Maj 2002. Vanja ima 3.5 meseca.
Neurolog nas je poslala kod neurohirurga, a ona predložila da se uradi magnetna rezonanca mozga. Za taj pregled kod male dece je neophodna totalna anestezija. Ja sam se jako plašila anestezije, posle će se ispostaviti da sam bila u pravu. U međuvremenu smo bili na kontroli i kod neonatologa (ličnog prijatelja mog oca) i on me razuverio, da to nije ništa strašno, a da taj pregled može da donese odlična saznanja o tome u kakvom je stanju njen mozak nakon nedostatka kiseonika, krvarenja, proširenja komora, meningitisa…
Pregled magnetne rezonance se plaća, i nije ni malo jevtin, u ono doba bio je nešto više od jedne moje mesečne plate asistenta na fakultetu, i pritom se ne refundiraju troškovi, jer iako se aparat nalazi u prostorijama Univerzitetske Dečje Klinike u Tiršovoj, on je privatan.
Zakazali smo pregled za 8 sati ujutru. Prethodnu noć, potrebno je da poslednji put jede najkasnije oko 2 ujutru.
Dođemo mi u 7:30, kako bismo na vreme uradili proceduru, međutim, nema nikog ko bi nam rekao šta treba uraditi. Tek u 8 pojavljuje se sestra i pita da li smo otvorili istoriju bolesti. Nismo. Trči na drugi kraj klinike, da se to otvori, procedura traje pola sata da se ispiše par podataka.
Pitaju me da li ima nešto metalno na sebi, a da mi to niko nije napomenuo kad smo pregled zakazivali. Imala je drikere na zekici, skidaju joj zekicu, ostaje sa bosim nogama, benkicom i pelenama. Pritom u prostoriji ima oko 16°C. Sestra pokušava da joj stavi braonilu, ne uspeva iz dva pokušaja. Šalje me na hirurgiju, da to oni urade. Kucam na vrata, niko se ne javlja niti se vrata otvaraju. Ulazim i stanem odmah iza vrata ne bi li me neko primetio. Počinju da viču, šta ću ja tu, to je operacioni blok. Ja im objasnim, oni uzmu Vanju a mene izbace napolje. Posle 10tak minuta iznose je sa braonilom u nozi, i sa ubodima na obe ruke i drugoj nozi.
Silazim ponovo do magnetne. Pitaju me koliko je teška. 4kg. Daju joj da popije nešto iz kašičice, posle saznajem da je to kontrast. Daju joj injekciju nekog leka za smirenje, pa će joj tek posle dati anesteziju. Pritom Vanja sve vreme neutešno plače, što od gladi, što od uboda… Posle 20ak minuta se smiri. Uzimaju je iz mojih ruku i unose unutra, meni ne daju da uđem. Već je 9:30h. Posle oko pola sata, pozivaju me da uđem unutra. Daju mi je u ruke i kažu, sad pođite zamnom.
Kroz gužvu u bolničkim hodnicima se probijamo do dnevne bolnice hirurgije. Tamo ima nekoliko kreveta za veću decu, dva kreveca za bebe i nijedne stolice. Pokazuju mi jedan krevetac i kažu da je ne diram mnogo dok ne počne da se budi. Spava kao top naredna 2 sata, pritom ležeći na leđima. Počinje da se budi oko 12h tako što odiže glavu od podloge i udari nazad glavom iz sve snage, pritom ne otvara oči. To traje oko pola sata. Konačno otvara oči i počinje da vrišti-plače. Dozvoljavaju mi da joj dam dva-tri gutljaja vode na svakih 15 minuta. Ona i dalje vrišti, ja je nosam, ljuljam, pevam joj ne bi li se malo smirila, ali mi ne uspeva. Žedna je i gladna i kad joj dam vodu, popila bi celu flašicu. Pitaju odakle smo. Ja kažem odavde, na 15 minuta smo od kuće. Puštaju nas kući oko 14:30, i da joj dajem pomalo mleka kad stignem kući, da ne bi povraćala. Tako i radim. Posle dva puta po 30 ml mleka oko 15 i 15:30 uspeva da zaspi. Spava oko 2 sata, i nakon toga je u normali što se hrane tiče. Neurološki simptomi su pogoršani, hipertonija jače izražena, izvija glavu unazad.
Nalaz pregleda sutradan. Samo ti daju papir i snimke u ruke, i NIKO ti NIŠTA ne kaže. Možeš ti da čitaš do sutra, kad ništa ne razumeš. Moraš da ideš nazad kod neurohirurga, neurologa, neonatologa da ti oni razjasne.
Elem u tri reči: nema malformacija, glava manja, komore još diskretno proširene, prisutna moždana atrofija, blago usporena mijelinizacija.
Mart 2003. Vanja ima 12 meseci.