Posts Tagged ‘Foto’
Malo snega
Juče oko podne su u Beogradu padale grudve, krpe, nazovite kako želite.
Gornje fotografije usnimio moj prijatelj sa Zunzare, a ja vam ih samo pokazujem.
Hvala mu.
Nije se to ništa zadržalo. Ali zato je od sinoć malo više napadalo.
Ovako je izgledalo jutros kroz moj prozor. Ja stanujem u maloj ulici koja se nikad ne čisti, pa to tako izgleda pri svakom snegu. Međutim, izgleda je danas, u sred zime, beogradske službe sneg iznenadio. Ostale sličice snimljene su (mobilnim kroz prozor 17-tice) oko podne, i oko 14h. Gradska magistrala, tri trake po smeru, saobraćajnica prvog prioriteta, prolaze linije javnog prevoza. Ovde nije prošla ekipa koja čisti sneg. Na kolovozu ga je sigurno bar 5cm.
Ja ne volim sneg, ne u gradu. Ove zime ga je bilo baš dosta, i ja se iskreno nadam da je ovaj poslednji.
Dosta je bre više!
Sladoled iz kalupa
Express domaćica ponovo na delu.
Bila sam na kafi nekoj danas, sa drugaricama, i pomene se pravljenje torti. Ja to obično ne radim. Ne pravim torte, kupujem ih.
Pridržavam se sopstvenog saveta: “sve što možeš da ti neko drugi uradi, prihvati i iskoristi” samo u ovom slučaju malčice drugačije protumačenim. A tumačenje sam prihvatila od jednog svog profesora. Divan profesor, meni ne baš mnogo interesantan predmet – motorna vozila. Profesorova priča ide ovako:
Crkla mi guma na vratima veš mašine. Odem u radnjju, kupim odgovarajuću, prema modelu mašine, vratim se kući i provedem 3h mučeći se da namestim gumu. Pozovem majstora, on dođe, za 5 minuta namesti gumu, i naplati mi debelo.
Naravoučenije. Radi samo ono za šta si siguran da znaš da uradiš, i to radi najbolje kako umeš. Sve ostalo, pusti drugom da uradi za tebe. Pritom ceni svoj rad, i budi svestan, sposoban i savestan da mu odrediš pravu cenu.
I tako, princip motornih vozila i veš mašine primenjen na torte izgleda ovako: ne pravim torte jer nisam sigurna da će uvek ispasti najbolje moguće, po ukusu i po izgledu, već platim nekom da je napravi za mene, i onda sigurno znam da će izgledati i biti ukusna za 10.
A što vam ja sad sve ovo pričam? (Ne pričam nego pišem, reći će neki, ali ja pišem baš kao da pričam…)
E, pa u pomenutom razgovoru uz kafu, pomenut je jedan savet koji je baš ranga express domaćice, pa sam ja bila veoma znatiželjna da ga isprobam.
I tako je nastao Sladoled iz kalupa.
Umutim sladoled iz kesice, ukus po izboru, prema uputstvu sa kesice.
Kutiju odgovarajuće veličine obložim providnom samolepljivom folijom.
Na dno poređam piškote.
Sipam umućeni sladoled
Preko sladoleda poređam piškote.
Zatvorim i stavim u zamrzivač dovoljno dugo da se sladoled stegne.
(Ako ste baš mnogo znatiželjni kako će eksperiment da ispadne, dozvoljeno je čekati i kraće.)
Izvaditi kutiju sa sladoledom.
Okrenuti je.
Sadržaj istog momenta, sa zalepljenom folijom ispada iz kutije.
Odlepiti providnu foliju.
Iseći sladoled sa piškotama.
Pojesti.
Nekoliko poslednjih koraka ponoviti, ali ne previše puta, da vam ne pripadne muka.
Prijatno.
Krevet
Pa stigao je on pre nekoliko nedelja, ali mama je zauzeta.
Sećate li se kad sam rekla da je krevetac zreo za penziju? Prvo je falilo vremena, organizacije… Konačno je i to stiglo na red, negde krajem novembra. Mama krenula u potragu.
Imala sam jedan mali specijalni zahtev, da mi se napravi ograda kao ona kakve postoje na krevetima na sprat.
E tu su krenuli problemi:
Nekoliko prodavnica nameštaja nisu bile voljne da mi izađu u susret da mi odvojeno prodaju nešto što inače imaju.
U većini prodavnica nameštaja rok isporuke je najmanje 30 dana.
Neke od njih, ako ste kupili robu za sumu manju od neke unapred određene (koja uopšte nije mala), robu ne isporučuju, niti je montiraju, ta usluga ne može čak ni da se plati. Otprilike kao da prodaju bombone, a ne nameštaj! Ali, to je Srbija.
No, nađosmo konačno šta smo tražili, i sredinom decembra, stigao je krevet.
Dobro jutro!
Sad još samo čekamo nekog da dođe da odnese krevetac, da još neko u njemu lepo spava.
Blog Action Day 08 Poverty
I deca koja žive ovde su naši sugrađani.
Uskoro, i u našem vrtiću “Pčelica”, počinje besplatni predškolski program i za decu iz nehigijenskih naselja. Formirane su grupe i očekuje se da ovih dana, nakon obavljenih zdravstvenih pregleda, uz pojačane mere higijenske i zdravstvene zaštite otpočne njihova socijalizacija.
Dobro došli drugari.
Ovaj post je deo akcije Blog Action Day 08 – Poverty
Hvala Paramecijumu na ekskluzivnim fotografijama.
Bili smo na kafici
Juče popodne, Kališ.
Velika gužva je bila, 34 mame sa Roditelja, uglavnom sa dečicom, i po neki tata.
Vanji je malo smetala gužva, pa je bilo cike i dreke, ali ništa opasno.
Hvala teti Nastasji što nam je pozajmila knjižice, hvala teti Oblačiću što nas je slikala, hvala Beloj kafici, maloj A. drugarici vežbačici, i teti Sandri što su se sa nama slikale.
(mi smo ove dve desno, to ste valjda skapirali)
ako bude još koja slika, naći će se ovde
Crvenkapa
Sinoć pričam s Nekim na msn.
- Šta radi Vanja.
- Čita knjigu.
- Misliš ti joj čitaš?
- Pa, da, ja čitam. Ustvari, malo ja čitam, malo ona sedi i lista.
Neću taj sok…
Htela sam da vežbamo pijenje na slamku.
Vanja, hoćeš sok?
Oduševljena, polazi samnom put kuhinje, ja otvaram špajz, uzimam sok i krećem ka sobi. Otvorim slamčicu, probušim sok, i ponudim joj. Gurne mi ruku, neće. To je uobičajena reakcija. Pustim je minut, pa probam ponovo.
Vanja, hoćeš sok?
Dotrčava. Vidi opet isti sok. Pridržavam je, i pokušavam da joj stavim slamčicu u usta. Ume ona da pije na slamku, ali obično neće. Ovog puta, posle par pokušaja, uspeva mi, da povuče dva-tri gutljaja. Nema šanse da bi više. Gura mi ruku. A žedna je, sigurna sam.
Vanja, hoćeš da cedimo sok?
Ciči od sreće, stiska me za ruku, i gura da ustanem, i da idem u kuhinju. Uzimam “ono čudo” za ceđenje soka, jednu pomorandžu iz ćase, nož iz fijoke. Sve vreme me gleda šta radim. Iscedim sok. Ne može da sačeka da sipam u čašu, popila bi iz “onog čuda”. Sipam ipak u čašu i dajem joj. Popije iz čaše naiskap. Uz osmeh.
Taj sok bre kevo, šta mi poturaš te industrijske, kakva slamka, neću taj.
A Koka-kola, to može.
To čitajte (i gledajte) idući put…
Tags: Foto
Čaša
Razbila je prvu čašu.
Vala je i red bio, dosta je mama pazila.
Uplašila se, ali ne mnogo, samo se malo štrecnula i pogledom po podu tražila čašu koja je nestala.
Ni manje čaše ni više stakla.
Rasula se u param-parčad, kao da je šoferšajbna -
da ne kažem vetrobransko staklo.
Živeli.
I još sto čaša razbili. Šta ima veze.
Tags: Foto
