volim
-svoje dete;
-jutarnji telefonski razgovor;
-iznenađenja, i da primam i da dajem;
-sitne stvari koje život znače;
-ovaj blog;
ne volim
-kad nekome treba sto puta da objašnjavaš jedno te isto, onda kao shvate, a posle dva dana pitaju “kako ono beše?”;
-kad mi pričaju “iza leđa”, ako vas šta zanima, pitajte;
-kad odvedeš dete na pregled kod nekog lekara “na glasu”, oni roditelje gledaju “kao debile” koji veze s mozgom nemaju, kao da niko osim njih nikad nije išao ni u kakvu školu, pročitao ni jednu knjigu… srećom oni drugi su ipak u većini…
-pisanje na zadatu temu, nikako mi to ne ide… vidite i sami…
ne znam, a htela bih da znam
-da ne razmišljam previiše o posledicama, nego da reagujem na prvu;
-što ne umem da kažem “ne”, a nekad mi je to tako potrebno;
-šta bih još mogla da uradim, da promenim svom detetu život na bolje;
fascinira me
-znanje;
-šta su sve neki ljudi spremni da urade (jedni dobro, a drugi loše);
-dokle sve seže ljudska glupost;
stidim se
-što sam, kad sam jednom donela jednu odluku, posle promenila mišljenje, kasnije se ispostavilo da je baš ta odluka bila dobra…;
-što još ne vozim, no pitanje je dana, verujte mi;
želim
-da konačno svoj život organizujem drugačije;
-ovo;
sve ostalo nije vredno pomena
zahvalna sam
-roditeljima, što su me naučili da mislim svojom glavom, a ne da čekam da mi neko kaže šta treba da uradim;
-svojim prijateljima koji mi pomažu, bilo da me znaju već “sto godina” ili me nikad u životu nisu videli, a i onima koji mi svim silama odmažu, jer mi tako pokazuju svoje pravo lice;
-na svakoj svojoj životnoj stramputici koja me je dovela tamo gde sam sad;
-Nekom, na snazi koju mi daje.
Hvala ti, I couldn’t have done it without you.
Mene prozvala venus, ja prozivam ozona da bude sledeći.
