Flashcards su pojednostavljene sličice koje se koriste u procesu učenja pojedinih predmeta i radnji. U našem vrtiću ih koriste, i mnoga deca, uključujući Vanju, su ih lepo prihvatila.
Kompanija Canon odavno na svom sajtu ima odeljak Creative Park, sa ogromnom online kolekcijom raznovrsnih sličica (i ne samo sličica) koje slobodno možete skinuti i štampati.
Ovaj se pokazao kao neprimenljiv. Ona je lice sa 9 godina, za koje ne postoji odgovarajuća opcija za školovanje koju treba štiklirati. Vrtić nije obrazovna ustanova, opcije su “Ne školuje se” ili “Pripremni predškolski program” zatim “Osnovna škola”… i nijedna zapravo nije tačna. A ona se školuje, u skladu sa svojim mogućnostima.
“Educa humana” i njen tim Number 1, uz podršku Uprave grada Beograda – Kancelarija za mlade Vas pozivaju na akciju “Pružimo ruke” – dan igre u prirodi. Akcija se održava u subotu 30. 7. 2011. godine, u Pionirskom Parku na Košutnjaku, Kneza Višeslava 27. Svečano otvaranje je u 9:30 h.
Akcija “Pružimo ruke” ima za cilj da članovima naše zajednice predstavi decu sa poteškoćama u razvoju, da im ukaže na njihove probleme, potrebe ali i mogućnosti. Želimo da građanima predstavimo ove male ljude koji, bez obzira na poteškoće, hrabro idu kroz život. Oni ulažu sve svoje napore kako bi učestvovali u svakodnevnim aktivnostima i sve što im je potrebno je razumevanje i podrška zajednice.
U cilju prevencije društvenog izdvajanja i izolacije, potrebno je aktivno promovisati jednakosti među svim članovima društva i kontinuirano pružati podršku deci sa poteškoćama u razvoju i njihovim porodicama u svim sferama života.
Akcija “Pružimo ruke” predstavlja samo jedan mali korak koji, sam po sebi, nije dovoljan da bi se ostvario cilj, ali više ovakvih koraka pomoći će nam da prevalimo put ka cilju.
U procesu rešavanja problema neophodno je konstantno pružati pozitivne stimulanse društvu, kao samom izvoru problema i deci sa poteškoćama u razvoj , kao žrtvama diskriminacije. “Pružimo ruke” predstavlja upravo to, jedan pozitivan stimulans koji šalje vrlo jasnu poruku.
Akciju “Pružimo ruke” organizuju polaznici treninga u okviru projekta „I najmanji korak je korak“ Centra za obrazovanje odraslih “Educa humana”, a cilj akcije je promocija socijalnog uključivanja dece sa poteškoćama u razvoju u normalne životne tokove.
Izvor: Educa humana Ilustracija preuzeta sa sajta Educa humana
U vrtiću “Maja” odavno postoji biblioteka igračaka, bili smo par puta, dok za ovu u “Pčelici” nisam do sad čula, što je moram da priznam čudno, jer Vanja ide baš u taj vrtić. Moraću da se bolje informišem.
Uz podršku grada projekat „Biblioteke igračaka” od septembra u beogradskim vrtićima
Projekat Udruženja za edukaciju i podršku pod nazivom „Biblioteke igračaka – inkluzivni model u predškolskim ustanovama” već se uspešno realizuje u vrtićima „Pčelica” i „Maja” na Novom Beogradu, dok će od septembra ovaj vid inkluzivnog rada sa decom biti realizovan i u vrtićima „Plavi čuperak” na Karaburmi i „Vesna” u Padinskoj skeli. Projekat finansira Ministarstvo rada i socijalne politike iz sredstava Svetske banke, a uz podršku Sekretarijata za dečju zaštitu grada Beograda.
Osnovna funkcija biblioteka igračaka je da obezbedi didaktičke igračke i programe za podsticanje intelektualnog, emocionalnog i fizičkog razvoja deteta raznovrsnim individualnim i grupnim aktivnostima u kojima podjednako učestvuju njihovi roditelji i vaspitači koji su prošli posebnu edukaciju.
– Biblioteke igračaka su mesto gde će deca imati priliku da se u zajedničkim aktivnostima druže i međusobno uče, a njihovi roditelji pravovremeno dobiju savete stručnjaka o potrebama svoje dece. Takođe, biblioteke igračaka nisu namenjene samo mališanima sa smetnjama u razvoju, već svoj deci koja se ovde uče toleranciji i oni u tom uzrastu rado prihvataju decu koja su različita – kaže za Beoinfo autor ovog projekta Svetlana Vlahović iz Udruženja za edukaciju i podršku i napominje da je ovim projektom obuhvaćeno 109 dece sa smetnjama iz četiri beogradska vrtića.
ceo tekst pročitajte na sajtu Beograd.rs fotografija preuzeta iz istog izvora
Organizacija za pomoć i brigu o deci sa posebnim potrebama „MaliVElikiljudi” sutra organizuje tradicionalnu manifestaciju „Igre bez granica za decu sa smetnjama u razvoju” na Zemunskom keju, najavljeno je iz te organizacije.
Kako se navodi, na manifestaciji će učestvovati oko 100 dece sa smetnjama u razvoju, kao i štićenici domova bez roditeljskog staranja.
Takmičarske igre su posebno prilagođene deci sa smetnjama u razvoju po uzrastu, stepenu ometenosti, procenjenim mogućnostima i drugim kriterijumima. Program se sastoji iz takmičarskog, zabavnog i dela proglašenja pobednika.
Cilj ove manifestacije jeste druženje dece sa smetnjama u razvoju, razvijanje takmičarskog duha, prilika da se pokaže da su mališani sa smetnjama u razvoju isti kao i sva druga deca.
Igre bez granica će otvoriti proslavljeni sportista Dejan Tomašević, kao i trener KK „Partizan” Vlada Jovanović.
Danas u tramvaju mladić nedovoljno mentalno razvijen (nisam sigurna da se to baš tako kaže) ali očigledno dovoljno samostalan da može sâm da ide gde želi, razgovara telefonom vrlo glasno, više puta nekome objašnjava gde se tačno nalazi tramvaj u kom je. Sve se dešava iza mojih leđa, mene je sramota da se okrenem, tramvaj je poluprazan.
Potpuno me zgrozila reakcija ostalih putnika, listom su zblanuto gledali prema mladiću, nekolicina je vrlo neprimereno komentarisala sa svojim saputnicima.
A ja, ja nisam znala kako da reagujem, pa nisam ni reagovala. Da li je trebalo? Ne znam. Ne znam zato što me niko nije naučio, zato što prosto na našim ulicama nije uobičajeno da srećeš drugačije, nije bilo onda kad je trebalo da naučim, a nažalost, i dalje to nije slučaj.
Sa druge strane daleko više od negativnog utiska koji su ostavili ostali putnici, fascinirali su me mladićevi odgovori. Ne možete zamisliti sa kolikom preciznošću objašnjava trenutnu lokaciju tramvaja, nisam sigurna ni da bih ja uspela (sve i kad bih želela) da tako precizno opišem gde se tačno nalazim.
Razne vrste bojica kupovane u više navrata u prošlosti, nikad se nisu primile. Poslednje, za Novu godinu kupila sam neke Lumpi debele drvene bojice, ponudila najmanje 20 puta do sad, i ništa. Služile su za igranje kao sa štapićima. Pisanje? To ne, nikako!
Te bojice stoje na polici, donekle na dohvat ruke, mora ipak da se popne na prste, i malo pomuči da ih dohvati. E pa dohvatila ih je. Ja pomislim da će opet biti neka igra sa štapićima, puštam je, i posmatram. Sledeće što dohvata, sa iste te police, je koverat u koji sam spremila račune koji treba da se plate. Shvatam naravno odmah, treba joj papir, hoće da crta!
Umal’ se nisam srušila od iznenađenja, sreće, ponosa, svega toga zajedno. Naravno brzinom munje vadim papir iz štampača, i spremam ga za crtanje.
Potrebna joj je pomoć da papir pridrži na podlozi, nije naravno spretna ni sa olovkom, ne ume dovoljno ni da pritisne da bi bojice lepo ostavile trag. Ali, ništa to nema veze. Najvažnije od svega je inicijativa, njena inicijativa da uradi nešto što ranije i pored toga što joj je bilo ponuđeno, nije htela da radi. Pored inicijative i saznanje, da se bojicama piše po papiru. Onaj koverat sa računima je naravno papirni, i od sad će morati da stoji na nekom boljem mestu. To sam ja naučila.
E sad, to je bilo pre nekoliko dana, i još važnije od svega je, što je želja ne napušta, kao što to često biva sa raznim aktivnostima koje prihvati, pa nakon toga od njih odustane.
Dođite na forum teatar predstavu “Sva deca su ista!” koja se bavi jednim od izazova na koji mogu naići deca sa intelektualnim invaliditetom u procesu inkluzije u sistem redovnog školovanja, i pokušajte da zajedno sa nama rešite problem.
Naši glumci-volonteri su sa velikom pažnjom proteklih dana pripremali ovu predstavu sa ciljem da ukažu na to da smo svi ravnopravni i da, mada postoje prepreke u ostvarivanju te ravnopravnosti, one nisu nepremostive. Na našoj predstavi vi ćete prestati da budete posmatrači iz publike i postati aktivni učesnici promena koje su neophodne.
Predstava počinje 25.11. (četvrtak), u 18h u prostorijama Fakulteta za Evropske pravno-političke studije (Narodnog fronta 53, Novi Sad). Ulaz je slobodan.
Ova predstava je deo projekta “Akademija omladinskog rada” koji realizuje Omladinska Nevladina Organizacija uz podršku Ministarstva omladine i sporta. Akciju je podržao Fakultet za evropske pravno-političke studije.
Jutros, na Radio Beogradu 1, emitovana je emisija Magazin sa temom uključivanja u društvo dece sa smetnjama u razvoju.
Zaista odlična emisija, preporučujem da poslušate. To možete uraditi na sajtu RTS-a, ili ovde (dole u playeru sa e-snips sajta, samo kliknite na play dugmence).
Kako žive deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji? Koliko ih je? Zašto ih često nazivaju „nevidljivom decom“?
Zašto ih je samo 15% uključeno u neki od oblika sistema obrazovanja? Koja vrsta podrške je najpotrebnija njima i njihovim porodicama? Koliko smo spremni da ih prihvatimo? Na kom nivou je naša svest o potrebi uključenosti dece sa smetnjama u razvoju u društvo? Gde smo zakazali?
Današnju temu i pitanja Magazina o socijalnoj inkluziji dece sa smetnjama u razvoju, pokrećemo u okviru kampanje „Rastimo zajedno”, koju vode Radio-Televizija Srbije, Unicef i Ministarstvo rada i socijalne politike.
Preporučujem da pročitajte ovaj blog post. Tri majke, čiji dečaci imaju cerebralnu paralizu, odgovaraju na pitanja. Na engleskom je. Parenting Kids With Cerebral Palsy
Pojma nisam imala šta je Cerebralna paraliza, prosto valjda o tome ne razmišljaš, osim ako ti je profesija na neki način vezana za ovo stanje. Da, ovo nije bolest, tako kažu, to je stanje.
Takođe, to nije dijagnoza koja se postavlja u ranom uzrastu, Vanji je počela da se u nalazima pojavljuje tek negde oko druge godine. Cerebralna paraliza je zapravo veoma širok pojam koji obuhvata sve moguće smetnje posture (položaja) i pokreta nastale kao posledica oštećenja mozga (Cerebral). Paraparesis spastica je Vanjina podvrsta. To bi bilo: delimično (paresis, za razliku od plegia: potpuno) smanjenje funkcije jednog para ekstremiteta (nogu u našem slučaju) praćenog spazmom mišića. Kakvi strašni izrazi, jel da? Cerebralnu paralizu često prate i druge smetnje, pa tako neko ima epileptične napade, oštećenje vida, sluha, mentalni deficit.
Motorno smo prilično dobro rešili našu CP, Vanjin najveći deficit je upravo mentalni. Nešto što bi i mogla da uradi, ona prosto ne ume. Unutra, po ravnom, nepravilno, ali spretno i stabilno hoda (stabilnija je nego što to i istreniranom oku izgleda), penje se i silazi niz stepenice, pazeći. Napolju, gde je neravno, druga je situacija, i najmanja neravnina je prepreka, sapliće se o sve i svašta. Okolina joj u deliću sekunde odvlači pažnju. Fina motorika je loša, ali opet bolja bi bila kad bi mentalno znala šta sa njom treba da radi, ima mali tremor ruku. Ne govori, glasa se, udvaja slogove, ali bez prepoznatljivog značenja.
Nisam odavno pisala o tim medicinskim temama, nešto ne volim. Ukratko, svako dete/odrastao sa CP je priča za sebe.
Ja ipak više volim da je pohvalim nekom konkretnom stvarčicom, ma kako ona sitna bila. Evo vam jedne slagalice.
I stepenica, kojima sad pokušava da se penje po dve odjednom, to valjda rade sva deca na svetu. Za sad joj relativno dobro uspeva desnom nogom koja je malo bolja, a levom i dalje ima prilično teškoća, ali uporna je. (snimak je mobilnim, pa nije baš sjajan)
Delegacija Evropske unije u Srbiji raspisala je konkurs za podršku razvoja usluga u zajednici za decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice, čija je vrednost tri miliona evra.
Hajde da vidimo koje će usluge država prepoznati kao prioritet, i šta će uspeti da se uradi sa ovim novcem.
RTV saznaje da u Srbiji dnevne boravke u 45 opština koje ih imaju, koristi svega 1114 dece, od oko 45000 koliko je procenjeno da i Srbiji ima dece sa smetnjama u razvoju. A gde su ostali?
Kakva je "sudbina" osoba sa mentalnim i intelektualnim teškoćama? Mene ovo veoma brine, šta će se dešavati u budućnosti, neće roditelji zauvek biti živi...
Moje dete sa posebnim potrebama 
Flashcards su pojednostavljene sličice koje se koriste u procesu učenja pojedinih predmeta i radnji. U našem vrtiću ih koriste, i mnoga deca, uključujući Vanju, su ih lepo prihvatila.
