Posted in Dogodovštine, O meni

Flashback from childhood: Brzalice

Obdanište. Imam 6 godina. Priprema se oproštajna priredba pred polazak u školu. Traži se ko će biti voditelj programa. Od dece, podrazumeva sa.

Background: u ona davna vremena, najpopularnija voditeljka je bila Dunja Lango, čiji je sin, Istok, išao sa mnom u obdanište.

Naravno, svako bi da najavljuje program, da se bar malo nađe u ulozi koju ima pomenuta ekstra popularna voditeljka. Vaspitačice se dosetile, da nas klince testiraju. Izgovaramo brzalice. Jednu prostu.

Na vr’ brda vrba mrda.

I uglavnom se svi spetljaše, nas troje (dve devojčice i jedan dečak) ostali u “užem izboru”. Na kraju, posle druge brzalice, ne sećam se koja je bila, izabraše mene.

A ja, mislila sam da sam najvažnija na svetu u tom trenutku. I bila sam.

Malo research-a na netu dovodi me do brzalica na 108 jezika

Najveću zbirku brzalica na srpskom pronađoh na sajtu Zmajevih Dečjih Igara i tu mi se upali lampica da sam link na ovaj sajt negde već videla. Pa da, naravno, kod Eniaca, pod My Work (his work, da se razumemo).

EDIT: dodate slike (klik na sliku za veću)

Ja sam ova sa kikicama, skroz desno u prvom redu, pevam nešto. Dragi gledaoci... Skeč sa telefonom, na engleskom... Dečak iza mene je Istok Lango :)

Posted in Beograd, Dogodovštine, O meni

Flashback from childhood

Pojma nemam što, setih se ovoga.

Imam oko 3 ili 4 godine. Imam manje od 4 godine, jer se tad rodio moj brat od ujaka, a ovo je bilo pre toga. Preko nedelje sam kod Babe i Dede. Lokacija centar, 29. novembra 29. Svakog dana idem sa Dedom pre podne na Kališ. Peške. Nije to baš blizu, sad bi me mrzelo, priznajem. Posle Doma Armije idemo ulicom Braće Jugovića. Na uglu sa Dobračinom je Banka. Ima reklamu u obliku kocke koja se okreće oko svoje velike dijagonale. Piše na njoj nešto.

– Deda, šta je ono? – pokazujem prstom.
– Reklama.
– Kakva reklama?
– Kocka koja se okreće.
– Deda, a šta piše?
– Privredna Banka Sarajevo.
Nastavljamo do Kališa.

Petak popodne, idemo kući. Na Novi Beograd. Prolazimo kolima ulicom Braće Jugovića.

– Tata, vidi Privredna Banka Sarajevo.
– Otkud znaš?
– Pa piše na kocki.
– Jel?
– Da, pročitao mi Deda.

Posted in Dogodovštine, Napredak

Nesquik

Večera. Posle večere iz špajza donela sok, mali tetrapak, na slamku. Sama odvoji slamku, i čeka da joj namestim.

Ja sam u drugoj sobi, donosi mi tetrapak mleka, od pola litre. Pomislim htela je još soka, ali onaj malopre je bio poslednji. Smislim da joj stavim veliku slamku. Malo negoduje. Povuče dva gutljaja, vadi slamku, pokazuje mi čašu. Sipam joj u čašu i odlazim ponovo u sobu.

Posle tri minuta, donosi mi otvorenu kesu Nesquika, pažljivo da ne prospe. Kesa stoji u gornjem kuhinjskom elementu. Nisam ni znala da može da dohvati. Zapravo sam znala, donosi mi čaše, koje takođe stoje u gornjem delu, pored, ali nešto mi nije palo na pamet..

Ono prethodno mleko iz čaše je popila, uzimam tetrapak da joj sipam, kad vidi da izlazi belo, malo negoduje. Uzimam kašičicu, sipam Nesquick u mleko, i promešam. Kad vidi da se boja promenila, vidno je zadovoljna, popi još jednu čašu, naiskap.

Sad malo flashback from childhood.

E pa u to vreme, ovde nije bio da se kupi Nesquick, samo Kraš ekspres i Benko. Odvratni, preslatki. Jedva sam čekala da iz Pariza dođu ujak ili tetka, i donesu pravi Nesquick.

I da se ponovim, ko zna koji put.
Mnogo više ona ume i zna nego što pokazuje,
ili što mi mislimo ili možemo da pretpostavimo.

Pretraživali ste:

    sastav o maju (12)
Posted in Dogodovštine, Napredak

Makaze i sklanjanje u kupatilo

Čujem je pušta vodu u kupatilu i spušta dasku. Ustajem da vidim…

Sad malo unazad.

Iz nekog razloga obožava da mažnjava makaze. Zna da joj ne dozvoljavam, ali svako malo hvata krivinu i mazne ili one velike koje stoje u kuhinjskoj fijoci ili makazice za nokte koje su u kupatilu.

Malo ranije danas, već je uzimala te male, i njima se igrala u sobi. Primetim ja, uzmem ih, pitam što je to opet uzimala i vratim ih nazad. Ona kao postiđena, saginje glavu, zna da je uzela što ne sme.

Još malo unazad.

Provalili su je u vrtiću da kad joj se neka aktivnost ne dopada, ili neka osoba koja od nje previše traži, ona ustaje od aktivnosti i odlazi u kupatilo. I tamo sedi. I sedi. I sedi… I ništa ne uradi, naravno, već se samo sklanja na “sigurno mesto”.

Sad jedan flashback from childhood.

To isto sa kupatilom sam radila i ja. Identično. Kad mi smetaju, ili me nerviraju, kupatilo je spas.

Sadašnje vreme.

Čujem je da pušta vodu u kupatilu i spušta dasku. Ustajem da vidim, pomislim da je kakila (izvin’te sad ako vam je ovo nepristojna reč, to je samo obična fiziološka radnja), treba da je obrišem.  Ona se već obukla. Podižem dasku, i ugledam makazice u šolji.

Otišla je u kupatilo da se na miru (da joj ne smetam) igra makazicama. Ispale su joj. Našla je rešenje: povukla vodu i spustila dasku. Da se ne vidi.

I ja sam ponovo ponosna, kako god se to možda nekima činilo čudnim.

Sad još jedan flashback from childhood.

Kako bre ova moja keva uvek sve zna šta sam ja radila?

Pretraživali ste:

    pu 11 april korupcija (41)
Posted in Dogodovštine, Napredak, Vrtić

Smicalice

Ne voli da doručkuje, makar ne u ono vreme kad je doručak, ili ne ono što je za doručak. Jedna priča iz vrtića, prepričana.

Vanja stavi dva zalogaja u usta dok neko gleda, kad se okrene, izvadi iz usta, i stavi u tuđ tanjir.

Na sav glas sam se smejala kad mi je D. to ispričao, verujem da je pomislio da nisam baš najčistija.

A smejala sam se jer sam ja imala slične smicalice. OK, znate me, sad ide Flashback from childhood.

Ispod prozora u kuhinji postojao je neki otvor za ventilaciju. Tu su vrlo često završavale viršle, jaja, parčad hleba i još koješta što je bilo predviđeno da pojedem za doručak. Nekad je bilo i “Jao što je vrućina, moram da otvorim prozor!” i onda šljiiiis, doručak zafrljačen kroz prozor dok niko ne gleda… (Uhvaćena sam par puta, ali samo zato jer bih zaboravila da taj doručak iz ventilacije naknadno izbacim, ali ni blizu onoliko puta koliko sam puta doručak izvrdala.)

I dan danas ne doručkujem, pre podneva jedino četkica za zube i kafa. Izgleda mi je dete na mene.

A što se smicalice tiče, iako to nije baš lepo, jel, ja sam vrlo ponosna da je ona uspela da smisli šta da uradi sa zalogajem koji neće da pojede. Tuđ tanjir, VRH!

Ponoviću ovo još jednom, i sigurna sam da nije poslednji put: mnogo više ona zna i ume, nego što ume da pokaže.

Ustvari, možda mi ne umemo da gledamo, slušamo i razumemo.

A vi, šta ste doručkovali?

Pretraživali ste:

    smicalice (18), smicalice za decu (17), upitnik za roditelje vrtic (16), smicalice za rođendan (15)
Posted in Recepti express domaćice

Ratatouille

Ratatouille je prililčno obično francusko jelo, fensi naziva. Ko ne zna francuski, najpribližnije se izgovara ‘ratatuj’. Poslušajte ovde i kako ameri to kažu, ali francuski je, priznaćete, ipak lepši.

Prvo flashback from childhood.

Poslednje letovanje sa ocem (da, mnogo je davno bilo), Slovenija, mestašce na samoj granici sa Hrvatskom, sa nama je i moj ujak, a sa njim njegova devojka Isabelle, francuskinja, riđa pegava, od sunca se sklanjala, i u hladovini, obučena, učila ruski. Koliko pamtim priče, bila je plave krvi, no nevažno je sad. Jednu večeru pravi ona, i sprema čuveni (mi nikad čuli) Ratatouille. Nedelja je, pre podne smo pokupovali svo potrebno povrće na pijaci, ali Isabelle se popodne posle plaže setila da joj treba i crème fraîche (mileram prim. prev.). Zamislite sad akciju, nedelja, 6h popodne, 1980 i neka, a vi biste da kupite mileram. Mission imposible, absolutely impossible. Odakle vam uopšte ideja da tražite tako nešto, znate li koliko je sati. Dođite sutra.
Ova opaska samo za one koji misle da su to bile divne godine.

I tako, Ratatouille se ostavlja za ponedeljak.

Ona je, moram da kažem, od toga napravila neviđenu famu, u suštini, ništa posebno, sad ćete da vidite i sami.
Druga stvar, sad preturajući po receptima po netu (a priznajem jedan iz rss je pokrenuo celu ovu priču) nigde ne nađoh neki u kom se crème fraîche uopšte koristi, ali dobro…

To je letnje jelo. Razno letnje povrće: luk, tikvice, plavi paradajz, paprike babure raznih boja (crvena, žuta, zelena), paradajz, to se sve isecka i izdinsta. Malo začina. Toliko.

Evo recepta sa merama, kaže Dad’s Authentic Ratatouille, ajd da verujemo.
Ja sam pravila najpribližnije tome.

Imala sam jedan veći plavi paradajz, jednu srednju tikvicu, dve zelene babure (lepše bi izgledalo da je jedna bila žuta ili crvena), uzela sam jedan manji luk, crveni (mada je trebalo beli, ali taj ne kupujem, znate da ja luk ne jedem skoro nikad). Paradajz nisam imala, pa sam stavila pelat, onaj iz konzerve.

Iseći luk na četvrtine, pa na tanje režnjeve. Onda sam se setila zašto između ostalog mrzim luk, prvi razlog, plačem bre, peče za oči, zamisli kako je za želudac. Falio mi izum moje snaje amerikanke, naočare za plivanje. Izdinsta se na malo maslilnovog ulja taj luk (pojma nemam što maslinovo da se greje, al neka, pratim recept, ne džangrizam previše). Evo drugog razloga protiv luka, smrdi, ubi. Dobro, tu je aspirator da malo to pokupi, ali opet, nos strada ovog puta.
Dodati paprike sečene na tračice (ja sekla sitnije, moje dete mrzi da žvaće, a vi možete cele kolutove paprike slobodno).
U isto vreme, u drugoj posudi, (uh sreća tu je najbolja drugarica – mašina za sudove) izdinstati (sotirati, kako se to fensi kaže) plavi paradajz i tikvice iseckane na kockice (koje su posoljene prethodno stajale desetak minuta). Kaže čovek (Dad) da je bolje da se dinsta odvojeno, slušam.
Kad se paprike malo izdinstaju, dodaje se paradajz. Ja stavih jednu konzervu, iseckala sadržaj. Onda u tu smesu, dodala poluizdinstan plavi paradajz i tikvice. Još malo promešala. Učinilo mi se malo paradajza, ali previše za još jednu celu konzervu, pa sam dodala malo paradajz paste, i vodice. Dodala sušeni bosiljak, a moglo je svež list peršuna i celera. Nisam više solila, samo ono što su tikvice i plavi paradajz posoljeni dovoljno je. Izdinstala još malo, i gotovo.

Sve ukupno sa seckanjem (a em ja nisam previše brza, em mi se Vanja vrzma iza leđa tražeći ovo i ono) oko 45 minuta.

Ovo dođe vegeterijanski, jel da?

Da, ako se služi recimo sa pirinčem, ili nekom drugom žitaricom. Couscous bi bio moj izbor.

Al kod mene nema ručka bez mesa. Uz ovo su išli pečeni karabataci, za njih treba više vremena nego za ratatouille, i nema recepta, snađite se sami.

Prijatno.

Ratatouille closeup Ratatouille i pečeni karabatak

E, čekaj, nije to sve, ima još. Bonus.

Pre par nedelja, u rss (dosadna sam jel da?) mi se pojavi post sa
fe-no-me-nal-nom fotkom, koji me i povuče da pronađem recept i podelim sa vama ovo fino jelo koje u ovo sumorno jesenje vreme vraća leto u kuću. Prateći link za fotografiju, pronašla sam originalni post sa svim slikama, iz 2007. Evo tog posta. Sliku ne smem da stavim, piše na flickr nalogu All rights reserved. Ali vi zato kliknite na linkove, pa pogledajte slike. Nećete zažaliti.

I tako,  skapiram da se ratatouille može praviti i u rerni. Ja neću, a vi ako želite probajte, pa javite.

Ja sad odoh da pečem kestenje, prvi put ove jeseni. Pozdravljam vas, do sledećeg kuvanja.

Pretraživali ste:

    ratatuj recept (30), ratatui recept (22)
Posted in Dogodovštine

Novčanik

Vraćamo se kući iz vrtića. Kad smo stigli već skoro do kuće, Vanja dira moju tašnu, vidim pokušava da otvori. Taman je vreme da se potraže pare da se plati taxi (G. koji dolazi po nas svako popodne). Pošto sam danas pravo sa faksa, ne uzimam novčanik, krupniji apoeni stoje u posebnoj pregradi tašne. Ali ne, Vanja uzima novčanik, otvara ga, i pruža mi u ruku. Ja skapiram. Svaki dan kad budemo otprilike na tom mestu, ja uzimam novčanik, pa je rešila da mi pomogne. Uzmem ja novčanik koji mi je pružila, pogledam unutra, zatvorim ga. Ona ga  uzima od mene, i vraća u tašnu.

Ovakve stvari, koje nauči samo gledajući, mnogo su važne.

A sad jedan flashback from childhood.

Benzinska pumpa na početku Smederevskog puta, kod skretanja za Mali Mokri Lug. Krenuli smo “na plac kod Davida” i svratili po benzin. David je sin mamine školske drugarice, stariji od mene cela dva dana, i moj najbolji drug iz detinjstva. U kolima osim Davida i mene (koji u trenutku događanja imamo po 4-5 godina) su Davidovi roditelji, i baba i deda. Sipan je benzin, i zafrkavaju se (super su porodica, mnogo ih volim), kao niko neće da plati. U jednom trenutku David će: “Deda, daj pare, ja ću da platim!”

Ovo je ujedno i tribute Davidivom tati, koji od pre nekoliko dana nije više sa nama. Pozdrav Tata Vajti.