Ta strašna reč inkluzija

Odavno nisam imala goste. Ovog puta, na pravu temu, jedan novi gost, BigBadWolf.


Tradicionalno, kao i svakog septembra, nova školska godina počinje sa novinama. Ovoga puta je to inkluzija. Ne pamtim da je skoro nešto izazvalo toliko halabuke u srpskoj prosveti. Jedina stvar koja bi možda izavala veći džumbus bi bila najava o smanjivanju plata.

Odmah na početku, da ubacim disclaimer. Ja radim u školi koju sticajem okolnosti pohađa solidan broj dece koja će se od ove školske godine obrazovati po IOP-u. (Individualni Obrazovni Plan). Mi već radimo sa njima, tako da će nam, bar po mom skromnom mišljenju, cela ova priča olakšati život. Neke stvari će biti jasnije i nama i roditeljima i naravno, prosvetnim inspektorima. Deca će biti opterećena u granicama svojih mogućnosti, nastavnici će imati jasno definisane ciljeve a roditelji će moći da ocene napredak svog deteta. Biće malo muke dok se ne izveštimo u pisanju profila, planova i ostalog, ali naučićemo i to. Jednom rečju, aferim.

Pa što se buniš onda? Pa bunim se zbog načina na koji se to uvodi, kranje neprofesionalno, lomom preko kolena, i ako hoćete, bezobrazno.

Elem, inkluzija, kao ideja, na papiru izgleda savrseno, narocito kada pogledate iskustva razvijenih zemalja, narocito Britanije i Skandinavije. U obrazovnim sistemima koji su potpuno razvijeni, sa svim potrebnim sistemskim dokumentima, sa jasno definisanim pravilima (i jos jasnije definisanim posledicama za nepostovanje istih), sa nastavnim kadrom koji svoj posao obavlja savesno i profesionalno i adektavno je plaćen za to, u učionicama koje su opremljene savremenim didaktičkim pomagalima, u odeljenjima koja imaju najmanje jednog pedagoškog asistenta, u okruženju dece koja nisu rasla u ksenofobičnoj sredini, itd… inkluzija funcioniše i daje odlične rezulate, ispunjavajući svoju osnovnu funkciju, a to je osposobljavanje sve dece za uključivanje u društvo i samostalan život.

Da sad ne lamentiram nad činjenicom da ništa od gore navedenog ne postoji u srpskom obrazovnom sistemu, to je već postalo opšte mesto i nešto preko čega se prelazi u fazonu „lako ćemo“, žvakaća guma, malo žice i parče kanapa i teraj. Sve probleme ćemo rešavati u hodu. Aha, važi, kao i do sada što smo ih rešavali.

Opozicija inkuziji koja se javlja kod velikog dela nastavnog osoblja je dobrim delom posledica gore navedenih manjkavosti sistema, ali i arogantnosti članova raznih radnih grupa pri ministarstvu, kao i pripadnika organizacija koje se bave ovom problematikom. Stav „NATERAĆEMO vas da prihvatite inkluziju, došlo je naših 5 minuta“ već sada pravi mnogo problema i samo produbljuje jaz izmedju strana koje, po definiciji inkluzije, treba da sarađuju u postizanju jednog cilja. Ono što me čudi je da su u tome najglasniji roditelji dece o čijoj se budućnosti radi. Razumem da postoji mnogo netrpeljivosti i frustracija zbog, negde i višegodišnjeg, odbijanja redovnih škola da takvu decu prime, ali ne razumem da roditelji ne shvataju da isti ti nastavnici kojim danas guraju inkluziju u grlo, sve cereći se slavodobitno, sutra treba da im budu partneri u obrazovanju sopstvene dece. Na šta će da liči taj partnerski odnos koji započinje zavrtanjem ruke?

U sledećem broju, inkluzija na srpski način.

Pretraživali ste:

    interesorna komisija (29), inkluzija definicija (19), inkluzija definicije (1)

13 thoughts on “Ta strašna reč inkluzija

    • Ivana says:

      i ja sa nestrpljenjem čekam sledeći (nadam se ne i poslednji) nastavak.
      negde sam već pisala, ne može se inkluzija (niti bilo šta drugo) samo proglasiti, bez da se pre toga obezbede uslovi, da to što je zamišljeno mmože i da se ostvari
      takođe smatram da je škola pogrešno mesto (ili vreme, ako hoćete) gde inkluzija treba da počne da se uvodi, rođenje je pravo i prvo mesto. To je upravo ono o čemu Nikolina priča, verujem da u Kanadi, kao u USA postoji nešto što se zove ‘early intervention’, dakle društvo (ili ko već) odmah deluje onim čime može u datom trenutku, da dete može da postigne svoj maksimum.

      Mene recimo u ovoj priči, osim roditelja dece koja treba da se ‘uključe’ tamo gde do sad nisu bila, zanimaju i roditelji tipične dece, i sama ta tipična deca, kako oni reaguju kada im u razred dođe neko ko je drugačiji, i kako hendlovati te reakcije.

  1. BigBadWolf says:

    Slobodno ubaci, Deda, sve sto fali. Ja se ovim bavim skoro pa cela 4 dana, tako da je vrlo verovatno da cu nesto da pogresim :). Jesi bio na onom famoznom seminaru?

  2. Nikolina says:

    U skoli moje cerke ovde (u Kanadi) postoji inkluzija, na goreopisani nacin i to moram da priznam da sjajno funkcionise. Sa druge strane, svako dete sa posebnim potrebama ima po jednog asistenta uz sebe koji je tu ceo dan da pomogne gde zatreba i kada zatreba, i uopste se ta kultura inkluzije ljudi sa posebnim potrebama nekako promovise bas dosta…prosto drugacije je, neizmerno lakse barem kada je ta institucionalna podrska i skolovanje u pitanju… Sa druge strane, opet mora nekako da se pocne i sigurno da ce biti mnogo problema sada, ali valjda ce vremenom doci stvari na svoje…

  3. Smiljkovic Zoran says:

    Ohohoho. Tema se otvara na velika vrata i to mi se svidja.
    Da napomenem, zovem se Zoran i radim u jednoj seoskoj skoli kao strucni saradnik (psiholog). Sa manijakom (Big bad Wolf-om) se vidjam svaki dan na poslu a Ivanu sam upoznao slucajno (ja sam Banetov brat 🙂 ). Svidja mi se mesto gde cemo da polemisemo (battleground) posto na Ivaninom prostoru mora biti ferpleja.

    No, da se vratimo temi. Mi (skola) poceli smo sa inkluzijom prosle godine. Nazalost sve se zavrsilo na par deteta koje smo samo proglasili za decu sa posebnim obrazovnim potrebama i tu se sve zavrsilo.
    Ove godine idemo neki korak dalje. Imamo jos nekoliko deteta koje cemo da obrazujemo po IOP-u.
    Nas petoro iz skole imali smo seminar krajem juna 2010.godine i mi cinimo tim za IOP. Na osnovu toga mi smo sproveli edukaciju nastavnog osoblja o nacinu pisanja individualnih obrazovnih planova.
    Moram da napomenem da su neki nastavnici negodovali zato sto ce imati dodatne obaveze ali vecina njih je bilo zainteresovano i smatra da je inkluzija dobar put.

    No, ne lezi vraze, izabran sam, kao predstavnik obrazovanja, za interesornu komisiju za dodatnu obrazovnu, zdravstvenu i socijalnu podrsku deci i ucenicima. Jos nismo krenuli sa radom ali o svim novostimu cu vas obavestiti na vreme.

    Moje misljenje je da je inkluzija odlicna stvar i da treba da je primenimo sto pre. Problemi na terenu ce se pojaviti onda kada inkluziju krenemo i da primenjujemo. Nece sve biti idealno ove godine ali sledece ce svakako biti bolje.

    Za sve one koji se ne slazu sa inkluzijom predlazem da krenu sa prilagodjavanjem a ako ne mogu da se prilagode neka traze skolu u kojoj nece biti dece sa obrazovnim potrebama pa neka tamo upisu svoju “normalnu“ decu.

    Naglasavam, sva deca bez obzira na razlicitosti imaju podjednaka prava na obrazovanje i normalan zivot u drustvu.

    Zelim da cujem razlicita misljenja na ovu temu a sve u cilju poboljsanja zivota i obrazovanja za svu decu u ovoj zemlji.
    Pozdrav..

    • Ivana says:

      Zorane, dobro došao na Blago, baš mi je drago da si se priključio ‘raspravi’.
      Ja se takođe slažem sa stavom da je inkluzija odlična ideja, samo realizacija je malo manjkava. Nadam se da će se stvari uspevati da reše u hodu, međutim nisam sigurna da će to svoj deci koja imaju povećanu potrebu biti i dovoljno.
      Kakva je situacija sa personalnim asistentima, koliko ‘čujem’ to je priličan problem obezbediti.
      Šta je sa decom koja nemaju nikakav mentalni deficit, nego im je potrebna fizička pomoć? Za takvu decu je u BG problem da uđu u vrtić, a kamo li u školu, mogu samo da zamislim kako je u manjim sredinama.
      Temu smo tek načeli.

  4. Smiljkovic Zoran says:

    Sto se tice dece sa nekim hendikepom procedura bi trebalo da izgleda ovako :

    1, Roditelj se javlja izabranom lekaru (pedijatru)
    2. Pedijatar pise zahtev za procenu potrebe za dodatnom podrskom i prosledjuje ga interresernoj komisiji.
    3. Komisija vrsi procenu za dodatnom obrazovnom, socijalnom i zdravstvenom podrskom. S obzirom na probleme koje dete ima komisija predlaze nacine za resavanje istih (npr. izgradnja prilaza za invalidska kolica itd.)
    4. Svoje mišljenje komisija predaje zaduzenom licu u lokalnoj samoupravi. Opstina bi trebalo da realizuje to sto komisija nalaze.

    E, kako ce sve to da funkcionise u realnosti to nam ostaje da vidimo.

    Pozzzzzzzzzzzzzz

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *