Sutra je i jedno i drugo.
Kako se zakazuju manifestacije u gradu? Bez razmišljanja i planiranja, izgleda.
Month: April 2008
Kako je kod tebe tamo u Švabiji?
Neki običan razgovor. Pitam gospodina Starbucks-a pitanje iz naslova. Gospodin Starbucks je, da vam ga sad ne predstavljam previše, jedan od onih mojiih virtuelnih prijetelja koji me nisu nikad u životu videli, pa mi svesrdno pomažu (sećate se mog posta o tome). Dobih ovaj odgovor, koji uz dopuštenje ovde objavljujem.
Otkud sad odjednom takvo pitanje?
Rešila da pakuješ kofere pa se raspituješ, ili…
Nije loše, uopšte nije loše. Naravno, daleko i od toga da mi je super. Dođe mi ponekad i da ih sve oteram u *** i odem. Negde. Na treću stranu. Ili kući.
Sa materijalne strane, mnogo mi je bolje nego što mi je bilo tu. Ne odlazi mi cela plata samo na stan. Ne moram još dodatno, pored posla, da tezgarim kod polupismenog bizMismena da bih spojio od prvog do prvog. Odlazak u restoran na ručak/večeru je obična stvar i ne gledaš na to kao na “event”. Ne izvrće mi se utroba od smrada i znoja u prepunom gradskom autobusu, na +70 stepeni u istom. Takođe, ne čekam ga jer dolazi tačno u minut, i danju i noću. Na kraju krajeva, i nije bus nego metro. A i efikasniji je od auta, budući da za 17 minuta pređem 40 kilometara (Hamburg ima oko 100km u prečniku) i nema problema sa parkiranjem.
Međutim. Nisam nostalgičan tip, ali nedostaje mi ponekad da pročavrljam uživo uz kaficu s nekim dragim ljudima, u nekoj lepoj letnjoj bašti. Da zapalim cigaretu, iako sam ostavio. Nedostaju mi ljudi s kojima mogu da se smejem internim šalama, nastalim toliko davno i pod takvim okolnostima da je potrebno bar nekoliko minuta uvoda da bi se objasnile nekom trećem.
Ovdašnji su ljudi drugačiji, njihova shvatanja i ono što podrazumevaju pod normalnim se malo razlikuje on naših (balkanskih) shvatanja i poimanja normalnog, ali u principu nisu loši. Govorim o Hamburgu, koji je inače vrlo internacionalan, ne znam kako je u drugim delovima “Švabije”.
Mr Starbucks, ona kafa što je onomad promašismo, još te čeka. U Costi, doduše.
Na slovo na slovo
Sećate li se ovoga?
Mića Tatić i emisija “Na slovo, na slovo”
Ja baš i ne, ali me je džingl na jutarnjem programu B92 podsetio.
Mnogo mi je lep ovaj tekst.
Pisao je Duško Radović.
Golišavi danas
E pa lepo, kaže čovek danas je CSS Naked Day.
Verujem mu.
I ja bih rado. Al još samo da skapiram kako se to radi…
Kaže mi čovek, “samo skineš CSS stilove”
Aha, da, SAMO.
Za nekog je to možda samo, za mene su to španska sela.
Unajmih ličnog programera. Što bre neko nije lepo objasnio za nas samouke blogere, i mi bismo rado učestvovali u vašim uvrnutim zezancijama.
I eto, gledajte me danas ovako.
Ž, hvala ti do neba, sutra da mi vratiš moje krpice 🙂
Bez lica
Neko ti “ponudi pomoć” ovakvom porukom
ako treba pomoć oko Vanje javi
Pišem sa navodnicima, jer mi je baš to prošlo kroz glavu kad sam poruku dobila, a par dana kasnije se pokazalo da je upravo tako.
Poštovani čitaoče, molim te obrati pažnju na bezlični oblik u poruci, nije “ako ti treba” pomoć, pa kome može da zatreba nego meni. Ali ja ne postojim.
Par dana kasnije, pomoć mi je bila potrebna, tako sam makar mislila. Zamolim, ličnim oblikom “možeš li”. Pomoć je sa vremenskom zadrškom odbijena. Snalazim se nekako, svakako, onako kako moram.
Još par dana kasnije, ne znam šta mi je bilo, ponovo zatražim pomoć. Ovog puta ostaje bez odgovora. Kad upitah zašto nema odgovora, dobih odgovor: Dovešću je večeras. Zahvalih se na “pomoći”. I dobih odgovor: nema problema.
Uspeh ja i tada da izguram bez “pomoći”, neki su drugi ljudi pomogli, onako kako su umeli ili mogli u datom momentu. Hvala im. A ja samo da zapišem, da ne zaboravim.
Već sam pisala o pomoći, ali ovu, pro forme ponuđenu, da je nikad ne pružiš, tu sam zaboravila.
Napisah jednom i ovo
fascinira me
-šta su sve neki ljudi spremni da urade (jedni dobro, a drugi loše)…
zahvalna sam
-svojim prijateljima koji mi pomažu, bilo da me znaju već “sto godina” ili me nikad u životu nisu videli, a i onima koji mi svim silama odmažu, jer mi tako pokazuju svoje pravo lice;
-na svakoj svojoj životnoj stramputici koja me je dovela tamo gde sam sad;
-Nekom, na snazi koju mi daje.
I još samo nešto, ne želim da budem zlobna, ali ove mi reči dolaze na um:
Neko to od gore vidi sve. – Đole Balašević