Ovako je počelo: Zubar.
Dok smo stigli na red za intervenciju, tri ture antibiotika je primala. Ne zna ona ni da ti kaže da je boli. Ima viši prag bola, valjda je i to sreća. Ko će ga znati.
Dobili smo spisak sa brdom nalaza koje treba da odradimo. Završismo sve to.
Nakon FT1P dogodovštine odemo na Stomatološki na taj konzilijarni pregled, pitam za taj papir sa datumom intervencije. Sestra na kartoteci pita odakle sam, iz Beograda. A… kaže ona, mamama iz Beograda ne tražimo overu uputa.
Sreća pa mi rekoše na vreme.
Konzilijarni pregled u istoj onoj čekaonici, anesteziolog pregleda sve nalaze koje sam donela, Vanju ni ne pogleda i kaže vidimo se.
Dogegamo se na dan pregleda. Mi smo drugi na programu. Sreća prva intervencija je bila kratka, pa nismo previše čekali. Sreća i ne bi onolika gužva kao prethodni put.
Uvode je unutra, ja sa njom uđem, da legne na sto i da joj stave braonilu, ona se otima. Dadoše joj neku injekciju valjda za smirenje, i masku staviše preko lica, mene otpratiše u čekaonicu.
Operacijaje trajala četiri sata, ja sam se ucrvljala od nervoze. I još jedan sat buđenje. Pustiše nas kući, ona kao pijana, ne može skoro ni da hoda, jedva do kola nekako. Onda kunjanje celo popodne. Dva zalogaja banane.
Mnogo dugačak dan.
Sutradan čila, tražila hleb.
Natečena je još, izlazi još po malo sukrvice, ali ne damo se.
Najvažnije od svega je što su joj uradili sve što je bilo.