Ratatouille je prililčno obično francusko jelo, fensi naziva. Ko ne zna francuski, najpribližnije se izgovara ‘ratatuj’. Poslušajte ovde i kako ameri to kažu, ali francuski je, priznaćete, ipak lepši.
Prvo flashback from childhood.
Poslednje letovanje sa ocem (da, mnogo je davno bilo), Slovenija, mestašce na samoj granici sa Hrvatskom, sa nama je i moj ujak, a sa njim njegova devojka Isabelle, francuskinja, riđa pegava, od sunca se sklanjala, i u hladovini, obučena, učila ruski. Koliko pamtim priče, bila je plave krvi, no nevažno je sad. Jednu večeru pravi ona, i sprema čuveni (mi nikad čuli) Ratatouille. Nedelja je, pre podne smo pokupovali svo potrebno povrće na pijaci, ali Isabelle se popodne posle plaže setila da joj treba i crème fraîche (mileram prim. prev.). Zamislite sad akciju, nedelja, 6h popodne, 1980 i neka, a vi biste da kupite mileram. Mission imposible, absolutely impossible. Odakle vam uopšte ideja da tražite tako nešto, znate li koliko je sati. Dođite sutra.
Ova opaska samo za one koji misle da su to bile divne godine.
I tako, Ratatouille se ostavlja za ponedeljak.
Ona je, moram da kažem, od toga napravila neviđenu famu, u suštini, ništa posebno, sad ćete da vidite i sami.
Druga stvar, sad preturajući po receptima po netu (a priznajem jedan iz rss je pokrenuo celu ovu priču) nigde ne nađoh neki u kom se crème fraîche uopšte koristi, ali dobro…
To je letnje jelo. Razno letnje povrće: luk, tikvice, plavi paradajz, paprike babure raznih boja (crvena, žuta, zelena), paradajz, to se sve isecka i izdinsta. Malo začina. Toliko.
Evo recepta sa merama, kaže Dad’s Authentic Ratatouille, ajd da verujemo.
Ja sam pravila najpribližnije tome.
Imala sam jedan veći plavi paradajz, jednu srednju tikvicu, dve zelene babure (lepše bi izgledalo da je jedna bila žuta ili crvena), uzela sam jedan manji luk, crveni (mada je trebalo beli, ali taj ne kupujem, znate da ja luk ne jedem skoro nikad). Paradajz nisam imala, pa sam stavila pelat, onaj iz konzerve.
Iseći luk na četvrtine, pa na tanje režnjeve. Onda sam se setila zašto između ostalog mrzim luk, prvi razlog, plačem bre, peče za oči, zamisli kako je za želudac. Falio mi izum moje snaje amerikanke, naočare za plivanje. Izdinsta se na malo maslilnovog ulja taj luk (pojma nemam što maslinovo da se greje, al neka, pratim recept, ne džangrizam previše). Evo drugog razloga protiv luka, smrdi, ubi. Dobro, tu je aspirator da malo to pokupi, ali opet, nos strada ovog puta.
Dodati paprike sečene na tračice (ja sekla sitnije, moje dete mrzi da žvaće, a vi možete cele kolutove paprike slobodno).
U isto vreme, u drugoj posudi, (uh sreća tu je najbolja drugarica – mašina za sudove) izdinstati (sotirati, kako se to fensi kaže) plavi paradajz i tikvice iseckane na kockice (koje su posoljene prethodno stajale desetak minuta). Kaže čovek (Dad) da je bolje da se dinsta odvojeno, slušam.
Kad se paprike malo izdinstaju, dodaje se paradajz. Ja stavih jednu konzervu, iseckala sadržaj. Onda u tu smesu, dodala poluizdinstan plavi paradajz i tikvice. Još malo promešala. Učinilo mi se malo paradajza, ali previše za još jednu celu konzervu, pa sam dodala malo paradajz paste, i vodice. Dodala sušeni bosiljak, a moglo je svež list peršuna i celera. Nisam više solila, samo ono što su tikvice i plavi paradajz posoljeni dovoljno je. Izdinstala još malo, i gotovo.
Sve ukupno sa seckanjem (a em ja nisam previše brza, em mi se Vanja vrzma iza leđa tražeći ovo i ono) oko 45 minuta.
Ovo dođe vegeterijanski, jel da?
Da, ako se služi recimo sa pirinčem, ili nekom drugom žitaricom. Couscous bi bio moj izbor.
Al kod mene nema ručka bez mesa. Uz ovo su išli pečeni karabataci, za njih treba više vremena nego za ratatouille, i nema recepta, snađite se sami.
Prijatno.
E, čekaj, nije to sve, ima još. Bonus.
Pre par nedelja, u rss (dosadna sam jel da?) mi se pojavi post sa
fe-no-me-nal-nom fotkom, koji me i povuče da pronađem recept i podelim sa vama ovo fino jelo koje u ovo sumorno jesenje vreme vraća leto u kuću. Prateći link za fotografiju, pronašla sam originalni post sa svim slikama, iz 2007. Evo tog posta. Sliku ne smem da stavim, piše na flickr nalogu All rights reserved. Ali vi zato kliknite na linkove, pa pogledajte slike. Nećete zažaliti.
I tako, skapiram da se ratatouille može praviti i u rerni. Ja neću, a vi ako želite probajte, pa javite.
Ja sad odoh da pečem kestenje, prvi put ove jeseni. Pozdravljam vas, do sledećeg kuvanja.
… da spavam.
Okeeej 
Ali poenta ovog, kao uglavnom i svih ranijih BlogOpen-a nije u programu, već u druženju.