Zubar – gotovi smo

Ovako je počelo: Zubar.

Dok smo stigli na red za intervenciju, tri ture antibiotika je primala. Ne zna ona ni da ti kaže da je boli. Ima viši prag bola, valjda je i to sreća. Ko će ga znati.

Dobili smo spisak sa brdom nalaza koje treba da odradimo. Završismo sve to.

Nakon FT1P dogodovštine odemo na Stomatološki na taj konzilijarni pregled, pitam za taj papir sa datumom intervencije. Sestra na kartoteci pita odakle sam, iz Beograda. A… kaže ona, mamama iz Beograda ne tražimo overu uputa.
Sreća pa mi rekoše na vreme.

Konzilijarni pregled u istoj onoj čekaonici, anesteziolog pregleda sve nalaze koje sam donela, Vanju ni ne pogleda i kaže vidimo se.

Dogegamo se na dan pregleda. Mi smo drugi na programu. Sreća prva intervencija je bila kratka, pa nismo previše čekali. Sreća i ne bi onolika gužva kao prethodni put.

Uvode je unutra, ja sa njom uđem, da legne na sto i da joj stave braonilu, ona se otima. Dadoše joj neku injekciju valjda za smirenje, i masku staviše preko lica, mene otpratiše u čekaonicu.

Operacijaje trajala četiri sata, ja sam se ucrvljala od nervoze. I još jedan sat buđenje. Pustiše nas kući, ona kao pijana, ne može skoro ni da hoda, jedva do kola nekako. Onda kunjanje celo popodne. Dva zalogaja banane.

Mnogo dugačak dan.

Sutradan čila, tražila hleb.
Natečena je još, izlazi još po malo sukrvice, ali ne damo se.
Najvažnije od svega je što su joj uradili sve što je bilo.

FT1P

Odeš na pos’o.
Izađeš ranije da ideš da overiš uput za “majku pratilju” jer se to tako zove.
Svratiš na pumpu gde obično sipaš, a tamo priključena cisterna.
Ideš na drugu pumpu. Počne kiša.
Rekli ti u DZ da se uput overava u Nemanjinoj 30.
Tamo se vrtiš tri kruga, i na kraju se parkiraš 5 blokova dalje. Platiš parking. Izašlo je sunce. Ima 30 stepeni.
Odeš u Nemanjinu 30 u jednu šalter salu, pošalju te u drugu i daju broj šaltera.
Čekaš na šalteru, sretneš profesora koji takođe nešto overava.
Kad stigneš na red, momak ti kaže da se to oni ne overavaju više, jesu do pre godinu dana, sad overava komisija u matičnom DZ.
Tu se malo gicaš, kažeš da su te oni odande tu poslali, on ti preko one stvari kaže da probaš gore u njihovoj komisiji u sobi 108.
Odeš gore, pauza do 11:30, u 11:45 se nije još završila.
Kad konačno neko izađe, kaže ti da oni to ne overavaju, nego u Vladetinoj 3-5.
Vratiš se sve uzbrdo do kola, zajapuriš se, onda kroz gužvanjac se opet vrtiš da nađeš parking, i na kraju staneš na parkiralište kod Vuka.
Peške do dole, na ulazu ljubazan čovek u uniformi čuvara. Uzme knjižicu i upute i kaže ti da čekaš. Sad je već 12:30.
Čekaš ispred portirnice. I još čekaš. Stojiš.
U 13:15 konačno odnosi gomilu knjižica i kaže da čekaš ispred sobe 3.
Čekaš u hodniku. I još čekaš. Stojiš.
Proziva te konačno.
Uđeš, a ona ti sa vrata kaže FT1P.
Nemaš papir sa datumom intervencije koji je neko trebalo da ti da, a nije, samo ti je termin saopšten telefonom.
Saznaš da oni overu rade samo sredom, i da si eto, pukim slučajem ubo sredu, a prethodno si planirao da odeš u ponedeljak, pa je nešto iskrslo, pa u utorak pa je i tad nešto iskrslo.
Kaže ti da se za to ne čeka, ti odgovoriš da čekaš već sat ipo, i da je toliko o tome da se ne čeka.
Posavetuje te da to može da se overi i kad dete izađe iz bolnice.
Sad je već 14:00.
Da dođeš ponovo sledeće srede, i da se javiš portiru da ne čekaš. Verovatno istih onih sat ipo.
Ideš peške uzbrdo do kola. Platiš parking dva sata.
Ideš po dete u Boravak. Gužva u gradu.
Crkva zatvorila kapiju.
Praviš prekršaj, staješ sa 4 migavca, i trčiš po dete.
Dođeš kući skuvana.
Nema ništa za ručak.
Ideš napolje da kupiš.
Sutradan treba da ideš na konzilijarni pregled, pa ćeš uzeti taj papir, ako budu hteli da ti ga daju. Praviće se ludi.
Do sad smo tu stigli, a na dalje, ko preživi pričaće.

Ovako je počelo: Zubar

Ako vas nije mrzelo da ovo sve pročitate, nastavak će biti kad prođe intervencija.

Keep smiling. 🙂

Zubar

Negde početkom februara Vanji natekne zub.
Gde ćemo na pregled, hajde na Kliniku za dečju i preventivnu stomatologiju. Oni ne uspeju da je pregledaju, uspeli da šacnu u trenutku kad je zevnula. Mora totalna anestezija.
Prvo antibiotik, da se smiri, onda razgovor sa anesteziologom i dobijanje termina.
E, pa razgovor je u četvrtak izgledao tako što je dr sa mnom razgovarao (ja prvo došla sama, cenim razgovor, što da je vodim, on kaže mora nju da pregleda, ja se vratim i dovedem je), pitao da li hoda sama, i rekao da napravi dva-tri koraka. To je “pregled”. On se odigrava u čekaoničici manjoj od moje trpezarije, sa 5-6 stolica, i desetak ljudi. Sestra nije tu, da zovem posle praznika da dobijemo termin.
Evo, danas sam dobila termin.
23.6.2016.
Više od četiri meseca.

A svi ekstremno ljubazni, sve fino i krasno.
To je izgleda jedino mesto gde moze da se odradi intervencija sa totalnom anestezijom, jer ona, logično, ni usta neće da otvori.
Pitala sam jel može negde privatno, ne može, to niko neće da radi.

Ja sam se malo raspitivala za razlog velikog čekanja je što jedan anesteziolog dolazi sa Maksilofacijalne na jedan dan nedeljno, i tad urade dve intervencije. To je oko 110 dece godišnje. Cela Srbija.

Eto, kažu da nije to pitanje intervenciije i opreme već anestezije i anesteziologa.