Dolazim po Vanju danas, negde oko 4, vidim neka gužva ispred vrata, ljudi se skupili. Pozvonim na interfon, kao i obično, kad mi javljaju, da je Vanja dole, na pozorišnoj predstavi u sali. Sala ima prozore na celom jednom zidu, skapiram da roditelji spolja, kroz taj prozor gledaju klince. Pridružih im se.
Nisam naravno imala sa sobom fotoaparat, ali mobilni je tu, da bar malo steknete utisak.
Vanja je, kažu, uživala.
Čitam i slušam šta sve ljudi rade sa svojom tipičnom decom. I ponekad zavidim na svim tim sitnim zadovoljstvima.
Kaže Deda (@ na Twitteru ) malopre:
A ja sve to nemam, nemam tako obično, pa mi zato nekad bude žao. Ali neka, imam ja nešto drugo, imamo i mi svoja sitna zadovoljstva.
Evo jednog jutrošnjeg:
Obično stalno pali svetlo, i kad je sunce, nema veze, mora svetlo da je upaljeno.
Malopre, gasi svetlo u dnevnoj sobi, uzima me za ruku, i vodi do pretsoblja, otvara vrata od plakara, vadi jednu svoju cipelu i pruža mi.
Odosmo i mi napolje. Nema veze što ja imam da radim, i što je napolju smrzotina, svi planovi moraju da se odlože. Sad se ide napolje. Tačka.
Danas, 25. novembra, obeležava se dan borbe protiv nasilja nad ženama. Tim povodom, kod mene gostuje moja drugarica Ivana, prenosim njen tekst objavljen u listu Dnevnik, u broju od subote 20. 11. 2010.
Ivana, dobro mi došla.
Najveće nasilje je ćutanje
Ne gledam više domaće filmove. Ne zbog toga što nisu dobri ili što mi se ne sviđa glumačka postava, već zato što mi je dosta gledanja scena nasilja, među kojima je ono seksualno omiljeni šlagvort naših scenarista i režisera. Gotovo da nema filma koji se bar u sceni-dve nije dao prilog seksualnom obrazovanju naše mladeži prikazujući scene divljačkog seksa, silovanja i ponižavanja žena. “Otac na službenom putu”, “Do koske”, da spomenem samo neke koji su se sa ženama obračunavali batinama, psovkama i grubošću. Na scene u kojima žena ima ponižavajući položaj nije ostao imun čak ni “Boj na Kosovu”, a tužni niz nastavlja se sve do “Srpskog filma” koji je postao poznat po brutalnim scenama maltretiranja i silovanja toliko da je zabranjen u mnogim zemljama.
Scena nasilja svake vrste i u stranim filmovima, naročito holivudskim, ima koliko hoćete, a ni silovanje i batine im nisu strani. Ipak, ne mogu da se otmem utisku da su naše tuče i silovanja više ilustracija naravi i mentaliteta, potreba da se naglasi patrijarhalni odnos prema ženama koji između ostalog pokazuje gde joj je mesto, a mnogima služe da pomerenim erotizmom privuku publiku na gledanje.
Otkud ova priča? Ovonedeljni četvrtak, 25. novembar, dan je posvećen borbi protiv nasilja nad ženama, a naše televizije obeležiće ga kako i priliči u Srbiji – ćutanjem. Nijedna emisija velikih televizija neće biti posvećena batinama koje, prema istraživanju Viktimološkog društva, doživi svaka treća žena (30,6%) u Srbiji. Možda će se u glavnim dnevnim informativnim emisijama provući koji trominutni prilog o nekoj sigurnoj kući ili priča o seksualnom trafikingu, uz suvoparne statističke podatke koji ne otkrivaju dubinu pakla u kome se nalaze, ali priče o tome kako je porodično nasilje u porastu neće biti. Dakako, važnije su svađe na “Farmi”, najnovija dešavanja u “Beloj lađi” i dokumentarac o Muhamedu Aliju – eto programa najvećih televizija u udarno TV vreme.
Za to vreme drugi ne ćute. Već danima se na internet sajtovima vodi pravi rat protiv Fejsbuk grupe toplog naziva “Smrt ženama” koja promoviše najgoru vrstu nasilja i iživljavanja. Grupa je više puta prijavljivana Odeljenju za visokotehnološki kriminal i administratorima Fejsbuka, ali je uspevala da se vrati, dok se njeni članovi, skriveni iza nadimaka, obračunavaju sa ženama- žrtvama nasilja koje pišu o svom problemu kako bi pomogle drugima u borbi protiv nasilnika.
Šta rade sudovi? Prema podacima Autonomnog ženskog centra, više od polovine presuda za nasilje u porodici ne sadrži mere zaštite koje je tražio tužilac. Najčešća doneta mera je zabrana uznemiravanja, što je u rangu pretnje prstom, dok je mera iseljenja i zabrane pristupa u domenu statističke greške. O zatvorskim kaznama da i ne pričamo.
Ako ste u takvoj vezi, nemojte ćutati, ako ne zbog sebe, ono zbog dece, jer je 70 posto nasilnika i samo bilo žrtva porodičnog nasilja kao dete. Ako poznajete nekoga ko trpi nasilje, nemojte ćutati. Pružite joj podršku, moralnu i materijalnu, uputite je na Centar za socijalni rad i Sigurnu kuću u vašoj opštini i okrugu. Ako poznajete nasilnika, nemojte ćutati. Prijavite ga policiji i Centru za socijalni rad.
Samo nemojte biti kao naše televizije.
Ako ste sutra u Novom Sadu, ne propustite ovo:
Dođite na forum teatar predstavu “Sva deca su ista!” koja se bavi jednim od izazova na koji mogu naići deca sa intelektualnim invaliditetom u procesu inkluzije u sistem redovnog školovanja, i pokušajte da zajedno sa nama rešite problem.
Naši glumci-volonteri su sa velikom pažnjom proteklih dana pripremali ovu predstavu sa ciljem da ukažu na to da smo svi ravnopravni i da, mada postoje prepreke u ostvarivanju te ravnopravnosti, one nisu nepremostive. Na našoj predstavi vi ćete prestati da budete posmatrači iz publike i postati aktivni učesnici promena koje su neophodne.
Predstava počinje 25.11. (četvrtak), u 18h u prostorijama Fakulteta za Evropske pravno-političke studije (Narodnog fronta 53, Novi Sad). Ulaz je slobodan.
Ova predstava je deo projekta “Akademija omladinskog rada” koji realizuje Omladinska Nevladina Organizacija uz podršku Ministarstva omladine i sporta. Akciju je podržao Fakultet za evropske pravno-političke studije.
Hvala Drvcetu za ovu najavu.
Jutros, na Radio Beogradu 1, emitovana je emisija Magazin sa temom uključivanja u društvo dece sa smetnjama u razvoju.
Zaista odlična emisija, preporučujem da poslušate. To možete uraditi na sajtu RTS-a, ili ovde (dole u playeru sa e-snips sajta, samo kliknite na play dugmence).
Kako žive deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji? Koliko ih je? Zašto ih često nazivaju „nevidljivom decom“?
Zašto ih je samo 15% uključeno u neki od oblika sistema obrazovanja? Koja vrsta podrške je najpotrebnija njima i njihovim porodicama? Koliko smo spremni da ih prihvatimo? Na kom nivou je naša svest o potrebi uključenosti dece sa smetnjama u razvoju u društvo? Gde smo zakazali?
Današnju temu i pitanja Magazina o socijalnoj inkluziji dece sa smetnjama u razvoju, pokrećemo u okviru kampanje „Rastimo zajedno”, koju vode Radio-Televizija Srbije, Unicef i Ministarstvo rada i socijalne politike.
Urednik i voditelj Tanja Zeljković
izvor Magazin
| Powered by eSnips.com |
Preporučujem da pročitajte ovaj blog post. Tri majke, čiji dečaci imaju cerebralnu paralizu, odgovaraju na pitanja. Na engleskom je.
Parenting Kids With Cerebral Palsy
Pojma nisam imala šta je Cerebralna paraliza, prosto valjda o tome ne razmišljaš, osim ako ti je profesija na neki način vezana za ovo stanje. Da, ovo nije bolest, tako kažu, to je stanje.
Takođe, to nije dijagnoza koja se postavlja u ranom uzrastu, Vanji je počela da se u nalazima pojavljuje tek negde oko druge godine. Cerebralna paraliza je zapravo veoma širok pojam koji obuhvata sve moguće smetnje posture (položaja) i pokreta nastale kao posledica oštećenja mozga (Cerebral). Paraparesis spastica je Vanjina podvrsta. To bi bilo: delimično (paresis, za razliku od plegia: potpuno) smanjenje funkcije jednog para ekstremiteta (nogu u našem slučaju) praćenog spazmom mišića. Kakvi strašni izrazi, jel da? Cerebralnu paralizu često prate i druge smetnje, pa tako neko ima epileptične napade, oštećenje vida, sluha, mentalni deficit.
Motorno smo prilično dobro rešili našu CP, Vanjin najveći deficit je upravo mentalni. Nešto što bi i mogla da uradi, ona prosto ne ume. Unutra, po ravnom, nepravilno, ali spretno i stabilno hoda (stabilnija je nego što to i istreniranom oku izgleda), penje se i silazi niz stepenice, pazeći. Napolju, gde je neravno, druga je situacija, i najmanja neravnina je prepreka, sapliće se o sve i svašta. Okolina joj u deliću sekunde odvlači pažnju. Fina motorika je loša, ali opet bolja bi bila kad bi mentalno znala šta sa njom treba da radi, ima mali tremor ruku. Ne govori, glasa se, udvaja slogove, ali bez prepoznatljivog značenja.
Nisam odavno pisala o tim medicinskim temama, nešto ne volim.
Ukratko, svako dete/odrastao sa CP je priča za sebe.
Ja ipak više volim da je pohvalim nekom konkretnom stvarčicom, ma kako ona sitna bila. Evo vam jedne slagalice.
I stepenica, kojima sad pokušava da se penje po dve odjednom, to valjda rade sva deca na svetu. Za sad joj relativno dobro uspeva desnom nogom koja je malo bolja, a levom i dalje ima prilično teškoća, ali uporna je. (snimak je mobilnim, pa nije baš sjajan)
U ponedeljak 22.11. u naš vrtić dolazi ekipa RTS da snima neki prilog, o inkluziji, kako su me u vrtiću informisali. Trebalo bi da prilog bude te večeri u drugom dnevniku. Gledamo se.
Sad pretražujući po sajtu RTS, naiđoh i na ovu radio emisiju, o istoji temi, koja će biti emitovana istog dana: Magazin.
Za sad je to vest, svi mediji o tome javljaju.
Delegacija Evropske unije u Srbiji raspisala je konkurs za podršku razvoja usluga u zajednici za decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice, čija je vrednost tri miliona evra.
kaže RTS
O tome javljaju i Politika, B92, Studio B, Kurir…
Hajde da vidimo koje će usluge država prepoznati kao prioritet, i šta će uspeti da se uradi sa ovim novcem.
RTV saznaje da u Srbiji dnevne boravke u 45 opština koje ih imaju, koristi svega 1114 dece, od oko 45000 koliko je procenjeno da i Srbiji ima dece sa smetnjama u razvoju. A gde su ostali?
Ovo je već napredno foliranje u odnosu na ono prethodno.
Ponedeljak je ujutru, budna je već pre 7, iako je buđenje zvanično u 7h15. Skače po krevetu, ja je ‘ne konstatujem’. Posle nekog vremena, postaje joj dosadno u sobi, dolazi u dnevnu. Istog momenta traži da upalim TV, i da u isto vreme pustim nešto na kompu, neki film ako može. Može.
Leži pokrivena na trosedu, gleda TV, i svako malo se okreće da vidi šta ja radim za računarom. Onda se kao smiruje, pretvara se da joj se spava. Spušta glavu na jastuk, polu drema.
Oblačim je, 8h je sati, a ona nezainteresovana, deluje kao da je bolesna. Pipam je, nije vruća, izmerim temperaturu, nije povišena. Jaknu oblačimo, a ona seda na fotelju, i spušta glavu na naslon za ruke. Odlučujem da nećemo u vrtić, stvarno sam po mislila da je bolesna, možda joj je muka. Skidam joj jaknu, a ona sa sve cipelama dotetura se na trosed, i legne, gleda tv, i sklapaju joj se oči. Izujem je, malo se mazimo, pokrijem je, pomislim zaspaće. Posle dvadesetak minuta ustaje, i traži da pustim nešto na kompu, ono prethodno se završilo. Puštam, ona se vraća nazad da legde. Obuvam joj patofne, ne volim da ide bosa u čarapama.
Tri minuta posle patofni, 8h45 je, skače po sobi, čila i vesela, cvrkuće.
A ja, ne verujem. NE VERUJEM.
Ja sam stvarno pomislila da joj nije dobro, palo mi na pamet da joj je možda muka, da joj se povraća, i delovala je malo bledo (ona je inače skoro uvek bledunjava) i priznajem malo sam se uplašila.
Sad kapiram da joj nije ništa, i da je sve isfolirala, ne ide joj se u vrtić.
Nema veze, lepo je vreme, zujaćemo malo napolju da iskoristimo ovo novembarsko proleće.
Zajednička kampanja “Rastimo zajedno” koju su pokrenuli Ministarstvo rada i socijalne politike, Unicef i RTS, trebalo bi da podigne svest javnosti o pravima dece sa invaliditetom i da podrži biološke i hraniteljske porodice da tu decu izvedu na pravi put.
Aleksinac je jedna od retkih sredina u kojima hraniteljske porodice udomljuju decu sa smetnjama u razvoju.
ceo tekst pročitajte, i video prilog pogledajte na sajtu RTS.