Vanja je danas za Vas izabrala ovo.
Ja bih te sanjala – Negative
Da nema sunca ni meseca,
ja mogla bih.
Da nema vode ni vazduha,
ja mogla bih.Da nema stiha ni tonova,
ja mogla bih.
Ali, da nemam tebe,
šta bih tada ja?!I da imam gde da odem,
ja ne bih otišla.
Da imam šta da kažem,
ja bih ćutala.I da nekom drugom mogu,
ne bih mu pevala.
Jer da nemam tebe,
šta bih tada ja?!Ja bih te sanjala,
Ja bih te sanjala,
Od snova te pravila,
Jer ako postojiš ti,
Postojim i ja…
Pre neki dan čitam tekst kod Varagića i ne padne mi na pamet da odem da to pogledam. Verujem mu na reč.
Jutros, slučajno, neko je tražio informaciju za koju znam da je na tom sajtu postojala, i silno se iznenadim.
Priča ide ovako:
Neko vam jednom predloži razmenu banera.
I vi pristanete, i uz par mailova se dogovorite. Baneri uzajamno izmenjeni, ja tebi-ti meni.
Pritom, nije u pitanju neki lični sajt ili blog, nego firma (sad slobodno mogu da kažem “kao”na glasu), izdavačka kuća.
Nakon nekog vremena (podužeg) shvatite da Vašeg banera tamo više nema, da Vas niko nije obavestio, a da kod Vas njihovog, naravno, ima i dalje.
Da li se tako posluje u Srbiji? Izvin’te, ono pre smo se šalili.
Ko je koga tu kupio, uopšte me ne interesuje.
Ako ste promenili uslove reklamiranja, zar ne mislite da je red da o tome obavestite one koje ste ranije reklamirali. Možda neće pristati na promenu uslova, ali, obavestite ih.
Nova igra.
Mnoštvo mekanih igračaka stoje poređane na fotelji. Donosi jednu po jednu, pokazuje mi, a ja treba da kažem koju je donela. Kad kažem tačno, odgovara mi nešto i vraća igračku na mesto. Ako pogrešim, gura me da kažem ispravno. Tek kad “pogodim” ona odgovara i vraća igračku.
To je… meda. Didididin
To je… zeka debeli. Didididin
To je… devojčica Jagodica Bobica. Didididin
To je… medica devojčica. Didididin
To je… žirafa. Didididin
To je… zeka mršavi. Didididin
To je… lav. Didididin
To je… beba. Didididin
To je… plavi zeka. Didididin
To je… maga. Didididin
To je…
I tako do sutra.
Subota ujutru, laganica, nismo još ustali.
Vanja sedi na trosedu u pižami, pokrivena, gleda TV i igra se nekom lutkicom. Ispadne joj na pod. Ona se bojažljivo okrene prema meni, onako kao upitno “može li da je podigne” ja klimam glavom, kažem, ajde uzmi, ona osmeh na lice, polaaako spušta bosu nogu na pod, saginje se, dohvati lutkicu, podiže noge nazad na trosed i ponovo se pokriva. Onda se opet okrene prema meni, valjda da potvrdim da je sve dobro uradila.
Perfektno.
Sinoć pričam s Nekim na msn.
– Šta radi Vanja.
– Čita knjigu.
– Misliš ti joj čitaš?
– Pa, da, ja čitam. Ustvari, malo ja čitam, malo ona sedi i lista.
