a vi pogledajte.

Oldtajmeri 2011.

// April 10th, 2011 // 8 Comments » // Beograd, Traffic

Neizostavno, i ove godine sam bila na izložbi oldtajmera, juče je bio peti godišnji skup Udruženja istoričara automobilizma na platou ispred Saobraćajnog fakulteta.

Stižem oko 12, pred sam početak izlaganja. Fotografišem malo uokolo, naravno slika sa sprata je tu i ovog puta. Vreme je predivno sunčano, pa oldtajmeri sjajno izgledaju. Gužva je uobičajena, napolju, a i kasnije u amfiteatru.

Ovog puta od mene, osim fotografija, i dve priče, jedna viđena očima mog malog gosta prvačića S., a druga moja, sa izabranog izlaganja. (sve fotografije na jednom mestu pogledajte ovde)

Pre priča, izdvojiću još jednu interesantnu fotografiju. Ovaj auto, dovežen iz Amerike, poseduje registracionu nalepnicu, koja se tada zvala “speedometer reading sticker”  iz 1974. Ove nalepnice sada ima dve, i zovu se “odometer” – jedna je “state inspection”, a druga “federal emission test” za emisiju CO2 i druge zagađivače. (info by mixy koji živi baš u Pensilvaniji)

S.-u su se najviše dopala vojna vozila, gde su mu dozvolili, a poneki i pomagali da uđe i isproba se na mestu vozača. Kasnije šetajući kroz gužvu, nailazimo na jedini lancem ograđen automobil, lanac je bio pričvršćen parkmetrom, i samim oldtajmerom, iz vremena kad je pisac ovih redova bio uzrasta prvaka. “Daj mi 5 din da ubacim ovde, pa da mogu da spustim lanac i uđem u ovaj auto.” Logično, zar ne? Ulaz se plaća…
Kasnije ulazimo u zgradu, na pitanje zna li šta je to (Saobraćajni fakultet) odgovara: “Ovde se znači upotrebljavaju ovi automobili.”
Možda sam ‘kupila’ jednog novog  budućeg saobraćajca.

Od nekoliko izlaganja izdvojiću ono o Sretenu Kostiću, prvom srpskom šoferu. Nešto od onoga rečenog sam znala, zahvaljujući prof. B. Staniću, naravno, i iz ove knjige:

… 3. aprila 1903. godine uvezen je iz Austrougraske prvi automobil, u vreme kada je Beograd imao oko 50 000 stanovnika. Ovaj prvi privatni automobil u Srbiji bio je vlasništvo Boška V. Radulovića, poručnika kraljeve garde, imućnog porekla. Automobil je kupljen u Beču, odnosno nedaleko od ovog grada u fabrici “Neseldorf” za 12000 kruna. Fabrički šofer, nemac po poreklu, dovezao je ovaj automobil do Beograda gde je ostao četrdesetpet dana da bi obučio vozačkoj veštini prvog srpekog šofera Sretena Kostića koji se kasnije bavio šofiranjem oko dvadeset godina i bio osnivač i prvi predsednik Šoferskog srpskog udruženja. Kostić je bio i lični vozač Kralja Petra Karađorđevića Prvog.

iz knjige Grupa autora, “Automobilizam u Srbiji 1903-1933″  Saobraćajni fakultet Univerziteta u Beogradu, 1993.

Ono čime sam se iznenadila bilo je saznanje o postojanju slika (akvareli ako nisam pogrešila) izloženih u kući Sretena Kostića u Jajincima. Naročito je interesantna slika na kojoj je specifično prikazana ‘opasnost’ konzumiranja alkohola i šofiranja (Uvrlo simboličnog naziva: Ultima staciona – poslednja stanica), kao i opsednutost registarskim oznakama (što se vidi na jednoj od fotografija).

Naravoučenije: ovo nikad nije samo izložba, mnogo se može naučiti, ako vam je tema interesantna.

Prethodne izložbe na kojima sam bila pogledajte ovde.

Vidimo se, naravno, dogodine.