Month: January 2007

Више га и не представљам, одомаћио се,
мој пријатељ Зајебант

У мојој се породици увек гајила љубав према животињама. Живели смо на Душановцу, крају који је познат по голубарима. Треба рећи да је Душановац било село тада до 1970-их година. Ми смо имали око пола хектара око куће, па смо тако и могли да држимо кућне и остале љубимце. Данас се налази на мом кућевном плацу обданиште код хотела “Србија”. Сви смо живели у тој кућерини моје две тетке, стриц, браћа и сестра од тетке, брат од стрица, мој отац и мајка и наравно моја маленкост.

Елем, имали смо мачка по имену Марко, врло спретан ловац али и лопов. Вратио се мој отац са посла уморан и сав гладан. Каже му моја тетка иди Бошко у кухињу, ручај имаш и ћуфте, али немој све да поједеш нека остане и за друге. И оде мој отац да једе, али пошто је био преморен он прилегну на отоман који смо имали у кухињи. После неког времена ево и тетке дође, погледа у орман а оно нема ниједне ћуфте на тањиру. Викну она црни Бошко, па ти поједе све ћуфте!, ма нисам ни једну спавао сам. Кад ево и га, улази мачак Марко само се облизује, и одмах су знали шта је упитању, Марко је појео све ћуфте. Испоставило се да лесонит са задње стране ормана одигао, тако да је Марко само шапом требао да скида ћуфте са тањира.

Држали смо и куниће позамашан број а имали смо и једног предивног вучјака званог Џеки. Џеки је био даса, то није био обичан пас већ војни дезертер. Питате се како? Једноставно је побегао из касарне. Мој га је отац срео и помазио а овај мој Џеки је одмах кренуо за њим. И тако смо ми дошли до њега у посед. Елем, после једно месец дана, дође на капију војна полиција, дошла по мог Џекија. Али дошли су они и са дресером паса овај га погледа и прегледа, тамо вамо осврће се и каже: Овај пас више није за нас, оставите га и тако мој Џеки остаде у кући.

Опет, некако тих година не сећам се тачно рецимо `67 (око 3 год сам имао) били ми код неког татиног другара ту у комшилуку. Овај се другар обрадова што смо дошли. Док су они причали, ја сам разгледао голубове, канаринце, папагаје. Када смо кренули кући он је мени поклонио канаринца. Сви смо га одмах заволели и назвасмо га Ћела, имао је мало перја на глави, волео је да се потуче са другим канаринцима. Убрзо су ту уследили и други канаринци Буцко, Мишко, Жућа. Сви су углавном били Малинои или Липокри канаринци. Ипак и поред хендикепа ових канаринаца, (наиме они су лошији певачи од Холц-ролера канаринаца) ови су били одлични певачи. Па то је била милина људи слушати их. Све би то било лепо да није било мачка Марка. Једнога дана Марко као фуњара се увукао у собу скочи на кавез са Ћелом, кавез паде, Марко побеже, а мој мали Ћела је прецркао од страха и угинуо је.

Нажалост, због изградње зграда ми смо морали да се преселимо из старе куће. Од свих мојих љубимаца остали су само канаринци у стану. Последњи канаринац кога сам имао пре једно 10 година био је тзв. Слонова кост, једна јако ретка врста канаринаца у Београду а можда и шире. Била је женка, а женке не певају. Много сам је волео, онако сива, увек је била ту, чекала је да дођем са посла. Али и она је једнога дана угинула.

Сада више не држим канаринце, невероватно колико вам та мала створења прирасту за срце, када је угинула као да је отишао и један део мене са њом.Намерно вам нисам причао о осталим канаринцима већ само о мом Ћели и Шикици, првом и последњем канаринцу.

Наставак следи ускоро!

Ne umem ovog gosta da predstavim, svaki put me neviđeno iznenadi. Flying_man hvala što si mi došao u goste.

Uglavnom dok se bavimo ekstremnim sportovima dosta rizikujemo, povrede, lomove pa čak i život. Pažnjom, odgovornošću, ispravnom opremom, pravilnim rukovanjem istom rizik je minimalan ali…

Retko ali ipak se desava da nesto krene loše, procentualno je to malo ali dešava se. Uglavnom mislimo da se to nekom tamo dešava a nama neće, no to nije tačno to se desava svima nama i niko nije zaštićen. Tako je to i u normalnom životu, dešavaju se automobilske nesreće, sportske povrede, led na ulicama i ko zna šta sve jos može da nas zadesi.

Meni se takođe desilo nekoliko neprijatnih situacija, čak sam u jednom trenutku pomislio i da prestanem da letim. Na svu sreću jedina povreda bio je lom ruke i to u najbezazlenijoj situaciji.

Najveći moj strah do sada bio je ne da padnem i poginem već da ostanem nepokretan. Mislio sam da od toga nema gore, zamišljao sam kako bi izgledao moj život i život mojih najmilijih dok me gledaju takvog, čini mi se da bi im to bila veća kazna nego da me nema. Celog zivota bi morali da mi robuju, da me služe ma bilo bi to mučenje i za mene i za njih.

Čitajući ovaj meni veoma drag blog, shvatio sam da sam bio u velikoj zabludi. Čitajuci njega naučio sam šta je ljubav, kako se voli dete i koliko je blago imati ga.

Nema veće nesreće za tvoje najbliže od nesreće kad ostanu bez tebe ili da te nikad nisu ni imali…