Ivanino blago

Šest godina Blaga

// December 22nd, 2010 // 22 Comments » // Blog

Toliko je godinica blog napunio. Vanja će u februaru imati devet.

U vreme početka blogovanja imali smo krizu, loš eeg, uvedeni antiepi lekovi, zakazivanje bolničkog lečenja kako bi se tačno odredilo šta se sa eeg-om dešava. Ja u frci tolikoj, da zamisliti ne možete. Ovo je bio način da sopstvene, prvo akcije, a potom i misli, pribeležim. Za sebe. Tek mnogo kasnije je postalo jasno da je to dobro i za druge.

Počinjem na besplatnim blog sistemima, u to doba, krajem 2004. u Srbiji tako nešto nije postojalo, pa odabiram hrvatski. Onda se šetam kroz skoro sve moguće blog platforme, i konačno se leta 2006 zadržavam na wordpress-u, prvo na 381, od februara 2007 skrasih se na sopstvenom domenu, tu gde me i sad čitate. Pojma nisam imala ništa o blogovanju, ali sve se vremenom nauči, samo ako se pita, i ako ima dobrih duša koji po neko svoje znanje žele da sa nama laicima podele.

Mnoge sam divne ljude upoznala, mnogi su se iz online prijatelja premestili u zaista dobre real life prijatelje. Hvala vam svima na divnom vremenu, savetima, društvu… I budite tu i dalje. Ja znam da ja hoću. Ono što mi prija, ne menjam.

Ovog puta, za specijalni moj blog dan, želela sam da vas počastim nečim stvarnim. Svratite na tortu koju je specijalno za Blago napravila moja drugarica i koleginica S. iz Male slatke izvrnute torte. Za sad samo gledajte kako izgleda, kad dođete, možete je i probati.

Sneg

// December 18th, 2010 // No Comments » // Dogodovštine, Vrtić

Ovih dana snega ima napolju, po malo.

Juče, spremamo se kući iz vrtića. Skakutanje po holu, razgledanje fotografija se ne zaboravlja. A onda, primeti na krovu kućice belo. Sneg. Penje se na prste, pokušava da dohvati. Uspeva joj. Pipa. Pa je u čudu, povuče malo one vatice koja izigrava sneg, pruža mi ruku uz negodovanje.

Ovo bre nije sneg, šta je ovo!

(ove ste slike već videli, al’ šta mari!)

Zimsko oblačenje

// December 16th, 2010 // 11 Comments » // Opšte

Svako jutro se ponovo prisetim zašto više ne volim zimu.

Ko nije probao da nekome ko ne sarađuje obuče hulahopke, ko ili se ukruti pa moraš na silu da savijaš zglobove, ili se olabavi pa moraš i da držiš i da oblačiš, prva ‘nogavica’ još nekako i uspe, ali drugu potrefiti, to je umetnost.  Silno se oznojiš dok sve lepo jednako zategneš. Naravno uvek bar jedan broj veće, jer one koje su taman, nemoguće ih je obući.

Kad obučeš hulahopke i pantalone, misliš sad je gotovo. Ali avaj. Duboke cipele su sledeće. Ne ume da progura prste napred, i petu da spusti do dole. Onda treba da otvoriš cipelu potpuno (čičak je tu od pomoći) guraš nogu na silu tako da prvo uđu prsti koliko god mogu, a onda guraš nogu odozgo na dole, dok peta ne legne. A kad legne onda brzinski da zatvaraš čičkove, jer će krenuti da izvlači nogu nazad. Čizme su naučna fantastika.

Pritom, kad je dete manje, onda ga obuvaš tako što ga staviš u krilo, pa to izgleda kao da obuvaš sebe. Ali kad je dete veće, to prestaje da bude izvodljivo, pa obuvanje traje recimo 10tak minuta, bez preterivanja.

Ok, sad smo se obuli. Sad treba kapa. Pa šal. Onda jakna koju zakopčaš. Dok se okreneš da se ti obučeš, pošto ako oblačiš dete obučen, bićeš gola voda u roku od 30 sekundi, jakna je potkopčana, šal odmotan, a kapa je preko očiju. Kad okreće glavu levo desno, na neki način glava se okreće, a kapa stoji, ne umem da objasnim ovaj fenomen. Rukavice su takođe naučna fantastika, bilo one sa jednim prstom, bilo one sa prstima. Zanimljivo je da se stavljaju, i prsti provlače, ali narednog sekunda je zanimljivije da se ponovo skinu.

Onda izađeš napolje. Ako pada nešto, recimo treba da staviš kapuljaču. Kapuljača je neprijatelj, i ne sme da stoji na glavi, nikad, istog momenta je kapuljaču potrebno skinuti…

Eto, tako izgleda prosečno zimsko jutro.

I sad oni koji bi da me razuvere, i ubede u to kako je zima divna i krasna, samo nek probaju da obuku nekog ko ne sarađuje u oblačenju, ili nekog ko se protivi i otima svakog sekunda. Jednom. I odustaće odmah.

Kad će više to proleće…

Pojačaj

// December 14th, 2010 // 6 Comments » // Dogodovštine

Na kanalu D, neka turska dečja crtana serija koju Vanja voli. Ali, nema zvuka.

Prepoznaje je, ciči, i kao da čeka da počne. Kuka da pojačam. Ne može. Pokušam da promenim kanal, kuka još više što sam promenila.

Kako god okreneš – ne valja!

Srebrno drvo

// December 12th, 2010 // 8 Comments » // Vrtić

Stigla je zima i u vrtić. Pahulje su tu, a i sneška imamo.
Još samo pravi sneg da padne.

Hoću svoje veselo dete nazad…

// December 9th, 2010 // 7 Comments » // Dogodovštine

Zovu me juče iz vrtića, a inače zovu tek kad je stvarno neki ozbiljniji zdravstveni problem, kažu Vanja povraća, ako mogu da dođem. Čim se čas završio, polazim, svraćam da obavim usput na brzinu neke obavezice, i pravac vrtić.

Vanja bleda, nezainteresovana, usporena. Kažu dva tri puta je povraćala, ali po malo. Stižemo kući oko 11h, deluje kao da joj je hladno, hladna je na dodir, utopljavam je, pokrivam ćebetom, leže na trosed da gleda tv. Kenjka, ništa joj nije po volji, prevrće se tamo vamo. Nikakva je. Povraća ponovo, ali kao da se plaši, ne otvori usta da izbaci šta treba, već deo sadržaja proguta. Grozno. Onda još jednom, pa još jednom. Leže ponovo, dremka. Neće ništa da jede, ni da pije, nudila sam svašta.

A meni je najstrašnije od svega, što ona ne ume da objasni šta joj je, pa ja samo nagađam, i nadam se da će neka od mojih akcija malo poboljšati stanje.

Onda, posle oko sat dremkanja, već je oko 15h, odjednom počinje da brblja nešto, skapiram da je bolje, pomalo skakuće po krevetu. Pokazuje mi nešto na podu. Ja pomislim knjigu bi htela, podignem je, vidim nije to, gura ponovo moju ruku u istom pravcu. Tamo stoje patofne. Otkrivam je da bih je obula, i shvatam da se upiškila na trosedu. Obuvam je, ona odskakuće do kupatila, na presvlačenje. Sad je sve ok, kao da prethodnih sati ništa nije ni bilo.

Opet je vesela, skakuće, ciči, traži naporno da non-stop menjam kanale, puštam koješta sa komp-a, sad hoće i da jede, pije, ali samo vodu, čaj je obojen, to neće, sok takođe, supa je po meri, i pirinač. Onda trči do plakara, i donosi cipele. Eskivirah je nekako ovog puta, ne baš bez negodovanja. Sledeći zahtev je jabuka. Pokušaj da i to eskiviram, jer bih kao da joj dam lakšu ishranu, pa sam i kompot od jabuke napravila, ali ovog puta  bez uspeha. Kakav crni kompot, samo jabuka rešava stvar. Dobro, evo jabuke, sreća pa se moje veselo, naporno dete vratilo. Ne bih umela sa drugačijim.

Danas smo ostali kod kuće ko da se malo odmorimo. Nadam se da ću uspeti da ovaj post završim pre nego što postane mnogo nestrpljiva, već je donela cipele. Odosmo napolje, lepo je, od sutra kažu zima.

Gingerbread kamenčići

// December 6th, 2010 // 10 Comments » // Recepti express domaćice

Ma da, recept je za kolačiće, ali ispadoše tvrdi kao kamenčići.

Forumska drugarica ceca podelila lagani recept za keksiće:

Da se razumemo blage veze sa pravljenjem slatkiša nemam, ali ovo je baš lako i silno se zabavimo i D. i ja dok ih spremamo.

1 šolja šecera
2 kafene kašičice mlevenog đumbira
1 kk mlevenog oraščica
1 kk mlevenog cimeta
1/2 kk soli
1 1/2 kk sode bikarbone
1 solja istopljenog margarina
1/2 šolje mleka
4 šolje brašna

Može da se doda eventualno neki ekstrat vanile, limuna, ali ja ne stavljam.
Umesi se testo, ostavi u frižideru da se ohladi,razvuče na debljinu od oko pola cm, testo vaditi modlama i peći na oko 180 C, oko 15 minuta.

Ok, spremim se ja mentalno, pošto sam modle kupila još prošle godine, stajale su do sad neotpakovane, možete onda misliti koliki sam tek ja stručnjak za kolačiće…

Smuljam ono sve. Stavila sam samo puter umesto margarina (znate da ja ne koristim margarin, osim za terapeutske svrhe, za izvlačenje modrica). Ok, lako je. Mora rukama da se lepo umesi.
Otkinem parčence, razvijem nekom čašom (nemam oklagiju, ne treba mi – imam divne čaše odgovarajućeg oblika) na pek papiru (neopisana zahvalnost onom ko je to izmislio i AniK koja me je prosvetlila). Ne lepi se ništa, fino se razvija, i bez tog frižidera. Vadila modlama kolačiće i ređala na pleh sa drugim parčetom pek papira. Ispala su dva pleha kolačića. Nisam ih tanko razvila, bili su mekani neposredno posle pečenja, a onda… propast… pretvorili su se u kamenje. I to kakvo kamenje, glavu nekom da razbiješ, a zube da i ne pominjem.

Od ukrašavanja nekom icing smesom sam iz momenta odustala, probam da ih vrele uvaljam u prah šećer, slično kao vanilice, ali avaj, ništa nisam postigla, izgledaju kao pobrašnavljeni.
Padne mi na pamet da ih pospem kristal šećerom, znate kako ima neki takvi keksići da se kupe. Smislim ingenioznu ideju: pokvasim jednu stranu keksića vodom, koristeći silikonsku četkicu, i onda obilno umočim tu stranu u kristal šećer. Ostavim da se osuši, i BINGO, ne odlepljuje se ništa, makar je nešto uspelo.

A kamenčići, upotrebljeni su skoro svi za igru, završili su u usisivaču, nakon što su bili izgaženi po podu.

E onda mi rekoše da treba da stoje zatvoreni u metalnoj kutiji sa jabukom, i da se ne jedu 10tak-15 dana. Aha. Otkud mi metalna kutija! Jabuke imam doduše. Smestih ostatke u plastičnu kesu, i sad čekam da vidim hoće li se stvarno, nakon što su se za 5 minuta od kolačića pretvorili u  kamenčiće, sad za 10 dana od kamenčića ponovo pretvoriti u kolačiće. Iskreno, sumnjam.

Tako je protekao prvi deo. Onda saznam za novogodišnju radionicu u vrtiću, pa je usledila druga tura. O njoj i sledećem broju. Čitajte, kad već nema šta da se jede. Osim jabuka, naravno. Zelenih. Crvene ne držimo.

Update 12.12.2010:

Pravila sam ponovo gingerbread kamenčiće, ovog puta po jelenicinom (aka amalka) receptu, koje je zapravo isti onaj gornji, samo sa medom (2/3 šolje meda),  međutim, pošto nije bilo putera da se kupi, pravila  sam sa margarinom.

Smesa je totalno drugačije konzistencije, mekša je puno, i sva bljakava i lepljiva, definitivno mora u frižider da bi sa njom moglo išta da se radi. I takva se lepila, te sam joj dolijala osim jednog pek papira ispod, i jednim pek papirom iznad. Smekša se u roku od odmah dok se razvija, i posle se malo i deformišu kolačići prilikom prenošenja u pleh. A možda je trebalo da ih razvijam na terasi…

Osim toga narastaju (za razliku od onih cecinih koji ostaju u dlaku isti kao kad su izašli iz cookie cutters-a) i onda naravno malo gube oblik tako narastajući.

Jednako su kamenčići kao i ovi prethodni, nisu jestivi odmah posle pečenja, osim ako ste zaljubljeni u zubara/zubarku. Po ukusu su takođe za nijansu drugačiji, taj med im daje nekako kao staklast izgled, i ukus.

Zaključak: cecini su bolji.
Drugi zaključak: mnogo muke ni oko čega, definitivno su kupovni ukrašeni medenjaci koje jedared anaK i ja kupismo u Cort-u lepši i ukusniji, let alone jestivi onog momenta kad ih vidite.

3. decembar

// December 3rd, 2010 // No Comments » // Opšte

Da obeležimo još jedan međunarodni dan osoba sa invaliditetom.

Od prošle godine do sad, glavna tema bila je inkluzija, koja je ušla na velika vrata i uz  dosta buke, i ne prolazi preterano slavno.

Često su pominjane institucije: u aprilu,u junu,
Najavljeni su lični asistenti: u maju,
Bilo je reči o novom velikom dnevnom boravku: u septembru,
I onda, ponovo, u novembru, pred obeležavanje dana osoba sa invaliditetom, opet mnogo više pominjanja u medijima:
Rastimo zajedno, Raspisan konkurs za podršku porodicama dece sa smetnjama u razvoju, Kako žive deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji.

Vanja i ja vas pozdravljamo do naredne godine.

Pozorište

// November 29th, 2010 // 2 Comments » // Dogodovštine, Vrtić

Dolazim po Vanju danas, negde oko 4, vidim neka gužva ispred vrata, ljudi se skupili. Pozvonim na interfon, kao i obično, kad mi javljaju, da je Vanja dole, na pozorišnoj predstavi u sali. Sala ima prozore na celom jednom zidu, skapiram da roditelji spolja, kroz taj prozor gledaju klince. Pridružih im se.

Nisam naravno imala sa sobom fotoaparat, ali mobilni je tu, da bar malo steknete utisak.

Vanja je, kažu, uživala.

Nemam – Imam

// November 28th, 2010 // 8 Comments » // Dogodovštine, Razmišljanja

Čitam i slušam šta sve ljudi rade sa svojom tipičnom decom. I ponekad zavidim na svim tim sitnim zadovoljstvima.

Kaže Deda (@ na Twitteru ) malopre:

A ja sve to nemam, nemam tako obično, pa mi zato nekad bude žao. Ali neka, imam ja nešto drugo, imamo i mi svoja sitna zadovoljstva.

Evo jednog jutrošnjeg:

Obično stalno pali svetlo, i kad je sunce, nema veze, mora svetlo da je upaljeno.
Malopre, gasi svetlo u dnevnoj sobi, uzima me za ruku, i vodi do pretsoblja, otvara vrata od plakara, vadi jednu svoju cipelu i pruža mi.

Odosmo i mi napolje. Nema veze što ja imam da radim, i što je napolju smrzotina, svi planovi moraju da se odlože. Sad se ide napolje. Tačka.

Najveće nasilje je ćutanje

// November 25th, 2010 // 7 Comments » // Blog, Gosti, Razmišljanja

Danas, 25. novembra, obeležava se dan borbe protiv nasilja nad ženama. Tim povodom, kod mene gostuje moja drugarica Ivana, prenosim njen tekst objavljen u listu Dnevnik, u broju od subote 20. 11. 2010.

Ivana, dobro mi došla.

Najveće  nasilje je ćutanje

Ne  gledam više domaće filmove. Ne zbog toga što nisu dobri ili što mi se ne sviđa  glumačka postava, već zato što mi je dosta gledanja scena nasilja, među kojima  je ono seksualno omiljeni šlagvort naših scenarista i režisera. Gotovo da nema  filma koji se bar u sceni-dve nije dao prilog seksualnom obrazovanju naše mladeži  prikazujući scene divljačkog seksa, silovanja i ponižavanja žena. “Otac na službenom  putu”, “Do koske”, da spomenem samo neke koji su se sa ženama obračunavali batinama,  psovkama i grubošću. Na scene u kojima žena ima ponižavajući položaj nije ostao  imun čak ni “Boj na Kosovu”, a tužni niz nastavlja se sve do “Srpskog filma”  koji je postao poznat po brutalnim scenama maltretiranja i silovanja toliko da  je zabranjen u mnogim zemljama.

Scena  nasilja svake vrste i u stranim filmovima, naročito holivudskim, ima koliko hoćete,  a ni silovanje i batine im nisu strani. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da su  naše tuče i silovanja više ilustracija naravi i mentaliteta, potreba da se  naglasi patrijarhalni odnos prema ženama koji između ostalog pokazuje gde joj  je mesto, a mnogima služe da pomerenim erotizmom privuku publiku na gledanje.

Otkud  ova priča? Ovonedeljni četvrtak, 25. novembar, dan je posvećen borbi protiv  nasilja nad ženama, a naše televizije obeležiće ga kako i priliči u Srbiji – ćutanjem.  Nijedna emisija velikih televizija neće biti posvećena batinama koje, prema istraživanju  Viktimološkog društva, doživi  svaka treća  žena (30,6%) u Srbiji. Možda će se u glavnim dnevnim informativnim emisijama  provući koji trominutni prilog o nekoj sigurnoj kući ili priča o seksualnom  trafikingu, uz suvoparne statističke podatke koji ne otkrivaju dubinu pakla u  kome se nalaze, ali priče o tome kako je porodično nasilje u porastu neće biti.  Dakako, važnije su svađe na “Farmi”, najnovija dešavanja u “Beloj lađi” i  dokumentarac o Muhamedu Aliju – eto programa najvećih televizija u udarno TV  vreme.
Za to  vreme drugi ne ćute. Već danima se na internet sajtovima vodi pravi rat protiv  Fejsbuk grupe toplog naziva “Smrt ženama” koja promoviše najgoru vrstu nasilja  i iživljavanja. Grupa je više puta prijavljivana Odeljenju za visokotehnološki  kriminal i administratorima Fejsbuka, ali je uspevala da se vrati, dok se njeni  članovi, skriveni iza nadimaka, obračunavaju sa ženama- žrtvama nasilja koje pišu  o svom problemu kako bi pomogle drugima u borbi protiv nasilnika.

Šta rade  sudovi? Prema podacima Autonomnog ženskog centra, više od polovine presuda za  nasilje u porodici ne sadrži mere zaštite koje je tražio tužilac. Najčešća  doneta mera je zabrana uznemiravanja, što je u rangu pretnje prstom, dok je  mera iseljenja i zabrane pristupa u domenu statističke greške. O zatvorskim  kaznama da i ne pričamo.

Ako ste  u takvoj vezi, nemojte ćutati, ako ne zbog sebe, ono zbog dece, jer je 70 posto  nasilnika i samo bilo žrtva porodičnog nasilja kao dete. Ako poznajete nekoga  ko trpi nasilje, nemojte ćutati. Pružite joj podršku, moralnu i materijalnu, uputite je na Centar za socijalni rad i Sigurnu kuću u vašoj opštini i okrugu.  Ako poznajete nasilnika, nemojte ćutati. Prijavite ga policiji i Centru za  socijalni rad.

Samo nemojte biti kao naše televizije.

Poziv na predstavu: Sva deca su ista!

// November 24th, 2010 // 2 Comments » // Iz medija

Ako ste sutra u Novom Sadu, ne propustite ovo:

Dođite na forum teatar predstavu “Sva deca su ista!” koja se bavi jednim od izazova na koji mogu naići deca sa intelektualnim invaliditetom u procesu inkluzije u sistem redovnog školovanja, i pokušajte da zajedno sa nama rešite problem.
Naši glumci-volonteri su sa velikom pažnjom proteklih dana pripremali ovu predstavu sa ciljem da ukažu na to da smo svi ravnopravni i da, mada postoje prepreke u ostvarivanju te ravnopravnosti, one nisu nepremostive. Na našoj predstavi vi ćete prestati da budete posmatrači iz publike i postati aktivni učesnici promena koje su neophodne.

Predstava počinje 25.11. (četvrtak), u 18h u prostorijama Fakulteta za Evropske pravno-političke studije (Narodnog fronta 53, Novi Sad). Ulaz je slobodan.

Ova predstava je deo projekta “Akademija omladinskog rada” koji realizuje Omladinska Nevladina Organizacija uz podršku Ministarstva omladine i sporta. Akciju je podržao Fakultet za evropske pravno-političke studije.

Hvala Drvcetu za ovu najavu.