Bilo je perioda sa više i manje aktivnosti na blogu, perioda besplatnih blog zajednica, međunarodnih, lokalnih iz susedstva, naših domaćih, i konačno sopstvenog domena.
Neki od perioda iz blog zajednica doneli su mnogo zajedničkih postova, druženja online i offline, i taj mi je period ostao u najlepšem blogerskom sećanju. Prelaskom na sopstveni domen sam se osamila, tek ponekad imala nekog gosta blogera, i ubrzo se razmena mišljenja sa foruma blog zajednice preselila na društvene mreže. Vreme je postalo brže, postovalo se kraće i sve češće na mrežama, a sve manje na blogu.
Društvene mreže su pojele ovaj blog.
Lakše je i brže napisati tvit, kratki status i link na fejsbuku nego smisliti, napisati i oblikovati post za blog. To zna svako ko je nekad probao da napiše post. Nije to baš samo sedneš i napišeš, koliko god se jednostavno činilo.
Kriva sam, priznajem. Tamo me ima, ovde me nema. Nije to nikakvo opravdanje, znam, mnogi su svoje blogove održali i u vreme brzih društvenih mreža.
Možda bih mogla da ovo mesto ponovo probudim, i napravim ga boljim nego što je bilo u poslednjih godinu-dve.
U međuvremenu se u našim životima izdešavalo ponešto lepog.
Sebe neću mnogo da pominjem, lepo mi je, ako me znate, onda znate i to.
Vanja je iz vrtića prešla u Dnevni boravak za decu sa smetnjama u razvoju, malu grupu velike dece koja je sjajno prihvatila, i defektologe i celu ekipu Boravka koji su baš kako su ih opisali i preporučili iz vrtića.
Fotka saobraćajnog znaka uslikana danas pod neverovatno nepovoljnim okolnostima, sunce pravo u oči, a ideja dobijena iz knjige 1000 signs koju bih mogla da vam pokažem kroz neke postove.
Fotka sa svećicama preuzeta odavde.
E pa neka mi je srećan deseti rođendan Blaga.
Čitamo se i dalje, nadam se.
Najmanje još ovoliko.