Kao što sam obećala, strana O nama je update-ovana malim upoznavanjem na engleskom.

…da počnem da pišem i na engleskom.

Ma da, smo mi još to fali… I otkud sad to?

Ma prosto, krivac je BlogOpen, Peđa i Tanja što su izorganizovali da u Novi sad dođe Stephanie Booth. Od kako sam napisala post o BlogOpen, osim što mi se od linka Dragana Varagića udvostručila poseta, prateći posete preko StatCountera, skapirah da je i Stephanie lično dolazila. Naravno, sigurna sam da ništa od napisanog ni na jednom od blogova koji su je pomenuli niko ni reč nije napisao da ona može da razume. E pa eto, zbog Stephanie, a i zbog nekih drugih potencijalnih čitalaca razmišljam da ponešto od nekih budućih postova bude i na engleskom. Za početak, ovih dana ću se potruditi da stranu O nama napišem i na engleskom.

Šta mislite o tome?

It’s simple, blame BlogOpen, blame Pedja and Tanja for organizing Stephanie Booth to come to Novi Sad. Since I wrote that post about BlogOpen, besides the fact that one link at Dragan Varagic doubled my visits, looking at my blog stats on StatCounter I realized that Stephanie herself came to see it. I’m sure that she could’t understand a word of all the posts about BlogOpen that mentioned her. And for Stephanie, and all other potential visitors, I’m considering that some parts of my future posts may be in English too. For the beginning, I’ll try to soon set the page About us in English.

What do you think?

Nedeljama pre BlogOpen-a sam bila ubeđena da ovog puta ovo zadovoljstvo propuštam. Kao što možda znate, ja se još pomalo uhodavam sa celokupnom organizacojim sopstvenog života, pa sam mislila da bi mi ovo bila samo jedna akcija koja mi u ovom trenutku i nije baš neophodna.

No, nekoliko stvari me je nateralo da se predomislim. Prvo je bila Moošemina neverovatna količina uložene energije, da sam pomislila da bih možda ipak mogla da se potrudim da se izorganizujem. Drugo je bio Konkurs za Blogopediju, na koji sam poslala dva svoja posta (uz nagovaranje). Nisam zaista očekivala ništa od tog konkursa i totalno sam se oduševila kad sam videla da su oba moja posta prihvaćena za štampu u Blogopediji. Ovo je, verujem bio “okidač” u mojoj glavi da se predomislim i uopšte počnem da razmišljam da bih mogla, barem na par sati, da se pojavim i na ovom BlogOpen-u.

Priznajem, kriva sam, nisam ni čitala uputstva za dolazak automobilom, tako da pojma nemam da li tamo piše da je jedan od ulaza u NS zatvoren (onaj kod Rodića), kao i da je pola grada prekopano, pa su moje kolege napravile neke izmene u režimu saobraćaja (a ovo je trebalo da fotografiišem i da bude u posebnom postu, no, promaklo mi je ovog puta). Onda ulaz na službeni parking, niko nije znao da nam kaže gde je. Nema veze, parkirasmo se na “običnom”.

Nisam stigla na početak, tako da nemam šta da kažem o izlaganjima pre 12h. Tema izlaganja Vladislave Gordić Petrović: “Književnost i književna kritika u elektrosferi” meni iskreno nije bio mnogo interesantan, pa sam brzo izgubila nit. Posle toga, mogla bih da kažem da je Stephanie Booth, blogging consultant, bila “zvezda” BlogOpena. Stephanie, thank you for finding the time to come to Serbia.

Izvrstan ručak sa Aurorom, Stephanie, Peđom, Draganom, Vladom (kako beše blog, zaboravih, no ja te znam iz saobraćajskog savetovanja u Somboru), *** (Aurora, pomagaj) i Nenadom prekratko trajao.

Žurimo nazad na Panel Novinarstvo u doba bloga Miloja Sekulića. Interesantni uvodničari koji sličnu stvar rade na sasvim drugačije načine. Nisu mi svi, priznajem, prijali, no, to je moj, i samo moj subjektivan utisak… Onaj poslednji, novinar RTS, toliko je bio annoying, da sam se potrudila da “iz momenta” zaboravim kako se zove.
I na moju žalost, sve se nešto oteglo, pa ne uspeh da vidim-čujem AfterPanel Moošeme: Blog-aktivizam. Bilo je već vreme da krenem kući, obaveze zovu.

A upoznala sam prvi put Suske, Dedu, Priju, Baneta i Auroru, i ponovo videla Raina, Moošemu.
Žao mi je što još neki nisu uspeli da se organizuju i da dođu u Novi Sad, no rekoše da će se odužiti… Čekam sa primerkom Blogopedije.

Vratila sam se kući sa svojim primerkom Blogopedije, BlogOpen MousePadom, dobila razglednicu Bora na CD-u (Borani, hvala vam, divni ste), i iz Novog Sada ponela sam pregršt impresija. Moram samo jednu da pomenem. Ljudi moji, pa jel se vama u NS isplati da vozite svoje automobile? Taxi od Spensa do Autobuske stanice košta 81 dinar. Ostala sam zapanjena. U Beogradu je start 80 dinara. Mogla bih da se preselim u NS? Treba li kome saobraćajac?

Slike? Imam neke, ali nemam snage da ih sada stavljam. “Obaveza” ujutru ne pita da li mi se spava… Laku vam noć želim.

Edit: evo jedne sličice.

Juče počinjem post sa ovim naslovom, da u svoje misli “dozovem” ovu rečenicu koju nisam čula neko vreme. A mnogo je volim. Uvek kad je čujem, imam najlepši mogući dan.

I onda, kao da si pročitao moj draft, dobih danas ovaj redić.

Lepo provedi dan.

Najviše volim kad mi to kažeš.

Želim da se radujem životu.
Želim da si tu.
Želim da sam tamo.
Želim da svima kažem.
Želim da ćutim, a sve da ti kažem.
Želim da znaš.
Želim…
… ma znaš da želim.

(Blogerski ABC: slovo ž)

Htedoh da napišem neki komentar, ali shvatih da je naslov dovoljan.

Aman bre ljudi, pa vi pretendujete da budete neka “vodeća kompanija” u regionu…

Sve i ako je šoping mol, što je onda Delta City?

Ma neću ni link da ostavim. Link kod mene mora da se zasluži…

Edit… dakle, trebalo je da bolje pogledam sajt. Ima tu više varijanti…

Meme by Aurora Borealis

Prođoše me sve trzavice i nervoze. Sabrala sam se, sve što sam mislila da mogu, stvarno mogu, sve što su drugi mislili da ne mogu, e i to mogu, ne za inat, već zato što hoću.

Sve ono što sam čekala i odlagala, konačno sam dočekala. I da, isplatio se svaki mesec, dan, minut čekanja.

Samo, kratko je trajalo, pa sad opet čekam, ovog puta kraće. Znam.

I onda, kad sat ujutru zazvoni, shvatim da mi je prazno i da mi nedostaješ, sva ta lakoća i opuštenost koju si sa sobom doneo.

Navikla sam se. Nek ide život kako se čovek na lepo lako navikne.

E pa lepo. Ostasmo bez prvog zubića. Klimav je on već nekoliko dana. Jutros se “pohvalih” u obdaništu, rekoše mi da joj ga izvadim, da se ne klima za džabe. Pomislila sam da ćemo muke imati. Kad ono ništa.

Dobro, nije baš da nije ništa, još od pre jedno tri nedelje primetim ja da se nešto nećka da peremo zubiće. U to vreme je nešto kašljala, pa sam pomislila da je boli grlo možda. Posle nekog vremena, primetim da taj kec dole desno stoji pod nekim čudnim uglom. Shvatih odmah, ispadanje u najavi. I tako večeras, pred kraj tuširanja rešim ja da probam da joj ga sama izvadim. Nije baš Vanja oduševljena da joj zagledam šta ima u ustima. Nikad nije bila, pa ni sad. Jednom rukom pridržavam joj glavu otpozadi, jer se ona izvija unazad, pokušavaljući da “pobegne”. Nekako uspem da joj otvorim usta, napipam zubić, uhvatim, i hop, ispade za tili čas. Naljuti se Vanja malo, više zbog mog “nasilnog” otvaranja njenih usta, jer ona to- za Boga - ne voli, kako li to još nisam ukapirala, nego zbog same akcije da zuba više nema. Par kapljica krvi ostaše na peškiru kojim smo brisali lice. Toliko o ispalom zubiću.
I ne samo da je zubić ispao, već niče iza njega i novi.

Ajde sad, brzinski, šta se radi kad ispadne zubić?

Tooth Fairy?

Toga nije bilo u moje vreme, ja se sećam da sam bacala zubiće preko terase, da mi… Hm… Šta ono beše? Brzo izniknu novi i popune smešne rupe? Da budu beli i zdravi?

(ovo je jedna od retkih stvari koje su nam “na vreme” kalendarski)

• Kad vikendom imamo vremena da se posle buđenja malo pomazimo u krevetu, a ne da trčimo u vrtić.
• Kad nas dve pijemo ujutru zajedno, ko kaficu, a ko nesquick-ić.
• Kad prestane kiša pa možemo napolje u šetnju.
• Kad nam se klati zubić, i samo što nije ispao.
• Kad ja spremam ručak, a Vanja svakih 5 minuta dolazi da me povuče za rukav da joj čitam neku knjižicu.
• Kad imamo prijatelje na koje možemo da računamo.
• Kad jedva čekamo ponedeljak da nam Neko dođe.

Da, život je lep… zar ne?

Buđenje, noša, oblačenje, idemo u vrtić.

Vanja spremna čeka kod vrata da ja obučem jaknu, uzmem kesu sa njenom garderobom i krećemo. Zna ona da se vrata otključavaju, čačka ključeve. Ok, spremne smo, krećemo, čeka nas čika 944 kao i svakog jutra ove nedelje.

Otključavam, otvaram vrata i kad se nisam srušila. Mrtav miš na otiraču. Gurnem ga nogom da Vanja ne vidi, jer bi već krenula da ga dohvati, a nema šanse da joj objasnim da se to ne dira. A mišić je mali, oko 5-6 cm, mislim valjda je mali, ja nisam nikad videla miša, osim na crtanom filmu. Silazimo niz stepenice, polako. Otvaram ulazna vrata, i vidim mačku ispred vrata, sva važna, gleda me pravo u oči, i shvatim šta se desilo.

Sećate se one mačke Mice? E pa ta mačka Mica nam je ulovila miša, i donela ga da se pohvali svojim trofejem. Sad sam apsolutno sigurna da je to bilo u pitanju.

Edit by pu:

Miš je dobio grip
Pa je seo u džip
I prevalio put dugačak
Da ga pregleda dr Mačak

Doktor pacijenta štipnu
Pacijent nešto zucnu
Doktor mu leđa pipnu
Zatim ga u čelo kucnu

SA MOJE TAČKE GLEDIŠTA
NIJE TI NIŠTA

To kaza
Pa ga smaza ostavi na otiraču