Najviše mrzim na svetu kad se neko prema meni ponaša kao da visim na čiviluku, i čekam da me skinu.
Koliko god lepo bilo to što neko želi da mi učini nešto, ja ipak volim da to znam unapred, kako bih mogla da organizujem svoje vreme.
Saznati u pet do dvanaest da će neko nešto da uradi u dvanaest, skoro je isto kao da to nije uopšte ni uradio.
Pa osnovni je red da svoje postupke koji imaju veze sa nekim drugim, tom drugom najavite razumno unapred.
Meme by Suske
Čekam da Vanja zaspi.
Čekam da prođe ovaj januar. Ne volim januar.
Čekam samu sebe da konačno donesem neke važne odluke.
Čekam da se probudim iz ove učmalosti nerada.
Čekam, jedva čekam, da počnem da radim. Još samo malo.
Čekam novu kancelariju.
Čekam platu. Valjda će sutra.
Čekam novog mentora.
Čekam, željno čekam, jedan poziv na kaficu.
Čekam proleće. Mnogo volim proleće.
… i tako… čekam…
Ima već oko dve-tri nedelje, ali nisam imala hrabrosti da odmah napišem, da se ne bi desilo, kao što se već milion puta do sada desilo, da nešto uradi, pa posle zaboravi.
Dakle, konačno smo uspeli i imamo, izgleda bez tendencije prestanka, imitaciju u govoru. To je jako važna faza, i mnogo sam ponosna.
Pokušavamo to još odavno da dobijemo, i nikako. Ja nešto kažem, on se samo smeje, gleda me u usta i štipa me po licu. A ništa od imitacije, tj. da na glas odgovori glasom.
E sad imamo i to. I strašno sam, strašno ponosna.
Vidi se to, jel da?
I ne samo to. Imamo i pokušaje komunikacije glasom, nešto kao “ne-ne-ne” ili “nje-nje-nje” kad joj postavim pitanje za nošu recimo, za šta mislim da stvarno znači NE.
No, o tome drugi put, kad se još malo ustabili.
Prethodne faze progovaranja pogledajte ovde:
Rekla je Mama,
Progovaranje II deo,
Progovaranje,
Da ti ispričam.
Sećate se akcije Ulica darovanja?
E pa danas sam dobila neke informacije, pa da vas obavestim.
Na uličnoj akciji je prikupljeno blizu 2000€, na večernjoj aukciji dečjih crteža još 4000€.
Za ono što je predviđeno da se uradi, potrebno je ukupno oko 30000€. Akcija se nastavlja.
Пише мој најдражи гост: Зајебант
Једне давне 1976 године моји реше да купе плац. А баш у то време некако, је и била ера викенд насеља и викендаша. Узесмо ми плац у близини наше фамилије у Раљи. Елем засучемо ми рукаве и почесмо да уређујемо имање, само то да сте видели пуцало је на све стране од рада. Оградимо се ми плетена жица метар и по висока, почесмо и нешто викендице да зидамо. У међувремену смо и мало баште засадили, шта ћеш душановачки сељаци навикли на башту.
Прође једна година, друга, трећа ми и даље башту садимо. Поче нама башта да вене, гледамо лук само извучеш заперке, лука нигде нема, кромпир само врежа остаје у руци. Шта је то, запитамо се ми? И нађосмо ми узрок томе – слепо куче. То је био наш први сусрет са њим, ето за њим дођоше и кртице, па не можеш да живиш од оних њихових Вавилонских кула које оне избацују. Рију, буше на све стране, посекоше ми турске каранфиле, одоше моје лале… О гле, чуда каквих све животиња нема.
Били ми ту код неких комшија, они имаше црну мачку. Док смо ми седели и пили кафу мачка се негде изгуби, непрође дуго времена ето је она враћа се. Замјауче газди, и ми је сви погледасмо кад држи малог миша у устима, рече газда: “Добро је, видели смо”, мачка се одмах повуче. После смо сазнали, да је имала обичај када нешто улови, да то дође и покаже њему. Када се окотила, узели смо једно црно маче. То маче када је поодрасло исто је било добар ловац на мајку.
Почесмо ми да гајимо и голубове. Опет су ту били разни голубови, Мавијани, Текири, српски високолетачи, Бакарлија, Шеш… Направили смо од једног дела тавана голубарник. И сваки пут смо уживали гледајући их, док су они летели високо. Тата је онда некако и отишао у пензију па је скоро свакодневно био на плацу. Једно јутро ми дођемо, имамо шта да видимо. Разваљен таван и скоро празан голубарник, само 2-3 голуба остало од једног јата од четрдесетак голубова. Ми разочарани што нам покрадоше голубове. Али није било станке, куписмо опет голубове и нашој срећи није било краја. обезбедисмо боље голубарник, стависмо два катанца. Таман смо мислили све је ок, јато дође до магичне цифре од четрдесетак голубова, скинуше нам цреп и опет покрадоше голубове. Имали смо фине дугачке мердевине као створене за то. Е нећеш ђаволе један, рекосмо ми, и настависмо да узгајамо наше љубимце, по трећи пут. Поучени другом крађом куписмо ми баш људски дебео ланац и везасмо мердевине за багрем. И тако смо ми то предано узгајали јато наших голубова, док опет није стигло до цифре од око четрдесет комада. Али не лези враже, ни лопови нису мутави, они понесоше тестеру па исекоше багрем, узеше мердевине пресекоше катанце, и опет ми остадосмо без голубова… И ми се ту предасмо и од тада смо имали само неке дивље голубове оне обичне паркаџијске.
Добисмо једне прилике певца на поклон. Леп петао, бели се, сија као да сте га изгланцали са нечиме. Шта да радимо са њим, пустисмо га у двориште да шврћка. И тако, прођоше дани нама га би жао онако сам да цуња по дворишту и куписмо му пар граорки, пар црвених и пар белих кокица, да има човек друштво. А што је имао гадну нарав, ако Вас није познавао а уђете у двориште надрљали сте. Пошто ми је плац на косини он се залети са брда као какав пас, хоће да насрне и кљуне Вас. Елем, расквоцала нам се једна граорка пред први мај и ми је насадисмо на јаја. Али као и у претходном случају дођоше кокошари (име за лопова који краде кокошке и голубове) и покупише све кокошке оне што нису могли да однесу, позавртали им шије и разбацали широм плаца.
Беху то четири крађе, које су нама врло тешко пале, не због штете нанете нам, већ због наших љубимаца без којих смо остали. Имали смо после псе од авлијанера до шкотског овчара и три мачке.
Но такав је крај, село а у селу све сами ловци не било који већ сељачки ловци. Убијали су мачке или псе, за некакав бонус у ловачком клубу, мислим да се тако зове. Убише ми два пса и једну мачку … у размаку од пар година…
Лепе сам тренутке имао са животињама, ако имате простора држите љубимце уз Вас, радоваћете им се. За оне који живе у становима, препорука не држите велике кућне љубимце, већ само оне мале да их не бисте мучили за џабе…
Meme by pu
Ovo će biti jedan kratak post.
Sad ćete se možda začuditi ako me lično ne poznajete, ali ja uglavnom ćutim. I da, znam da ne delujem tako ovde, ali ipak je istina. Mnogo sam bolji slušalac.
Tako da, ako ste mislili da ne biste mogli da dođete do reči kad me budete upoznali, da bih vas udavila i bila naporna kakva sam ovde, prevarili ste se. Pre će biti da može da vam bude dosadno.
Dakle, ja o skoro svemu ćutim, osim o onim stvarima za koje sam sigurna da ih dobro poznajem. Tu jedino volim da kažem šta mislim, no takvih baš nije puno.
Jedna stvar o kojoj uvek ćutim su problemi. Pa svako ih ima, zar ne? I ja naravno. E, o njima ćutim.
I retki su oni koji će čuti nešto na tu temu.
Takođe obično ćutim i o svojim osećanjima.
Ima tu još po nešto, ali o tome ću da ćutim i ovde.
Mama, ajde ti sad beži odatle, moram ja malo…
(mišem preko slika i čitajte, to valjda već znate!)
To je drugi način hipnotisanja.
Šta god da radi, koliko god da je ljuta, plače, vrišti, urla, jedan spot autora iz naslova sve prekida. SVE. Onog trenutka kako počnu tri takta (kako li samo prepozna pesmu nije mi baš najjasnije) počinje da ciči od sreće, dotrčava do TV-a i pokušava da uđe u njega. Ma neverovatno. To ko nije video sigurna sam da ne veruje. Opšta histerija. Peva nešto sa njim, šta li. Pogledajte.
A nije to tako samo sa spotom, može i sa CD-a, ne pravimo pitanje. U kolima uglavnom slušamo radio. Ali kad idemo na Avalu, prijem je tamo loš, onda je tu opet Vlado, cika i vriska…
Meme by admin
Ovonedeljni Meme postavio admin, i dok je pisao, napravio slovnu grešku. I to tako da je ispalo smisleno:
Uticaj internata na vaš život.
Na stranu zafrkavanja, slovne greške su postale deo najnormalnijeg načina komunikacije.
Skoro sam potpuno postala imuna na neke ovakve greške, da sam prosto prestala da ih primećujem. Kad čitam neki tekst, preletim pogledom, i “pročitam napamet” onako kako bi trebalo da bude napisano. Čak i kad je tekst pun grešaka, bez ikakvih problema odmah kapiram pravi smisao.
Ajd sad malo na temu Meme-a.
Hvala dragom Bogu te neko izmisli internet. Nikad ne bih saznala toliko stvari da nije neta, da nije mojih sati i sati provedenih u potrazi za raznim informacijama. Nikad ne bih “upoznala” ljude koji su mom detetu pomogli svojim znanjem, i mogućnošću i željom da to svoje znanje i iskustvo podele na ovaj način. Hvala im zbog toga.
Sa druge strane, ja sam zavisna. Da, od interneta. Uopšte nisam više u stanju da smislim kako da sebi ispunim “slobodno” vreme, a da to nije net. I baš me briga. Ja uživam, mnogo mi je lepo. Bolje nego da gledam TV recimo, bar je interaktivno.
Živeo internet.
Šta sad ova oće o screensaver-u?!?
E, pa to je jedan od par načina za hipnotisanje. Niste znali?
Ovako to izgleda.
Sedne Vanja na moju komp stolicu, namestim je lepo da ne klizi, ona uhvati nešto sa stola da čačka i bulji u ekran na kom se smenjuju uglavnom njene fotografije. I ne trepće. I svaku fotografiju prepoznaje, tj sve koji se na njima nalaze. Ali naaaaajviše od svih voli neku fotku koja je napravljena u vrtiću, prošle godine za njen rođendan. Ona sedi na stoličici, a oko nje sva dečica, mislim da gledaju Noddy-ja. Oduševi se kad vidi tu sliku (htela sam da je postavim ovde, ali nemam dozvolu roditelja te dečice, tako da stvarno ne smem, ko bi želeo da vidi, moraće da dođe na kaficu) odmah nešto priča i smeje se. Ma oduševi se, lepo se vidi. I Babu jednu voli, a i kumu Boga mi. Mamu i ostale ne ferma baš mnogo, ko im je kriv kad su tu stalno.
I tako, 5 minuta, 10 minuta, pola sata, ma ni makac od monitora.
Edit: Ma nek ide život, evo vam blur-ovane fotke
Kao što rekoh, ovo je jedan od načina hipnotisanja, a o ostalima, drugi put.