Posted on Leave a comment

Nova godina od Duška Radovića

Da obnovim tradiciju novogodišnjih postova. Pisao Duško Radović, a kao da je za danas napisana.
Srećna vam bila ova 2020.

Videćete, to će biti lepa i važna godina. Biće velika – od januara sve do decembra. U nju će stati svi rođendani i mnogo nezaboravnih trenutaka.
Biće to godina koja se pamti. Negde će sagraditi put, negde most, negde školu. Mnogi će se useliti u nove stanove. Svi će se nečemu obradovati. Slušaćemo dobre vesti.
To će biti godina u kojoj se raste. Deca Srbije porašće u novoj godini za preko 20 miliona centimetara i za više od 20 miliona kilograma. Mnogo će se prodavati ogledala i češljevi. Lekari će zevati u ambulantama jer ćemo biti zdraviji nego ikad.
Biće to godina lepa kao slika. Procvetaće bagrem i lipa. Rodiće ponovo trešnje. šljive i grožđe. Nebo će biti plavo i veliko. Sunce će nam biti lepo i toplo.
Neko će napisati novu pesmu. Neko će se prvi put zaljubiti. Nove majke nosiće u rukama novu decu.
To će biti dobra godina. Radićemo, učiti i pevati. Kad se zamorimo, uvek će na vreme doći subota i nedelja. Završićemo neke važne poslove i započeti neke još važnije. Svi ćemo se slikati, za uspomenu na tu dobru godinu. Kad se ponovo sretnemo, 31. decembra, nećemo se poznati jer ćemo svi biti veći, lepši i pametniji…

Duško Radović

Posted on Leave a comment

Opera

Ulazim danas po Vanju, kažu bili su u Operi.
Ja zapanjena, slušam dalje objašnjenje. Pruža mi flajer sa najavom predstave.
“Gledali smo Mocarta, Bastijen i Bastijena.”
“Jel u Madlenijanumu?” pitam. To je odmah preko puta.
“Jao, Ivana, pa potcenili ste nas!” reče Ljilja.

Okrećem onaj flajer, i ugledam logo Narodnog pozorišta.
Sad sam još više iznenađena nego što sam do tad bila.
Scena “Raša Plaović”. Svi su išli, povod je nastupajući svetski dan osoba sa autizmom, 2. april.

Kaže Ljilja da je bilo sjajno, da se i Vanja radovala, dopao joj se klavir.

Fotografije pogledajte na FB stranici Narodnog pozorišta.  Ovde saznajem da je u pitanju bila pretpremijera.
Vanja u Narodnom pozorištu
(Vanju možete videti desno, u ljubičastoj štraftastoj rolkici.)

Nađem posle link na sajtu grada:

Podrška Grada Beograda osobama sa autizmom

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali prisustvovao je danas, uoči Svetskog dana autizma, operi „Bastijen i Bastijena” V.A. Mocarta u Narodnom pozorištu, koja je bliska i razumljiva osobama sa autizmom i populaciji osoba sa smetnjama u razvoju. Izvođenju opere prisustvovali su i sekretarka za socijalnu zaštitu Nataša Stanisavljević i upravnik Narodnog pozorišta Dejan Savić.

Operi je prisustvovalo i oko 200 korisnika i zaposlenih Centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju.

– Po prvi put smo okupili sve korisnike naših dnevnih boravaka, koji su imali priliku da uživaju u operi koje je Narodno pozorište prilagodilo za njih. Veoma je važno da osobe sa autizmom na kvalitetan način provode svoje vreme. Takođe, ovo je dobar način da se skrene pažnja na probleme sa kojima se oni susreću, ali i na njihove potrebe i mogućnosti. Mi smo protekle godine podržali pet udruženja u cilju podrške deci i mladima sa autizmom, a pružamo uslugu socijalne zaštite u četrnaest dnevnih boravka, od kojih su dva specijalizovana – rekao je gradonačelnik.

Sekretarijat za socijalnu zaštitu je u 2015. godini finansijski podržao udruženja čiji su programi realizovani u cilju pružanja direktne pomoći i podrške deci i mladima sa autizmom, u ukupnom iznosu od 4.230.800,00 dinara.

Programske aktivnosti realizovane su u radionicama za podsticaj komunikacije dece iz autističnog spektra, radno-terapijskim radionicama i radionicama životnih veština. Učešće u radionicama osobama sa autizmom omogućilo je sticanje novih iskustava i poboljšanje njihove socijalne interakcije.

Opera je izvedena u organizaciji Narodnog pozorišta i Centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju.

Na twitteru Sandra Simonović, u desetom kontekstu, pomenu ovo:


Iz momenta se setih sopstvenih, ali malo obrnutih reči, napisanih pre deset godina:

Nije lako biti roditelj deteta sa posebnim potrebama. Možda ne toliko fizički, koliko vas sve oko vas podseća da je vaše dete drugačije. Ponekad sebe uhvatim kako idem ulicom i gledam drugu decu. Gledam šta sve umeju i mogu da urade – kako se pentraju, trče, pričaju, zapitkuju, a duboko u sebi znam da moje dete verovatno mnoge od tih stvari nikada neće umeti.

Ne mogu a da ne budem realna kada je moja devojčica u pitanju. Teško mi je, strašno mi je teško da to priznam, ali činjenice prosto govore za sebe. To, naravno, ne znači da ću ja prestati da unosim celu sebe u njen napredak, ma kako mali on nekom izgledao. Najviše bih volela da me godine koje dolaze – demantuju!
Putovanje od nedonoščeta do posebnih potreba, 2006.

Malo je reći da sam ponosna.
I mnogo volim što me godine demantuju.

(Fotografija preuzeta sa FB stranice Narodnog pozorišta)

Posted on 1 Comment

1999.

Juna, jula 1999, tek što je bombardovanje bilo završeno, radili smo neki veliki posao u Banjaluci.
Sedimo tako u kancelariji Urbanističkog zavoda, kad se začuše sirene.
Nas dve, kuma i ja, (u tom trenutku u prostoriji) koje smo bombardovanje provele kod kuća u Beogradu se skamenismo, razmenismo poglede.
Oni, lokalni, prokomentarisaše nešto u stilu “a, prva sreda”.
Isprobavaju sirene jednom mesečno.
Ni malo mi nije bilo svejedno, grozan, grozan osećaj. Muka neka.
Proleti ti kroz glavu svaki silazak u sklonište, prelazak preko Gazele po vazdušnoj opasnosti, tresak u Kinesku ambasadu, CK, Hotel Jugoslaviju, Generalštab, Avalski toranj, Straževicu, aerodrom u Batajnici… Zemljotres.

Pomenulo se, ne povratilo se.

Posted on Leave a comment

Oldtajmeri 2013.

Danas se održala sedma izložba oldtajmera, na platou ispred Saobraćajnog fakulteta, u organizaciji Udruženja istoričara automobilizma.

Prva koje se ja sećam, a da je padala kiša. Nole reče da je padala i pre dve godine, ja se ne sećam, a ni fotografije mi ne izgledaju “mokre”.

Daleko manja gužva (opet ćemo se vaditi na kišu) ali automobila dovoljno da biste uživali.

Ova priča predstavlja ženski obilazak. Eto, nas tri koleginice koje smo pre određenog broja godina radile u istom projektnom timu (nemoj da je neko pitao koliko) srele smo se, neke namerno, a neke slučajno. Tu je bio i Nole, da uslika nas, a mi smo slikali lepe automobile.

Prvo naravno slika sa sprata. Ova je sa  trećeg.

Izložba  oldtajmera 2013.

Za početak obilaska, tu je Dodge skriven ispod nadsrešnice, onaj isti prošlogodišnji.

Dodge Dodge Dodge

Specijalno za nas, vlasnik nam demonstrira sirenu.

Odmah do njega beli lepotan.

  Beli lepotan Beli lepotan 

Još jedan beli lepotan.

Beli lepotan Beli lepotan Beli lepotan
Kamionče kao iz američkih filmova.

Kamionče Kamionče  Kamionče

Mali crveni NSU, sav kišom poprskan.

NSU  NSU

Tu je naravno i prvi autobus iz Mislođina, nismo videli dekicu (al je bio pre neki vikend na Sajmu automobila).

Autobus
Tri Minija, kao uskršnja jaja. Izvirio i još jedan, slične divne uskršnje boje.

Mini Mini

A onda još jedan, dvobojni, našeg studenta, drumca, zamalo pa potpuno u saobraćajskim bojama (pogledajte stubove). I da ne bude da smo se samo  nas tri slikale, evo Noleta na drugoj fotografiji.

Mini  Mini

I da ne zaboravimo motocikl pod strehom. Specijalne detalje slikao Nole.

Motocikl Motocikl Motocikl Motocikl Motocikl

I na kraju, ali ne najmanje važno, nas tri. Onda, i danas.

Veštice iz Istvika Veštice iz Istvika

Ne znam da li treba da napomenem, da naravno nismo mogle da se setimo kako je koja stajala, pa smo probale da napravimo sve permutacije (da vam kaže vaša statističarka, to su permutacije bez ponavljanja od tri elementa, ima ih 3!=6), ali, kao po Marfiju, onu pravu nismo potrefile.

Za to vreme dok smo se nas tri slikale i obilazile lepotane, oni su unutra nešto pričali. Sa  prof. Brankom (novim nam Dekanom) smo se mimoišli, samo ga je Nole spazio. Tako nam i treba kad kasnimo. Vadićemo se na kišu.

Možete pogledati sve ovogodišnje fotografije ovde. Ako vas zanimaju ranije izložbe, one su opisane ovde.

I naravno, vidimo se dogodine.

Posted on Leave a comment

“Kod konja”

Mešavina starog i novog, da se ne zaboravi, pronalazi i priprema M.Č. aka zajebant.

Da li je čuveni beogradski izraz „kod konja“ nastao još 1882. godine prilikom otkrivanja spomenika knezu Mihailu ili nakon Drugog svetskog rata kao komunistički podsmeh kraljevskoj dinastiji ili je pak u pitanju žargon nastao 50-ih godina prošlog veka.

Beograd nekad i sad: fotomontaža

Fotomontaža oko spomenika, na mestu kioska danas prazno (foto 24sata.rs)

Beograd nekad i sad: "Kod Konja" nekadKada je decembra 1882. godine spomenik knezu Mihailu, koji je izradio čuveni skulptor iz Ravene Enriko Paci, svečano otkriven, čitava beogradska elita tog vremena ostala je zabezeknuta, a skandal je dugo bio jedna od glavnih tema mnogih istorijskih i umetničkih istraživanja. Naime, činjenica da je veliki vojskovođa prikazan bez šapke i sa dugom bradom, razočarala je i neprijatno iznenadila većinu okupljenih jer su vojskovođe u to vreme prikazivane sa kapom i nipošto nisu smeli da budu neobrijani.

Ubrzo se Beogradom pronela vest da je Paci izvršio samoubistvo zbog oštre kritike naroda, ali je kasnije potvrđeno da je umro prirodnom smrću u Firenci. Istoričari, međutim, imaju drugo objašnjenje zbog čega je umetnik izradio gologlavog kneza.

Spomenik knezu Mihailu izrađen je po ugledu na konjaničku statuu Marka Aurelija. Najverovatnije da je Paci, zbog verističkog izraza i statue koju je koristio kao model izostavio šapku, mada postoji niz drugih teorija – kaže Nebojša Damjanović, kustos savetnik Istorijskog muzeja Srbije.

Beograd nekad i sad: 'Kod konja' sad, Foto: O. KrutenjukKao i danas, glavno sastajalište bio je Trg republike, kome je trebalo smisliti interni naziv. Većina starijih Beograđana tvrdi da je termin „konj“ nastao u kafani „Drina“ pored spomenika, u mondenskom sastajlištu 50-ih godina, kada omladina sve više počinje da se oskreće zapadnoj kulturi. Momci su vozili vespe i nosili šimike, a devojke široke suknje sa žiponima i espadrile. Jedni su smatrali da terminom „kod konja” mladi iskazuju svoj stav prema režimu i Republici, drugi da se podsmevaju kraljevskoj dinastiji, a najviše je onih koji veruju da je u pitanju čist žargon i praktičnost u govoru jer je reč „konj” zvučnija nego spomenik ili knez Mihailo.
Danas spomenik knezu Mihailu Obrenoviću nije u najboljem stanju. Iako je nedavno uređen i očišćen, opet je išvrljan i ispisan grafitima. Oko njega su rupe, a u centralnom delu Trga republike nalaze se ispucale žardinjere i asfalt.

Izvor 24sata.rs
Posted on Leave a comment

Od bisera arhitekture do neugledne zgrade

Mešavina starog i novog, da se ne zaboravi, priprema M.Č. aka zajebant.

Zgrada Pošte 6 kod Glavne železničke stanice u Savskoj ulici nekada je bila najlepše zdanje u savskom amfiteatru, a danas je neugledna građevina u koju Beograđani pogledaju samo kada ih zanima tačno vreme i trenutna temperatura, jer se ti podaci očitavaju na displeju postavljenom na zgradi.

Beograd nekad i sad: Pošta 6

Fotomontaža Pošte koja je izgubila sjaj nakon bombardovanja (foto 24sata.rs)

Palata Pošte sagrađena je 1929. godine i po mnogim kritičarima predstavljala je vrhunac stvaralaštva arhitekte Momira Korunovića. Projektovana je u srpsko-vizantijskom stilu koji je jedini autentični pravac u arhitekturi nastao na ovim prostorima. U istom stilu izgrađena je i zgrada Muzeja PTT u Palmotićevoj i stari DIF u Deligradskoj ulici.

Palata je pretrpela velika oštećenja u nacističkom i savezničkom bombardovanju, da bi nakon Drugog svetskog rata doživela potpunu rekonstrukciju. Arhitekta Pavle Krat, napravio je novi projekat, po kome je zdanje skraćeno za dva sprata, a sa fasade su skinuti svi dekorativni elementi i ornamentika. Na zaprepašćenje mnogih tadašnjih Beograđana, najlepše zdanje u savskom amfiteatru nakon rata je pretvoreno u bezličnu četvrtastu građevinu pravih linija, koja se nikako nije uklapala u postojeći ambijent.

Beograd nekad i sad: Nova Posta 6, Foto: O. KrutenjukLepota i veličina nekadašnje palate su neiscrpne teme razgovora ljubitelja starog Beograda. U javnosti su se često pojavljivali komentari zvaničnika koji su obećavali da će obezbediti sredstva i finansirati potpunu obnovu fasade na Pošti i vratiti joj predratni izgled.

– Moguće je izvesti takve radove, ali je bitno odraditi posao maksimalno profesionalno. Arhitekta koji bi radio projekat rekonstrukcije, morao bi dobro da poznaje srpsko-vizantijski stil, kao i da primeni tehnologiju i materijale tog vremena. Adaptacijom ovog objekta, grad bi bio bogatiji za još jednu zgradu rađenu u nacionalnom stilu, pa bi svakako ovakvu inicijativu trebalo podržati, jer Beograd je to zaslužio – kaže Nenad Grujić, profesor Arhitektonskog fakulteta.

Izvor 24sata.rs

Posted on 1 Comment

Nekad i sad: Tašmajdan

Otpočinjem novu seriju tekstova (i fotografija) mešavine starog i novog.
Za vas, i mene, da se ne zaboravi, priprema M.Č. aka zajebant.


Tašmajdan fotomontaža

Crno-bela fotografija iz juna 1948. godine svedoči o ovoj ne tako davnoj istoriji Taša. Na njoj se vidi nekadašnja zgrada autobuske stanice „Lasta” koja se pružala ispred današnjeg ulaza u Crkvu Svetog Marka i odakle je svojevremeno polazio autobus do aerodroma.

Ako odete u još dalju istoriju Taša, iznenadiće vas da se upravo tu, u jesen 1806. godine, Karađorđe ulogorio i podigao šator. Posle Drugog srpskog ustanka knez Miloš Obrenović, podižući srpsku varoš u Savamali, naredio je oko 1826. da se staro srpsko groblje sa Varoš-kapije preseli na Tašmajdan. Na mestu gde se nalazi današnja Crkva Svetog Marka, 1830. godine pročitan je sultanov hatišerif o priznavanju autonomije Srbiji unutar turske carevine. Kako bi simbolično obeležio taj prostor, knez Miloš je podigao crkvu, ali je ona u bombardovanju Beograda 1941. godine srušena do temelja.

U njenoj blizini sagrađena je Crkva Svetog Marka poznata i po tome što je u njenoj kripti sahranjeni kralj Aleksandar i njegova žena Draga Mašin.

– Sećam se kad smo još kao omladinci uređivali park posle rata. Na Bulevaru su bili ostaci porušenih kuća, što je bila česta i jeziva slika posleratnog Beograda. Nas nekoliko mladića je želelo da iza gimnazije napravi sportske terene. Taš i danas čuva uspomene na našu mladost – priča devedesetogodišnji sugrađanin sa početka Takovske koji nije hteo da kaže ime, ali je otkrio da je bio i predsednik opštine Palilula.

Izvor: 24sata.rs

Posted on 1 Comment

(Ne)vidljivi

Napisala bih nešto, a prazne su mi reči.

Nevidljivi. Svi sa margina, koji su ispod ili iznad proseka, u bilo kom smislu, nevidljivi su. Nažalost.

Prvo si u neznanju. Onda ti ili kažu šta je, ili ni oni ne znaju, pa tragaš sam. Najčešće ne nađeš.

Moje delimično nevidljivo iskustvo govori mi da za našu konkretnu situaciju univerzalnog leka nema. Sreća, za neke druge ipak takvog leka ima. Da li je sreća, to je već drugo pitanje. Ovoj državi su nečiji nevidljivi životi manje važni od nečijih drugih.

Pročitajte ovaj tekst, učinite da makar vama postanu vidljivi. Ovo je priča o trogodišnjem dečaku za koga leka ima, ali je za sada nedostižan.

Bo Kihot i RFZO vetrenjače

Pročitajte, i nastavite da čitate i ubuduće. Ja ne umem da pomognem durgačije osim da priču podelim.

Ovo se ne dešava nekom drugom, dešava se svima nama.

Posted on 6 Comments

Oldtajmeri 2012.

Evo još jedne izložbe oldtajmera, u organizaciji Udruženja istoričara automobilizma, šesti put.

Ove godine, zbog želje da skup dobije na kvalitetu i značaju, skup je limitiran na vozila koja spadaju maksimalno u kategoriju F (proizvedena do 31.12.1970.) osim za vozila iz inostranstva koja su mogla da budu i mlađa, obzirom na put koji treba da prevale. Bilo je manje vozila, veći red na platou nego ranijih godina, ali i više posetilaca.

Izložba oldtajmera 2012. Izložba oldtajmera 2012. Izložba oldtajmera 2012.

Bilo je dosta vozila koja su se ranijih godina već pojavljivala, pa njih neću pominjati, potražite ih na fotografijama. Izdvojiću svoje favorite. Izbor je prilično subjektivan.

Broj jedan je Dodge Model 30 iz 1921 (kategorija C), stigla nam je iz BiH. Predivno restauriran, zaista je na mene ostavio najjači utisak.

Dodge 1921. Dodge 1921. Dodge 1921.

Dodge 1921. Dodge 1921. Dodge 1921.
Dodge 1921. Dodge 1921.
Svega nekoliko godina mlađa Tatra 12 iz 1929 (kategorija C), stiže iz Slovačke. Lepo se može videti koliko je  kod američkih automobila više pažnje posvećivano detaljima, završnoj obradi i komforu.

Tatra 1929. Tatra 1929. Tatra 1929.

Pontiac Streamliner Eight iz 1946. (kategorija E) iz Aleksandrova, sa kalifornijskim registarskim oznakama.

Pontiac 1946. Pontiac 1946. Pontiac 1946.

Pontiac 1946.

Autobus Leyland Royal Tider Worldmaster, iz 1961 (kategorija F), stiže nam iz GSP Beograd. Linija 33a, tada je stvarno vozila od Zelenog venca do Banovog brda.

Leyland 1961. Leyland 1961. Leyland 1961.

I još jedna “poslastica” nadogradnja vozila Fiat za potrebe vatrogasne službe.

Vatrogasci Vatrogasci Vatrogasci

Izlaganja su počela malo posle 12h, i obuhvatala su sledeće teme:

1. Kаdilаk krаljevićа Đorđа – Miroslаv Milutinović
2. Automobili i motocikli NSU u Srbiji – Vlаdimir Veselinović
3. Znаčke Automobilskog klubа Krаljevine Jugoslаvije – Nebojšа Đorđević
4. Alfа Jаnković – Dаniel Tomičić (gostujuće izlаgаnje iz Hrvаtske)
5. Teretni аutomobili zаstаvа 615 i 620 B – Aleksаndаr Vidojković
6. Počeci izrаde nаdgrаdnji u Vаtrospremu – Aleksаndаr Zаjc
7. Božidаr Tvrdišić i trke nа Avаlskom drumu 1927. – Nebojšа Đorđević

Priznajem da ovog puta nisam slušala izlaganja, probala sam da fotografišem vozila kad se malo smanji gužva, međutim ona nije tako lako jenjavala kao prethodnih godina.

Ostale moje fotografije sa izložbe možete pogledati ovde. Sa nestrpljenjem čekam Igorove fotografije, znajući njegove inače sjajne fotke, nadam se da će neke sa nama podeliti.

Prethodne izložbe o kojima sam pisala pogledajte ovde.

Vidimo se, naravno, sledeće godine ponovo.