Predstavljam vam svoju gošću, našu 381 gazdaricu Lang.
Da vam pravo kažem, uplašila me sad, sa kim ću ja piti kafu u Balance-u?!
Čekao me je na aerodromu.
LAX je sjajan, praktičan, sve očas posla završite i udahnete vazduh. Samo to. Temperatura 77 stepeni F, vlažnost 54%, bez vetra. Posle 14 sati leta ništa drugo i ne osećam sem vremenskih prilika. Tako. Udahnuh duboko. Zemlju ljubim samo na onom drugom aerodromu NT, kad se vraćam, a ko zna kad će to biti ovoga puta. Ne, neću da razmišljam, previše sam umorna. Pogledala sam ga. Stajao je sa rukama na bokovima i zamišljenim pogledom uprtim u daljinu. Kao da me ignoriše. Čudna poza. Do tada nisam shvatala da on to radi namerno.
Krenuli smo ka “kući”. Kuća je u zapadnom delu LA, ili još lakše: kreneš od Down town-a na zapad, zapadnije od Beverly Hills-a. Santa Monika je tik do okeana, oslonjena auto putem Pacific coast i širokom pesčanom plažom na vodu.Treba vam par minuta brzog hoda po pesku da bi ste dotakli okean. Isplati se. Pacifik je u pitanju, naravno. Atlantik je hladan, sa obe strane (to je moja vizija, ne iskustvo), ne bih ni pokušavala da ga dotaknem. SM je prelepa, topla, sjajna, sa visokim palmama, čiju krošnju i ne vidite, dok se ne zagledate gore, visoko. Ako sa njene ivice skrenete pogled prema okeanu videćete samo ogromnu Santa Monika State Beach, a pogled na levo vam dozvoljava da vidite niz kuća na Malibu. Nestvarno. Ovaj deo grada je prepoznatljiv još po nečemu. Jedinstven, zapravo. Ima jednu sjajnu ulicu, The Third Street Promenade. Liči na Knez Mihajlovu, pešačka zona, čak su i ulični svirači kao pokupljeni u Beogradu, uglavnom u tamnoputoj varijanti. U toj ulici nahranim svoju nostalgiju kad krene da kulja, a s obzirom da nisam još ni navikla na daljine, kulja vrlo često. Bez vidljivog razloga. Kao stara teško promenjiva navika.
Reših da ne mislim na nostalgiju. Rano je. Radije bih popila kafu u Coffee bean-u. To mu dodje kao moj Grinet u Beogradu. Skoro pa je isto. Opet poredim, a nije za poredjenje.
“Čitala si knjigu?” pitao me je.
“Mmm …da, malo spavala, malo čitala”
“Pa, kakva je? Jel politička ili psihološka? ”
“Šta? Nemam pojma, psihološka najverovatnije”
Stigli smo vrlo brzo, izbegli smo rush hour. Dobro je. Opet ćutanje. Ćutanje kao najbolji izbor, kad ste previše umorni, isrpljeni i previše u grču od onoga što je ostalo miljama iza vas i vremenski i prostorno. Počelo je da me steže nešto u grudima. To mi se uvek dešavalo u takvim situacijama. Jadva sam izašla iz kola. Svuda me steže. Sandale, majca, farmerke. Samo sam mislila na hladan tuš i osećaj slobode kad skinete sve prljavo sa sebe. Strovalila sam se u fotelju i konačno odahnula. Nije bilo povratka. Neke odluke jednostavno donesete. Mogu da budu dobre ili loše ali iz njih povratka nema. Nasmejah se, konačno. Kad napravite izbor onda je vreme za to. Zatvorila sam oči. Samo da se naspavam, da se naviknem na vremensku razliku i da onda uživam ovde i ovako. Kao da mi je za uživanje bilo potrebno da predjem više od deset hiljada milja. Možda je i bilo potrebno. Bar više nisam ni na nebu ni na zemlji….
Hm, da, za sve one koji su ostali, a sa kojima se nisam oprostila i pozdravila, za one koji su ostali a kojima nisam rekla zašto sam ipak otišla…ma, shvatićete razloge i sami …
Pa da, evo i sa ovim postom kasnim, upravo zbog ispitnog roka.
Jedne godine, pojma nemam kako, nije u automobilima bilo mesta, valjda zbog opreme, i ja rešim da dođem busom. Nije problem, naravno. Zovem taksi telefonom, i do stanice bude 200tinak dinara. Stiže bus u Sombor, ali stanica je daleko da se ide peške, savetovanje je u 
Ako ste vlasnik:
E, mrzi me da pišem dugački post, kad je igrica u pitanju.
Dakle, in not so many words, pouzdano je nešto što treba da radi onda kad (meni) treba.