Month: January 2005

Posted on by — Leave a comment

PONOVI RADI BIOSKOP…

…Maratonci trče počasni krug…
Elem, sad pošto je naš voljeni blogić proradio, da nastavim gde sam stala.

Lek je stigao u četvrtak, i tu sam se malo oladila… Istina, stigla je varijanta koja se donosi iz Nemačke, pa je nekoliko puta skuplji…ali bar je tu…

U međuvremenu, sneg je totalno zavejao Beograd, i sve nas iznenadio pred kraj januara. Bilo dugo lepo vreme, pa se svi ponadali da će uskoro proleće, kad ono… Stigao nas debeli minus, -10 i tako to…
Jutros smo po toj ciči zimi i klizavici bili na Neurološkoj klinici. (Dobro, to ja malo preterujem, jeste klizavica u našoj ulici, ali ko nam je kriv kad stanujemo u maloj uskoj uličici…) Tu se doktorka bezmalo iznenadi kad nas je videla, kao otkud mi po ovolikom snegu… Aman ljudi, pa nisu sekire padale…To je samo čvrsta voda.

Ništa, dogovorimo se da u sredu napravimo još jedan EEG, i da vidimo šta će on da pokaže. To će sad biti malo frke da Vanja zaspi, jer treba da se snimi do podne, a oni nemaju popodnevnu smenu. Nije htela da nas pusti da uradimo EEG na drugom mestu gde smo radili prošlog puta, jer kao u njihove sestre ima više poverenja. Ma nemoj!!! Tu Vanji uopšte ni jednom do sad nisu uspeli da naprave snimak u spavanju, jer nisu hteli da joj stave kapu pre nego što zaspi. Prvo da je uspavam (u ambijentu koji je otprilike najsličniji autobuskoj ili železničkoj stanici) pa joj onda stave kapu. Posle treba da joj ubrizgaju nekakav gel (da se ostvari kontakt između glave i elektroda) i ona se naravno probudi. Pa ko se ne bi probudio. Zato ću sad da INSISTIRAM.

Sutra će nam biti zabava, jer treba noć pre snimanja da manje spava, da bi tamo bila pospana, inače drugačije, nema teorije da zaspi pre 14h. Znači budna do 23 ili 24, a onda buđenje oko 5 ili 6. STRAVA… Ko preživi, pričaće…

Posted on by — Leave a comment

Sad ga ima, sad ga nema…

Ako ste nas čitali ranije, znate da Vanja pije Frisium. To je antiepileptik.
Kad je propisan, prvo mi je bilo skroz čudno da lek za smirenje, koji se još usput propisuje deci, nije na recept.
Onda sam ga jedva pronašla i kupila količinu za oko mesec dana, jer me je apotekarka uveravala da mogu da ga nabave od danas za sutra.
Po mom laičkom mišljenju majke bez medicinskih kvalifikacija nisam baš sigurna da lek na moje dete deluje kako su oni očekivali. Dodatna ispitivanja su bila predviđena za 15 dana nakon početka uzimanja terapije, mislila sam da će možda lekari promeniti terapiju, pa mi onda nije potrebna veča količina. Naravno, na to ne mogu da računam, ovako, na slepo…
Kako su analize odložene, i ponovo su zakazane za 31. januar, prvobitna količina nije dovoljna.
Posle otprilike 20-ak dana, odem do apoteke da kupim još, kad ono…NEEEMA. I to ne da nema tu gde sam prošli put kupila, nego uopšte nema da se nađe nigde u BG.
Takođe, saznam da taj lek uopšte nije registrovan u SCG i da se nabavlja iz Nemačke i Mađarske, ali nabavljač ima nekih problema (kakvih… to nisam uspela da saznam). Sve mi to liči mnogo mutno i prljavo. Šverc, uvoz na crno, i tako to…

Elem, šta da se radi, lek MORA da se nađe, jer navodno, ako se prekine to može da izazove epi napad…

Na jednom mestu mi kažu da očekuju za 10-ak dana (to je već sad i još ga nema), na drugom kažu da očekuju do petka. Naravno, ja ostavila brojeve telefona i čekam da mi se jave…
Dalje, cimam brata iz Pariza da mi tamo kupi i brzinski dostavi, ali, sad je i tamo frka. Nema odmah da se kupi originalni lek, ima zamena, originalni može da se naruči, isporuka najmanje 72 sata…
Paralelno se preko prijatelja raspitujem da li ima da se nađe u Hrvatskoj…

Poslednja doza koju sad imam je za utorak ujutru. Sreće u nesreći je što u ponedeljak idemo na kliniku, pa i ako ne nađem do tada, neurolozi će mi reći šta da radim…
Ma šta da vam pričam, mislim da možete da zamislite u kakvom sam haosu… Nadam se samo da neću morati da čekam do ponedeljka u ovakvom groznom iščekivanju…

Posted on by — Leave a comment

Konačno sneg

Sneg u BG. Ovo je Ulica Kneza MilošaLjudi, danas je koji već januar, i evo nam PRVOG snega u Beogradu. A najavljuju ga već danima…
Ne mogu baš da kažem da volim kad padne sneg, ali klinci će se sigurno jako obradovati. Mene sneg u gradu obavezno asocira na gužve u saobraćaju, neraščišćene trotoare, bljuzgavicu kad krene da se topi, i uopšte prljavo, prljavo, prljavo… MRZIM sneg u gradu.

Sneg van grada je ipak nešto drugo… Divno, idilično, mirno, škripi, grudvanje, skijanje…

Posted on by — Leave a comment

Nismo još ozdravili

Ovaj glupi virus-bakterija, šta god li je, baš se drži. Temperature nema već dva cela dana … da ne ureknem. Još samo kašlja da se rešimo, i biće valjda OK. Jadna, ne zna više šta sve pije… Jedino što preko dana neće ništa živo da radi, osim da gleda reklame i teleshop. Užas. Kako prestanu reklame, ona počne da se buni, i ti moraš da juriš reklame na nekom drugom kanalu. Jedino je tako mirna, inače bi samo skakala, a kao treba da miruje.
Hahaha, da li je neko probao da smiri hiperaktivno dete, koje pritom ne govori i ne zna da ti kaže da li je gladna, žedna, da li joj je vrućina, ili je nešto boli, ili joj je prosto dosadno…
Pošto je ovih dana skoro sve vreme presedela u krilu, kad joj dam da hoda, skroz je nestabilna. Zato jedva čekam da to prođe, pa da opet bude ona stara… Da jurca iz jedne sobe u drugu, da moram da sam uvek korak iza nje, da pravi “red” u špajzu i kuhinjskim elementima, pretura po fijokama, baca igračke na sve strane… i da idemo na vežbe.

Posted on by — Leave a comment

Vanja bolesna

Juče, budi se posle popodnevnog spavanja sa 38.2C. Dam joj malo Paracetamol sirupa, i bilo joj OK, vesela i aktivna kao i obično.
U toku noći, budi se plačući, ja je pipnem, a ona gori, 39.3C Tu krenemo na tuširanje (2:00) i spustim joj na 37.4C. Ponovo zaspe oko 3:30, i nemirno spava do jutra. Nije uopšte imala snage da se okrene, i tremor joj je bio jako povećan. Ona obično ima mali tremor, uvek, ali sad nije mogla rukom da pogodi usta koliko se tresla.
Ujutru temperatura 38.6C, odemo do pedijatra i dobije antibiotik i sirup za iskašljavanje, kaže da ima puno sekreta koji joj se sliva iz nosa. Prepodne je povraćala, i nije htela ništa da pije. Ceo dan bila kao slomljena.

Posted on by — Leave a comment

Kao da me voz pregazio

Kao da me voz pregazio

Već danima sam sa raspoloženjem u totalnom down-u, a sad me još i virus sustigao. E pa tako mi i treba kad sam za doček sa do pola zalečenim grlom išla na Trg. I naravno, sutradan opet užas. Tri dana se kao lečim vitaminima i kojekakvim babskim lekovima, ali ništa ne pomaže. Jutros počela sa antibioticima. Snage nemam ni trunke, iako su, hvala Bogu, prethodna tri dana Vanja i Miša bili kod njegovih, a ja se kod kuće odmarala.

Teška je brate ona, skoro 15 kg, a sa hodanjem nije baš najsigurnija. Moram u svakom trenutku da sam korak iza nje, ne smem uopšte da odem iz sobe ni minut, a da je ona bez nadzora. Zato, kad god idem da stavim ručak, do kupatila ili nešto slično, moram da je stavim u ogradicu. I zato me strašno grize savest, u ogradici mi izgleda kao da je u zatvoru. Ali moram, nemam drugo rešenje, bolje mi je to nego da zvekne negde glavom u neki ćošak, pa šta sam onda uradila!!
Eto, da se malo izjadam, inače sve je drugo OK. Od lekića manje spava, jako teško zaspi, mislim da joj je malo lošija i ravnoteža (lošije hoda), ima neredovnu stolicu…
U mojoj glavi je ogromna briga i neizvesnost oko odlaska u bolnicu i pretraga, strah od toga šta će možda pronaći, i još više od toga šta neće pronaći, a trebalo bi.

Još 7 dana neizvesnosti…