Ivanino blago

Oldtajmeri 2011.

// April 10th, 2011 // 8 Comments » // Beograd, Traffic

Neizostavno, i ove godine sam bila na izložbi oldtajmera, juče je bio peti godišnji skup Udruženja istoričara automobilizma na platou ispred Saobraćajnog fakulteta.

Stižem oko 12, pred sam početak izlaganja. Fotografišem malo uokolo, naravno slika sa sprata je tu i ovog puta. Vreme je predivno sunčano, pa oldtajmeri sjajno izgledaju. Gužva je uobičajena, napolju, a i kasnije u amfiteatru.

Ovog puta od mene, osim fotografija, i dve priče, jedna viđena očima mog malog gosta prvačića S., a druga moja, sa izabranog izlaganja. (sve fotografije na jednom mestu pogledajte ovde)

Pre priča, izdvojiću još jednu interesantnu fotografiju. Ovaj auto, dovežen iz Amerike, poseduje registracionu nalepnicu, koja se tada zvala “speedometer reading sticker”  iz 1974. Ove nalepnice sada ima dve, i zovu se “odometer” – jedna je “state inspection”, a druga “federal emission test” za emisiju CO2 i druge zagađivače. (info by mixy koji živi baš u Pensilvaniji)

S.-u su se najviše dopala vojna vozila, gde su mu dozvolili, a poneki i pomagali da uđe i isproba se na mestu vozača. Kasnije šetajući kroz gužvu, nailazimo na jedini lancem ograđen automobil, lanac je bio pričvršćen parkmetrom, i samim oldtajmerom, iz vremena kad je pisac ovih redova bio uzrasta prvaka. “Daj mi 5 din da ubacim ovde, pa da mogu da spustim lanac i uđem u ovaj auto.” Logično, zar ne? Ulaz se plaća…
Kasnije ulazimo u zgradu, na pitanje zna li šta je to (Saobraćajni fakultet) odgovara: “Ovde se znači upotrebljavaju ovi automobili.”
Možda sam ‘kupila’ jednog novog  budućeg saobraćajca.

Od nekoliko izlaganja izdvojiću ono o Sretenu Kostiću, prvom srpskom šoferu. Nešto od onoga rečenog sam znala, zahvaljujući prof. B. Staniću, naravno, i iz ove knjige:

… 3. aprila 1903. godine uvezen je iz Austrougraske prvi automobil, u vreme kada je Beograd imao oko 50 000 stanovnika. Ovaj prvi privatni automobil u Srbiji bio je vlasništvo Boška V. Radulovića, poručnika kraljeve garde, imućnog porekla. Automobil je kupljen u Beču, odnosno nedaleko od ovog grada u fabrici “Neseldorf” za 12000 kruna. Fabrički šofer, nemac po poreklu, dovezao je ovaj automobil do Beograda gde je ostao četrdesetpet dana da bi obučio vozačkoj veštini prvog srpekog šofera Sretena Kostića koji se kasnije bavio šofiranjem oko dvadeset godina i bio osnivač i prvi predsednik Šoferskog srpskog udruženja. Kostić je bio i lični vozač Kralja Petra Karađorđevića Prvog.

iz knjige Grupa autora, “Automobilizam u Srbiji 1903-1933″  Saobraćajni fakultet Univerziteta u Beogradu, 1993.

Ono čime sam se iznenadila bilo je saznanje o postojanju slika (akvareli ako nisam pogrešila) izloženih u kući Sretena Kostića u Jajincima. Naročito je interesantna slika na kojoj je specifično prikazana ‘opasnost’ konzumiranja alkohola i šofiranja (Uvrlo simboličnog naziva: Ultima staciona – poslednja stanica), kao i opsednutost registarskim oznakama (što se vidi na jednoj od fotografija).

Naravoučenije: ovo nikad nije samo izložba, mnogo se može naučiti, ako vam je tema interesantna.

Prethodne izložbe na kojima sam bila pogledajte ovde.

Vidimo se, naravno, dogodine.

Saobraćaj u Beogradu

// April 29th, 2010 // 4 Comments » // Beograd, Traffic

Kako regulisati saobraćaj u Beogradu? Evo jednog radikalnog predloga: Ukinuti sve saobraćajne propise, ukloniti saobraćajnu miliciju, ukinuti polaganje vozačkih ispita i dozvoliti pirodnu selekciju i vozača i kola..

Duško Radović

Hvala mojoj kumi Dimi za ovaj quote.

Oldtajmeri

// April 10th, 2010 // 13 Comments » // Beograd, Traffic

Kao i svakog proleća, na platou ispred Saobraćajnog fakulteta održala se izložba oldtajmera.

Stižem malo pre 12, i iznenadih se povelikom gužvom.

Prošetam se malo čekajući društvo. Baš je dosta ljudi pristutno, u odnosu na pre tri godine kad sam bila, bar je dvaput više automobila. Srećemo nekoliko profesora i upućujemo se ka sali sa predavanjima. Krcato je i zagušljivo, pa posle najave, i otvaranja od strane italijanskih gostiju iz kompanije Alfa Romeo (tema skupa je 100 godina postojanja Alfa Romea) izlazimo da natenane slikamo vozila, jer se napolju gužva smanjila.

Slike ipak govore više od reči, zato pogledajte.

(još fotografija, ako vam je ovo bilo malo, od ponedeljka)

I za kraj nešto iz saobraćajske kafane.

Vidimo se dogodine…

Oldtajmeri

// March 7th, 2010 // 7 Comments » // Opšte, Traffic

Pre nekoliko dana sam naišla na ovaj divan video, San Francisko 1905, pre prvih početaka upravljanja saobraćajem. Izgleda li vama ovo haotično? Možda malo, mada, izgleda da su se tadašnji učesnici u saobraćaju vrlo lepo snalazili, ipak ih nije bilo toliko mnogo da bi im saobraćaj donosio i nevolje. Uskoro posle ovoga će početi.

To me je podsetilo na neke od starih fotografija Beograda koje sam gledala kod twitteraša @shmeksi-ja na Unkool blogu, pogledajte ih i vi ovde i ovde, kao i na ostalim postovima ovog divnog bloga.

Onda se prisetim da je uskoro opet izložba oldtajmera, prethodne sam propustila. Ovog puta izguglah pa neću propustiti.

Ima još mesečak dana do narednog skupa Udruženja istoričara automobilizma, koji se svakog proleća održava na Saobraćajnom fakultetu. Za sve vas, prenosim vest:

Ostalo je još mesec dana do 4. redovnog godišnjeg skupa Udruženja istoričara automobilizma koje će se tradicionalno održati na Saobraćajnom fakultetu u Beogradu (Vojvode Stepe 305).

Datum održavanja je 10.04.2010. (subota), a trenutni program izgleda ovako:

10.00-14.00 IZLOŽBA ISTORIJSKIH VOZILA NA PLATOU ISPRED FAKULTETA
10.00-14.00 IZLOŽBA MODELA AUTOMOBILA
11.00-12.30 IZLAGANJA IZ ISTORIJE SRPSKE MOTORIZACIJE – SALA 128 NA I SPRATU
12.30-13.30 KOKTEL U NASTAVNIČKOM KLUBU NA IV SPRATU

Spisak izlaganja:

- Prvi srpski vojni šoferi – Vladimir Veselinović
- Prvi srpski trolejbus Goša Alfa Romeo – Aleksandar Zajc
- Istorijat razvoja električnih vozila u Srbiji – Dragutin Fridman
- Automobili Borskog rudnika – Aleksandar Vidojković
- Pomoćni motor Krušik MO-1 – Vladimir Veselinović
- Misterija Horh 853 A Erdman i Rosi – Miroslav Milutinović
- Velika nagrada Beograda 1967-1969 – Nebojša Đorđević (promocija knjige)

Kao i svake godine očekuje se prisustvo velikog broja oldtajmera, kao automobila, tako i motocikala. Naravno, biće tu i dragih gostiju, pogotovo takmičara koji su učestvovali u trkama za prvenstvo Evrope voženim na Ušću krajem šezdesetih godina prošlog veka.

izvor: Forum Udruženja istoričara automobilizma, na automototrke.net

Nadam se da ću se sa nekima videti tamo (čika Z, poziv na kafu važi i dalje).

Malo snega

// February 13th, 2010 // 1 Comment » // Beograd

Juče oko podne su u Beogradu padale grudve, krpe, nazovite kako želite.

Gornje fotografije usnimio moj prijatelj sa Zunzare, a ja vam ih samo pokazujem.
Hvala mu.

Nije se to ništa zadržalo. Ali zato je od sinoć malo više napadalo.

Ovako je izgledalo jutros kroz moj prozor. Ja stanujem u maloj ulici koja se nikad ne čisti, pa to tako izgleda pri svakom snegu. Međutim, izgleda je danas, u sred zime, beogradske službe sneg iznenadio. Ostale sličice snimljene su (mobilnim kroz prozor 17-tice) oko podne, i oko 14h. Gradska magistrala, tri trake po smeru, saobraćajnica prvog prioriteta, prolaze linije javnog prevoza. Ovde nije prošla ekipa koja čisti sneg. Na kolovozu ga je sigurno bar 5cm.

Ja ne volim sneg, ne u gradu. Ove zime ga je bilo baš dosta, i ja se iskreno nadam da je ovaj poslednji.

Dosta je bre više!

Mamin mali saobraćajac

// May 17th, 2008 // 1 Comment » // Beograd, Traffic

Spotovi na TV-u su odavno aktuelni.

Od skoro su i oni sa YouTube postali nešto što Vanja voli da gleda.

Evo vam jednog skorašnjeg sa liste omiljenih.

Kako mali Đokica zamišlja…

// May 5th, 2008 // 20 Comments » // Beograd, Opšte, Razmišljanja, Traffic

Ovaj blog je apolitičan. Bio je od sad, a biće i dalje. Ustvari, Joe je kriv, on je prvi počeo, ja ću samo da se malo nadovežem. Samo malo.
Ovo i nije politička reakcija. Ovo je stručna reakcija na iznete zaključke.

Dakle, ovako. Čitam raznorazne vesti na RSS, i uvek mi one o saobraćaju i osobama sa smetnjama u razvoju privuku više pažnje.
Pročitam malopre ovo:

Vučić: Gužve zbog nesposobne vlasti
5. maj 2008. | 11:04 | Izvor: Tanjug
Beograd — Kandidat SRS-a za gradonačelnika Beograda Aleksandar Vučić izjavio je da Beograđani kasne na posao zbog “nesposobnosti gradskih vlasti da reše gužve u saobraćaju”.

Na prilazu Brankovog mosta sa novobeogradske strane Vučić je izjavio da Beograđani svakog dana kasne na posao od 30 do 45 minuta, kao i da “nemaju vremena ujutru da doručkuju ni da popiju kafu”.

…

Na osnovu kojih činjenica je donet ovaj zaključak? Rekla bih da je “iz rukava”.

Kasne samo oni koji nisu krenuli na vreme.

Da, gužva je, pa šta?
Bolje nego prazan autoput iz vremena malog i ostalih Đokica…
(a uzgred, jutros baš i nije bila neka tako strašna gužva kakva inače ume da bude)

“Živi bili automobili!”

Pristupačnost…

// September 27th, 2007 // 13 Comments » // Beograd, Blog, Traffic

Neki dan u Beogradu taksisti štrajkovali. Da sam onog dana imala vremena i živaca, bio bi to VRLO oštar post (predugo je stajalo u Draft-u pa se ohladilo u međuvremenu). Ovako, biće samo osvrt na nešto što “običan”, “tipičan”, “normalan” stanovnik možda i ne primećuje (mrzim sve ove izraze, ali zaista ne mogu da pronađem bolji, čitajte dalje, videćete na šta mislim).

Običan dan, nešto oko 15h izgleda ovako:

zvrrr…
muzika neka, ili snimljena reklama
- dobar dan, *** taxi, izvolite
- dobar dan, jedno vozilo za ulicu tu i tu, broj taj i taj
- broj taj i taj
- da
- ista muzika ili snimljena reklama
- halo
- da
- broj taj i taj za 2-3 minuta
- hvala, prijatno

Razgovor od neki dan:

- zvrrr
- muzika ili reklama beskonačno, niko se ne javlja
zovem drugi put
isto
zovem n-ti put
- dobar dan, *** taxi
- dobar dan, jedno vozilo za
- žao mi je, sva taxi udruženja u Srbiji su u generalnom štrajku, nećete moći nigde da dobijete vozilo.
- ali, znate, ja se svakog dana vozim sa vama, neophodno mi je… bla bla bla…
- razumem vas ja, ali generalni štrajk je u toku, do daljnjeg…

Ja baš ne volim generalizacije, ali taksisti su zaista “posebna sorta”… Elem, generalni štrajk.
Osetih se nemoćnom. No, dobro, šta sad, ići ćemo busom kući.

Vrtić se nalazi na Novom Beogradu, kod Hale Arena. Da bismo došli do najbližeg autobuskog stajališta na kom staje makar jedna linija koja prolazi blizu naše kuće, moramo da pređemo autoput. Prelazimo preko jedne od novih kružnih petlji.
Ponovo se osetih nemoćnom.
Prelazak izgleda ovako: sa nivoa terena silazimo preko utabane staze (srećom pa je sunce i nije blatnjavo, inače bismo morali stepenicama) do nivoa autoputa. Dalje, stepenicama se penjemo na petlju, petljom idemo u krug prelazimo autoput, i opet stepenicama silazimo do nivoa autoputa. Liftovi su sa obe strane predviđeni, ali naravno nikad nisu izvedeni. Pa kome oni uopšte trebaju? A znate li kako je naporno i komplikovano penjanje uz i silaženje niz stepenice kad neko ima problema sa hodanjem? Penjanje je lakše, motorno, ali se pre umori. Deset stepenika pa stane. Traži da je nosim. A ja stvarno ne mogu, da nosim skoro polovinu svoje težine. Plače. Smirujem je. Nastavljamo. I tako polako, za 30tak minuta stižemo tamo gde bi meni samoj trebalo možda 5 minuta. Na stanici smo. Ima da se sedne, srećom. Sednemo. Plače pritom, jer neće da sedi. Prolaze busevi, nije naš. Ja joj pričam nešto, pokušavajući da je smirim. Donekle mi uspeva. Stiže naš bus posle 10tak minuta. Osamdesetosmica, samo što se nije raspala. Krećemo ka vratima, naravno, tri gigantska stepenika ispred nas.
Još jednom se osetih nemoćnom.
Uhvatim je oko struka i popnem na prvi, ne mogu više, ja još stojim napolju. Priskače u pomoć jedna gospođa iz autobusa, pridržava Vanju, vidi valjda da nije baš stabilna. Majstor (nikad mi nije bilo jasno što se vozač zove majstor) kreće iz momenta, tek kasnije zatvara vrata. Ustaje nam jedan momak koji čita neke skripte. Sedamo. I tu je kraj plakanju. Sve jedno je čime se vozimo, samo da se vozimo. Stižemo do našeg stajališta, ustajem na vreme, znajući da me majstor, kao ni malopre neće previše čekati.

Tako se završila naša dogodovština.

Da, ovo je post protiv zloupotrebe moći nad nemoćnima.

I sad, nije mi originalno bila namera, ali ispalo je da je tajming bez greške.

Dragi taksisti i ostali koji obavljate posao od javnog značaja, nemojte praviti generalni štrajk, razmislite dobro pre akcije, da li ćete zaista mnogo manje postići ako to ne bude generalno, već ako biste imali razumnih izuzetaka. Generalizacija u svakom obliku je loša, pa i u štrajku.

Dragi planeri, urbanisti, projektanti, revidenti, gradske komunalne službe, stavite se u položaj svih korisnika sistema, a ne samo onog kakav ste vi sami. Mnogo je onih koji bi imali šta da Vam kažu.

Taxi, once more

// June 17th, 2007 // 10 Comments » // Dogodovštine, Opšte, Traffic

Podsetila me AuroraBorealis ovde, pa moram da Vam ispričam.

Svake druge godine u proleće saobraćajci u Somboru organizuju neko savetovanje (da ne gušim sad sa detaljima). I svaki put, poslednjih 4-5 puta, ja sam bila u organizacionom odboru, i stižem tamo jedan dan pre početka skupa.

Jedne godine, pojma nemam kako, nije u automobilima bilo mesta, valjda zbog opreme, i ja rešim da dođem busom. Nije problem, naravno. Zovem taksi telefonom, i do stanice bude 200tinak dinara. Stiže bus u Sombor, ali stanica je daleko da se ide peške, savetovanje je u Hotelu Sloboda, u centru. Šta sad? Pa ništa, stoje taksisti, njih dvojica, ja prilazim, i ulazim u prvi. Kažem destinaciju, i pošto se dobro snalazim na karti, znam da nije bog zna koliko daleko… Vidim ja, tip ima taksimetar, ali ne pada mu na pamet da ga uključi. Voza on mene malo u krug, provalila ja, ali uz svo vrdanje, nema više od 5 minuta vožnje. Stižemo ispred Hotela, kaže lik 500 din. “Mooolim?”, kažem ja, “ma kakvih bre 500 dinara, šta vam pada na pamet, pa koliko ste prešli kilometara.” On u čudu, nije se valjda nadao da neću hteti da mu platim odmah koliko mi je tražio, kreće samnom u neki “raspravu”. Heh, ali tu se prevario. Posle kraće rasprave, kažem ja, “evo, mogu velikodušno da vam dam celih 200, koliko me je koštao prevoz od Zemuna do BAS-a što je umnogome duža relacija od ove kojom ste me okolo-naokolo provozali, valjda da mi Sombor pokažete.” Pružih mu 200 din, i izađoh. Ne reče ništa više, uze novac, i produži dalje. A ja u čudu, potrčah da ispričam dogodovštinu.

Prednje sedište

// May 27th, 2007 // 2 Comments » // Beograd, Opšte, Traffic

Vraćam se pre neki dan sa Banovog brda, pogled u automobil u susednoj koloni, i imam šta da vidim. Taksi vozilo, u vozačevom krilu sedi dečak, od oko 3 godine, i igra se, okreće volan! Mislim da ovakav prizor još nisam videla. “Uobičajena” je nažalost pojava na beogradskim ulicama deteta na suvozačkom mestu, bilo samog ili u krilu odrasle osobe.

A važeći Zakon o Osnovama Bezbednosti Saobraćaja, vrlo zastareli ZOBS iz 1988. kaže da je “na prednjem sedištu zabranjeno voziti dete mlađe od 12 godina“.

Na “trulom zapadu” je to vrlo strogo, pa tako, ne možete ni iz porodilišta da izađete ako nemate odgovarajuće namešteno sedište namenjeno za dete. Babica, pre nego što dâ dete roditeljima, pregleda i sedište, bezbednost je na prvom mestu. Neki će reći “preterano”, ja ne mislim tako, i ne radim tako.

Vanja se nikad nije vozila drugačije nego u svom sedištu, i nikada se nije “bunila” iz prostog razloga jer i ne zna da drugačije može da se uđe u kola. A poznata je po tome da se buni za sve i svašta, ali ja ovde prosto nisam želela ni da joj ponudim alternativu. Imala sam sukoba mišljenja u svojoj neposrednoj okolini, “ma šta će ti to, to je samo bacanje para, pa kako smo mi vozili decu pre xy godina…” međutim, nisam odstupila ni milimetra. O tome nema pregovora i razgovora, to je tako i tačka.

Neću vam sad pričati o potrebi da je dete u svom sedištu, samo ću vam reći nekoliko podataka.

Prilikom sudara, kada se vozilo kretalo relativno malom brzinom od 50 km/h, četvorogodišnje dete koje je neobezbeđeno sedelo na zadnjem sedištu udariće o prednje sedište silom koja je ekvivalentna težini slončeta mase 400 kg. Za nežni dečiji organizam ovakvi udari mogu da budu fatalni. Pravilno izabrana i postavljena dečija sedišta umanjuju opasnost od fatalnih povreda za 75%, a od ozbiljnih povreda za 67%. Iako u zapadnoj Evropi većina roditelja (čak 80%) vozi svoje dete u specijalnim dečijim sedištima, nesreće se dešavaju i to uglavnom (u 50%-70% slučajeva) zbog neadekvatno izabranih ili nekorektno montiranih dečijih sedišta.

Evropski stručnjaci savetuju roditeljima da dečija sedišta instaliraju na zadnja sedišta vozila uvek kada je to moguće. Sedište koje se instalira tako da dete gleda unazad ne sme da se instalira na prednje sedište ako su kola opremljena vazdušnim jastukom za suvozača. U slučaju nesreće vazdušni jastuk suvozača će se naduvati i udariti naslon dečijeg sedišta tolikom silom da dete može biti ozbiljno ili smrtno povređeno.

izvor: automarket

Pročitajte ovde o vrstama dečjih sedišta.

Nikako mi nije jasno kako to da roditelji nisu svesni u koliku opasnost stavljaju svoju decu dopuštajući im da se “tumbaju” u automobilu, ili čak stoje na zadnjem sedištu gledajući unazad. Moramo biti svesni da u saobraćaju nismo sami, i da bez obzira koliko mi pazili, uvek zavisimo od “onog drugog” za koga ne možemo znati kakav je ni kako će u datoj situaciji reagovati. Iz najbezazlenije situacije moguće je izaći sa veoma ozbiljnim posledicama.
Zato, roditelji, i vi ostali, pamet u glavu, deca su nam najvažnija.

Taxi

// April 4th, 2007 // 12 Comments » // Beograd, Razmišljanja, Traffic

Ne vozim se baš puno taksijem inače (sad će neki ovde imati šta da prokomentarišu hihi), poslednjih nedelja napravih nekoliko vožnji, skoro po pravilu do faksa.

I sita se ispričam sa taksistima. A nisam baš neka koja u razgovor ulazi sa nepoznatima, ali oni me nekako uvek “sačekaju” sa opštim saobraćajskim pričama. Kad kažem destinaciju, po pravilu misle da sam student, ijaaaao kako to prija, pa pretstavu nemate. Ja sam bre diplomirala pre 10+ godina (da se ne odajem sad totalno) i nikako mi nije jasno kako neki ljudi u svojim glavama zamišljaju da studenti izgledaju. Ne kao ja, to je sasvim sigurno. No, prija to poređenje, ne umem vam opisati.

Onda, kad objasnim da nisam student, odmah krenu u analizu saobraćajnih problema. Meni je to naravno interesantna tema, na koju uvek imam šta da kažem. Čujem ja tu i primedbi koje su “na mestu” ali i totalnih nebuloza od kojih jedino što mogu je da se nasmejem i prevrnem očima.

A tek što se izbora rute tiče, pa ti taksisti blage veze nemaju. Ko bi normalan iz Zemuna ušao na autoput kod Sava Centra i to još na izlazu kod autobuskog stajališta. Danas sam jednom taksisti “otkrila toplu vodu” vodeći ga pored Hyatt-a i bivšeg Interkontija da se ispod mosta uključi na AP. Pa nisam mogla da verujem, kaže čovek, nisam nikad išao ovuda. Kad ne crkoh od smeha.

Setih se i jednog komentara, iz perioda kad je Nemanjina bila zatvorena i pod radovima, jedan mi se žalio, zašto uopšte radi semafor na raskrsnici Kneza Miloša – Nemanjina . Tu opet kad ne crkoh od smeha. Ne možeš čoveku objasniti da koridor radi, i da i pešaci ponekad moraju da pređu ulicu.

Mnogobrojne bisere čujem u ovakvim razgovorima, i uvek mi je interesantno kako se oni smatraju “stručnim i relevantnim” da predlože svakojaka rešenja.

Saobraćaj je, pored fudbala (to mi trenutno pade na pamet) jedna od stvari za koju su svi kompetentni i daju sebi za pravo da to znaju bolje od onih kojima je to posao.

Ajde sad da vas čujem, šta biste menjali? I bez ustručavanja, molim. Ne mora samo Beograd, nabaviću ja kartu očas posla, da vam rešim problem.

Izložba oldtajmera

// March 17th, 2007 // 28 Comments » // Beograd, Traffic

Danas, dan, divan, predivan.

Udruženje istoričara automobilizma obeležilo je svoj jubilej, izložbom oldtajmera i nizom predavanja, danas na Saobraćajnom fakultetu.

Gore, u sali, interesantna predavanja iz oblasti istorije motorizacije u Srbiji. Izdvajam tri meni interesantne teme:
“Međunarodna oznaka Srbije”, bilo je reči i o prvoj konvenciji koju je i Srbija u “ono vreme” potpisala, o neobično velikoj oznaci (meni neobično), o prvoj oznaci SB koja se meni nekako više leži od ove koju sada dobismo, interesantne fotografije automobila sa ovim oznakama kroz decenije (na jednoj koja me je fascinirala čovek u svetlom mantilu menja gumu-tj točak).
“Automobili u Knjaževcu u periodu 1920-1960″, predivna priča protkana ličnim fotografijama i dokumentima prvih vlasnika i vozača.
“Kalemegdan 1939 – trka automobila od 2100 kubika”,
interesantni detalji oko zabune nanete izmenama startnih brojeva, sa mnoštvom fotografija same trke.

Bila izložba, rekoše mi da sam zakasnila, da nisam videla neke lepe primerke. Ali, ne žalim se. Evo sličica pa pogledajte lepotane, poređane na platou ispred faksa.

Neke fotke su moje, a neke mi je Zajebant poslao. Da, i on je bio, ako se neko pitao.