Neki dan u Beogradu taksisti štrajkovali. Da sam onog dana imala vremena i živaca, bio bi to VRLO oštar post (predugo je stajalo u Draft-u pa se ohladilo u međuvremenu). Ovako, biće samo osvrt na nešto što “običan”, “tipičan”, “normalan” stanovnik možda i ne primećuje (mrzim sve ove izraze, ali zaista ne mogu da pronađem bolji, čitajte dalje, videćete na šta mislim).
Običan dan, nešto oko 15h izgleda ovako:
zvrrr…
muzika neka, ili snimljena reklama
– dobar dan, *** taxi, izvolite
– dobar dan, jedno vozilo za ulicu tu i tu, broj taj i taj
– broj taj i taj
– da
– ista muzika ili snimljena reklama
– halo
– da
– broj taj i taj za 2-3 minuta
– hvala, prijatno
Razgovor od neki dan:
– zvrrr
– muzika ili reklama beskonačno, niko se ne javlja
zovem drugi put
isto
zovem n-ti put
– dobar dan, *** taxi
– dobar dan, jedno vozilo za
– žao mi je, sva taxi udruženja u Srbiji su u generalnom štrajku, nećete moći nigde da dobijete vozilo.
– ali, znate, ja se svakog dana vozim sa vama, neophodno mi je… bla bla bla…
– razumem vas ja, ali generalni štrajk je u toku, do daljnjeg…
Ja baš ne volim generalizacije, ali taksisti su zaista “posebna sorta”… Elem, generalni štrajk.
Osetih se nemoćnom. No, dobro, šta sad, ići ćemo busom kući.
Vrtić se nalazi na Novom Beogradu, kod Hale Arena. Da bismo došli do najbližeg autobuskog stajališta na kom staje makar jedna linija koja prolazi blizu naše kuće, moramo da pređemo autoput. Prelazimo preko jedne od novih kružnih petlji.
Ponovo se osetih nemoćnom.
Prelazak izgleda ovako: sa nivoa terena silazimo preko utabane staze (srećom pa je sunce i nije blatnjavo, inače bismo morali stepenicama) do nivoa autoputa. Dalje, stepenicama se penjemo na petlju, petljom idemo u krug prelazimo autoput, i opet stepenicama silazimo do nivoa autoputa. Liftovi su sa obe strane predviđeni, ali naravno nikad nisu izvedeni. Pa kome oni uopšte trebaju? A znate li kako je naporno i komplikovano penjanje uz i silaženje niz stepenice kad neko ima problema sa hodanjem? Penjanje je lakše, motorno, ali se pre umori. Deset stepenika pa stane. Traži da je nosim. A ja stvarno ne mogu, da nosim skoro polovinu svoje težine. Plače. Smirujem je. Nastavljamo. I tako polako, za 30tak minuta stižemo tamo gde bi meni samoj trebalo možda 5 minuta. Na stanici smo. Ima da se sedne, srećom. Sednemo. Plače pritom, jer neće da sedi. Prolaze busevi, nije naš. Ja joj pričam nešto, pokušavajući da je smirim. Donekle mi uspeva. Stiže naš bus posle 10tak minuta. Osamdesetosmica, samo što se nije raspala. Krećemo ka vratima, naravno, tri gigantska stepenika ispred nas.
Još jednom se osetih nemoćnom.
Uhvatim je oko struka i popnem na prvi, ne mogu više, ja još stojim napolju. Priskače u pomoć jedna gospođa iz autobusa, pridržava Vanju, vidi valjda da nije baš stabilna. Majstor (nikad mi nije bilo jasno što se vozač zove majstor) kreće iz momenta, tek kasnije zatvara vrata. Ustaje nam jedan momak koji čita neke skripte. Sedamo. I tu je kraj plakanju. Sve jedno je čime se vozimo, samo da se vozimo. Stižemo do našeg stajališta, ustajem na vreme, znajući da me majstor, kao ni malopre neće previše čekati.
Tako se završila naša dogodovština.
Da, ovo je post protiv zloupotrebe moći nad nemoćnima.
I sad, nije mi originalno bila namera, ali ispalo je da je tajming bez greške.
Dragi taksisti i ostali koji obavljate posao od javnog značaja, nemojte praviti generalni štrajk, razmislite dobro pre akcije, da li ćete zaista mnogo manje postići ako to ne bude generalno, već ako biste imali razumnih izuzetaka. Generalizacija u svakom obliku je loša, pa i u štrajku.
Dragi planeri, urbanisti, projektanti, revidenti, gradske komunalne službe, stavite se u položaj svih korisnika sistema, a ne samo onog kakav ste vi sami. Mnogo je onih koji bi imali šta da Vam kažu.
