Posted in Napredak, Vrtić

Vrtićke aktivnosti

Bila sam juče u vrtiću na radionici Biram da recikliram, ali sam je eskivirala (napravila par fotografija, i zbrisala), i ušla da špijuniram šta se radi u grupi.

Pokazala mi je kako slaže kocke u vertikalni niz.

slažem kocke slažem kocke slažem kocke

slažem kocke slažem kocke

Onda je donela koficu punu kocaka iz plakara, i dobila kocke da rastavlja.

donosi koficu sa kockama donosi koficu sa kockama kocke za rastavljanje

rastavlja ih i stavlja nazad u koficu (malo to teže ide)

zatim vraća koficu na mesto.

Posle je malo gađala kegle (tu je mama malo zatajila sa snimanjem).

Pa je malo radila gimnastiku.

gimnastika gimnastika

I na kraju je preskakala (dobro, prekoračivala) prepreke.

preko prepreka preko prepreka

Igrali smo na kraju i Ringe raja, sa sve čučanjem na kraju, ali taj snimak ne možemo da vam pokažemo, zbog drugara.

Pretraživali ste:

    ukrasi od papira za novu godinu (49), sastav kako sam obradovao mamu (40), sastav kako sam obradovala mamu (30), obradovala sam se sastav (29), kako sam obradovao mamu sastav (28), poklon kojem sam se obradovao sastav (21), sastav obradovala sam se (14), lutke od kartona (11), ukrasi za novu godinu od papira (11)
Posted in Napredak, Vrtić

Stepenice

Ovako je bilo prošle godine.

Tada, pa i danas, kad silazimo niz stepenice držim je čvrsto za ruku, a ona se sa druge strane pridržava za gelender. Često se dešava da uopšte ne pazi niti gleda gde staje, nego preskače po dva, nekad i tri stepenika. Sigurna je valjda da je ja držim. Iz tog razloga, ni na pamet mi ne pada da je pustim, a pritom je još zima, jakne su debele, i otežavaju njene ionako nespretne pokrete.

Pre nekoliko dana, dolazim u vrtić po nju, i zadržavam se nekoliko minuta na vratima pričajući sa defektologom. Ona se šetka po holu (na spratu smo), ja bezbrižno znam da ona neće sama krenuti niz stepenice, već smo to skoro ustalili. U jednom trenutku, defektolog koja gleda iza mene šta Vanja radi, kaže mi:  “pa ona silazi sama niz stepenice, eno je na pola”. Ja zabezeknuta, nas dve poletesmo do stepenica, a ona sigurna, stoji na polovini, i gleda u nas, sva ponosna. Siđem ja do kraja niza stepenica, pozovem je da siđe do kraja. Siđe ona, naravno. Pohvalismo je, jako dobro reaguje na pohvalu. Onda sledi penjanje, no to je dosta lakše, i to je već ranije znala.

Sutradan sam ponela FA, čisto da zabeležim. Od sad koristi svaki trenutak da stepenice još bolje izvežba.

Meni iskreno taj njen silazak deluje vrlo nesigurno, međutim, silazak nogama naizmenično, ona pokazuje da je sigurna.

Evo, pogledajte pa procenite sami.

Posted in Medical, Naša priča

Nema više lekova

Sinoć prvi dan nismo popili lekove, i nećemo ih više piti, bar za sad.
Od kako smo počeli da smanjujemo dozu, čini mi se da nešto više “priča”. Dobro, nema ona još ni jednu pravu reč sa značenjem, ali stalno nešto brblja udvajajući slogove: mamama, bababa, bebebe i tako to.
Ma i reči će doći, samo moramo još malo više da vežbamo.

I hod je sad bolji, i vratio se na stanje kakvo je bilo pre početka uzimanja svih lekova, negde pred Novu Godinu. Sad ne moram više da je pridržavam, može lepo da sama ode iz jedne sobe u drugu. Jedino sam sklonila sve one tanke tepihe da se ne bi bez potrebe saplitala. Bar u početku.

Posted in Medical

Organizacija na (ne)delu

Ma samo da se malo javnem.
Vanja sve bolje hoda, polako uspostavlja staru ravnotežu. To je dobro. Terapeutkinja je rekla da uopšte nije motorički nazadovala, samo da povrati ravnotežu i biće OK. Čak su joj i koleno i stopala bolja nego ranije, ja mislim verovatno jer u bolnici nije baš puno hodala, makar nije onoliko koliko hoda kad smo kod kuće.

Bila ja danas na Klinici da podignem otpusnu listu (izašli smo u prošli petak) kad ono još nije gotova!!! Naš dragi specijalizant Dr Milan je sve završio, samo se čeka Dr Cerovac koja vodi Vanju još od rođenja. Rekla mi je da dođem u sledeći petak!!! Dobro, nema veze, i to ćemo sačekati.

Posted in Opšte, Razmišljanja

Kao da me voz pregazio

Kao da me voz pregazio Već danima sam sa raspoloženjem u totalnom down-u, a sad me još i virus sustigao. E pa tako mi i treba kad sam za doček sa do pola zalečenim grlom išla na Trg. I naravno, sutradan opet užas. Tri dana se kao lečim vitaminima i kojekakvim babskim lekovima, ali ništa ne pomaže. Jutros počela sa antibioticima. Snage nemam ni trunke, iako su, hvala Bogu, prethodna tri dana Vanja i Miša bili kod njegovih, a ja se kod kuće odmarala.

Teška je brate ona, skoro 15 kg, a sa hodanjem nije baš najsigurnija. Moram u svakom trenutku da sam korak iza nje, ne smem uopšte da odem iz sobe ni minut, a da je ona bez nadzora. Zato, kad god idem da stavim ručak, do kupatila ili nešto slično, moram da je stavim u ogradicu. I zato me strašno grize savest, u ogradici mi izgleda kao da je u zatvoru. Ali moram, nemam drugo rešenje, bolje mi je to nego da zvekne negde glavom u neki ćošak, pa šta sam onda uradila!!
Eto, da se malo izjadam, inače sve je drugo OK. Od lekića manje spava, jako teško zaspi, mislim da joj je malo lošija i ravnoteža (lošije hoda), ima neredovnu stolicu…
U mojoj glavi je ogromna briga i neizvesnost oko odlaska u bolnicu i pretraga, strah od toga šta će možda pronaći, i još više od toga šta neće pronaći, a trebalo bi.

Još 7 dana neizvesnosti…