Posted on 5 Comments

FT1P

Odeš na pos’o.
Izađeš ranije da ideš da overiš uput za “majku pratilju” jer se to tako zove.
Svratiš na pumpu gde obično sipaš, a tamo priključena cisterna.
Ideš na drugu pumpu. Počne kiša.
Rekli ti u DZ da se uput overava u Nemanjinoj 30.
Tamo se vrtiš tri kruga, i na kraju se parkiraš 5 blokova dalje. Platiš parking. Izašlo je sunce. Ima 30 stepeni.
Odeš u Nemanjinu 30 u jednu šalter salu, pošalju te u drugu i daju broj šaltera.
Čekaš na šalteru, sretneš profesora koji takođe nešto overava.
Kad stigneš na red, momak ti kaže da se to oni ne overavaju više, jesu do pre godinu dana, sad overava komisija u matičnom DZ.
Tu se malo gicaš, kažeš da su te oni odande tu poslali, on ti preko one stvari kaže da probaš gore u njihovoj komisiji u sobi 108.
Odeš gore, pauza do 11:30, u 11:45 se nije još završila.
Kad konačno neko izađe, kaže ti da oni to ne overavaju, nego u Vladetinoj 3-5.
Vratiš se sve uzbrdo do kola, zajapuriš se, onda kroz gužvanjac se opet vrtiš da nađeš parking, i na kraju staneš na parkiralište kod Vuka.
Peške do dole, na ulazu ljubazan čovek u uniformi čuvara. Uzme knjižicu i upute i kaže ti da čekaš. Sad je već 12:30.
Čekaš ispred portirnice. I još čekaš. Stojiš.
U 13:15 konačno odnosi gomilu knjižica i kaže da čekaš ispred sobe 3.
Čekaš u hodniku. I još čekaš. Stojiš.
Proziva te konačno.
Uđeš, a ona ti sa vrata kaže FT1P.
Nemaš papir sa datumom intervencije koji je neko trebalo da ti da, a nije, samo ti je termin saopšten telefonom.
Saznaš da oni overu rade samo sredom, i da si eto, pukim slučajem ubo sredu, a prethodno si planirao da odeš u ponedeljak, pa je nešto iskrslo, pa u utorak pa je i tad nešto iskrslo.
Kaže ti da se za to ne čeka, ti odgovoriš da čekaš već sat ipo, i da je toliko o tome da se ne čeka.
Posavetuje te da to može da se overi i kad dete izađe iz bolnice.
Sad je već 14:00.
Da dođeš ponovo sledeće srede, i da se javiš portiru da ne čekaš. Verovatno istih onih sat ipo.
Ideš peške uzbrdo do kola. Platiš parking dva sata.
Ideš po dete u Boravak. Gužva u gradu.
Crkva zatvorila kapiju.
Praviš prekršaj, staješ sa 4 migavca, i trčiš po dete.
Dođeš kući skuvana.
Nema ništa za ručak.
Ideš napolje da kupiš.
Sutradan treba da ideš na konzilijarni pregled, pa ćeš uzeti taj papir, ako budu hteli da ti ga daju. Praviće se ludi.
Do sad smo tu stigli, a na dalje, ko preživi pričaće.

Ovako je počelo: Zubar

Ako vas nije mrzelo da ovo sve pročitate, nastavak će biti kad prođe intervencija.

Keep smiling. 🙂

Posted on Leave a comment

Naučila je slova

Pojam slova je, rekla bih, apstraktan. Naročito nekom ko ne govori.

Pre nekog vremena sam joj kupila neku igračku na baterije koja mi se učinila zgodnom. I baš joj se dopala.
Koristi, naravno, samo najjednostavniju opciju, ali naučila je slova.
Pogledajte.

Ponekad malo promaši, nekad je nestrplljiva pa više puta klikće, malo meša dž i đ, kad jednom promaši onda klikće bez gledanja bilo šta.
Odvlači joj pažnju TV koji se čuje u pozadini, pa kad pogleda tamo klikne neko dugme ne gledajući, ali ako je skoncentrisana samo na to, skoro bez greške pronalazi odgovarajuće slovo.
Još jednu istu takvu igračku smo odneli i u Boravak. Neki od drugara umeju i da pišu, pa će se baš lepo zabaviti.

Posted on Leave a comment

Opera

Ulazim danas po Vanju, kažu bili su u Operi.
Ja zapanjena, slušam dalje objašnjenje. Pruža mi flajer sa najavom predstave.
“Gledali smo Mocarta, Bastijen i Bastijena.”
“Jel u Madlenijanumu?” pitam. To je odmah preko puta.
“Jao, Ivana, pa potcenili ste nas!” reče Ljilja.

Okrećem onaj flajer, i ugledam logo Narodnog pozorišta.
Sad sam još više iznenađena nego što sam do tad bila.
Scena “Raša Plaović”. Svi su išli, povod je nastupajući svetski dan osoba sa autizmom, 2. april.

Kaže Ljilja da je bilo sjajno, da se i Vanja radovala, dopao joj se klavir.

Fotografije pogledajte na FB stranici Narodnog pozorišta.  Ovde saznajem da je u pitanju bila pretpremijera.
Vanja u Narodnom pozorištu
(Vanju možete videti desno, u ljubičastoj štraftastoj rolkici.)

Nađem posle link na sajtu grada:

Podrška Grada Beograda osobama sa autizmom

Gradonačelnik Beograda Siniša Mali prisustvovao je danas, uoči Svetskog dana autizma, operi „Bastijen i Bastijena” V.A. Mocarta u Narodnom pozorištu, koja je bliska i razumljiva osobama sa autizmom i populaciji osoba sa smetnjama u razvoju. Izvođenju opere prisustvovali su i sekretarka za socijalnu zaštitu Nataša Stanisavljević i upravnik Narodnog pozorišta Dejan Savić.

Operi je prisustvovalo i oko 200 korisnika i zaposlenih Centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju.

– Po prvi put smo okupili sve korisnike naših dnevnih boravaka, koji su imali priliku da uživaju u operi koje je Narodno pozorište prilagodilo za njih. Veoma je važno da osobe sa autizmom na kvalitetan način provode svoje vreme. Takođe, ovo je dobar način da se skrene pažnja na probleme sa kojima se oni susreću, ali i na njihove potrebe i mogućnosti. Mi smo protekle godine podržali pet udruženja u cilju podrške deci i mladima sa autizmom, a pružamo uslugu socijalne zaštite u četrnaest dnevnih boravka, od kojih su dva specijalizovana – rekao je gradonačelnik.

Sekretarijat za socijalnu zaštitu je u 2015. godini finansijski podržao udruženja čiji su programi realizovani u cilju pružanja direktne pomoći i podrške deci i mladima sa autizmom, u ukupnom iznosu od 4.230.800,00 dinara.

Programske aktivnosti realizovane su u radionicama za podsticaj komunikacije dece iz autističnog spektra, radno-terapijskim radionicama i radionicama životnih veština. Učešće u radionicama osobama sa autizmom omogućilo je sticanje novih iskustava i poboljšanje njihove socijalne interakcije.

Opera je izvedena u organizaciji Narodnog pozorišta i Centra za smeštaj i dnevni boravak dece i omladine ometene u razvoju.

Na twitteru Sandra Simonović, u desetom kontekstu, pomenu ovo:


Iz momenta se setih sopstvenih, ali malo obrnutih reči, napisanih pre deset godina:

Nije lako biti roditelj deteta sa posebnim potrebama. Možda ne toliko fizički, koliko vas sve oko vas podseća da je vaše dete drugačije. Ponekad sebe uhvatim kako idem ulicom i gledam drugu decu. Gledam šta sve umeju i mogu da urade – kako se pentraju, trče, pričaju, zapitkuju, a duboko u sebi znam da moje dete verovatno mnoge od tih stvari nikada neće umeti.

Ne mogu a da ne budem realna kada je moja devojčica u pitanju. Teško mi je, strašno mi je teško da to priznam, ali činjenice prosto govore za sebe. To, naravno, ne znači da ću ja prestati da unosim celu sebe u njen napredak, ma kako mali on nekom izgledao. Najviše bih volela da me godine koje dolaze – demantuju!
Putovanje od nedonoščeta do posebnih potreba, 2006.

Malo je reći da sam ponosna.
I mnogo volim što me godine demantuju.

(Fotografija preuzeta sa FB stranice Narodnog pozorišta)

Posted on 9 Comments

Decenija blogovanja

10 godina BlagaNa današnji dan pre ravno deset godina nastao je ovaj blog. Bez bilo kakve namere i vizije, jednostavno sam pisala da ne zaboravim, pisala da sebi olakšam dušu.

Bilo je perioda sa više i manje aktivnosti na blogu, perioda besplatnih blog zajednica, međunarodnih, lokalnih iz susedstva, naših domaćih, i konačno sopstvenog domena.

Neki od perioda iz blog zajednica doneli su mnogo zajedničkih postova, druženja online i offline, i taj mi je period ostao u najlepšem blogerskom sećanju. Prelaskom na sopstveni domen sam se osamila, tek ponekad imala nekog gosta blogera, i ubrzo se razmena mišljenja sa foruma blog zajednice preselila na društvene mreže. Vreme je postalo brže, postovalo se kraće i sve češće na mrežama, a sve manje na blogu.

Društvene mreže su pojele ovaj blog.

Lakše je i brže napisati tvit, kratki status i link na fejsbuku nego smisliti, napisati i oblikovati post za blog. To zna svako ko je nekad probao da napiše post. Nije to baš samo sedneš i napišeš, koliko god se jednostavno činilo.

Kriva sam, priznajem. Tamo me ima, ovde me nema. Nije to nikakvo opravdanje, znam, mnogi su svoje blogove održali i u vreme brzih društvenih mreža.

Možda bih mogla da ovo mesto ponovo probudim, i napravim ga boljim nego što je bilo u poslednjih godinu-dve.

U međuvremenu se u našim životima izdešavalo ponešto lepog.
Sebe neću mnogo da pominjem, lepo mi je, ako me znate, onda znate i to.
Vanja je iz vrtića prešla u Dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju, malu grupu velike dece koja je sjajno prihvatila, i defektologe i celu ekipu Boravka koji su baš kako su ih opisali i preporučili iz vrtića.

10 godina

Fotka saobraćajnog znaka uslikana danas pod neverovatno nepovoljnim okolnostima, sunce pravo u oči, a ideja dobijena iz knjige 1000 signs koju bih mogla da vam pokažem kroz neke postove.
Fotka sa svećicama preuzeta odavde.

E pa neka mi je srećan deseti rođendan Blaga.
Čitamo se i dalje, nadam se.
Najmanje još ovoliko.