Meme by Lang
hm… Ma šta vam bre pada na pamet… pa niste valjda mislili da ću vam reći koja mi je želja… jer onda mi se sigurno neće ispuniti.
Ovako, mogu samo da vam kažem da je veeeeeelika.
Ajd, pa javljam vam kad se ispuni 😉
Month: April 2007
Veliko spremanje
Ma neee, niste valjda mislili da ja pravim veliko spremanje?
Dešava se danas popodne…
Akcija noša odrađena. Mama ide u kupatilo da odradi prateće aktivnosti, Vanja šnjuva ko kući (moraću i jedan post o šnjuvanju…). U jednom trenutku, vidim ja ućutala se ona, i u sobi nešto “radi”.
Komoda malo manje visine od Vanjine. Prva, najviša fioka, prilično teška od unutrašnjeg sadržaja otvorena, i Vanja uredno vadi, jednu po jednu stvar, razgleda ih (njene majice, čarape, duksevi) i ispušta na pod. Ja ulazim u sobu, ona me “značajno” pogleda, a ja… Ma neee, nisam se ni naljutila, ni izgrdila je, ja sam počela da se smejem na sav glas… A ona? U čudu valjda, jer je sigurna da to ipak nije nešto što se “sme”, malo smanjuje intenzitet započete aktivnosti… Pa kad vidi da se ja i dalje smejem, nastavlja sa velikim spremanjem…
A ja, toliko sam se zabavljala, da mi nije palo na pamet da je slikam… Nema veze, uradiće ona to ponovo, pa će biti i fotki.
Tvoja priča
Predstavljam vam moju dragu, specijalnu gošću, Venus.
Kad sam prvi put primetila tvoje vibracije, pomislila sam nemoguće. Kad si mi prvi put rekla da postoje vibracije rekla sam nemoguće (a inače je to reč koju izbegavam da koristim jer se obično busam sa tim da ništa nije nemoguće).
Zašto? Zato što mi je to bio potpuno jedan neočekivan spoj tebe kao racionalne, obrazovane, pametne, stabilne i njega kao extremno gladnim života u oblastima koje su tebi, bar je meni tako izgledalo, daleke. Kao spoj velegrada i prirode, kao lepotica i zver kao livadsko cveće i gajene kale. Onda sam shvatila da on ima ono što ti nemaš i da će ti to možda otvoriti vrata za ono što trenutno ne možeš da vidiš.
Nevezano za tu i takvu priču, htela sam da ti kažem, pre neki dan, da treba da želiš sve i do kraja (sad, a i inače), ali moraš da znaš da za to treba dvoje, i mnogo i dugo i jako i sjajno i ko zna šta još… ali ti to već znaš. I prihvati sve što možeš i hoćeš iz ove priče čak i ako to bude manje ili mnogo manje od onoga o čemu trenutno sanjaš. Ja znam da ti znaš da si divna, vredna i sjajna samo ti je iz nekog razloga preko potrebno da ti to sad neko i pokaže. Znam i razloge, ali ne bih o njima.
Treba da pričaš jer imaš kome, treba da me saslušaš ali nikad ama baš nikad nemoj da me poslušaš i uradiš kako ja mislim da treba, nego samo onako kako ti negde daleko i duboko spoznaš ili osetiš da je tako, pa makar čitav svet mislio drugačije.
Ti ja smo po mnogo čemu slične, bar na prvi pogled i ako mislimo na neke životne stavove, ali , uvek to ali.. Ja bih ti rado dala svo svoje iskustvo, ogoljeno do bola, sve moje greške da ih nikad ne ponoviš, sve svoje životne lomove koji tebi liče na tvoje, i misliš da ti mogu pomoći… Ali to su moji lomovi i moje borbe, i svo moje iskustvo i sve moje misli i moja osećanja tebi neće pomoći ama baš ni malo.
Tražila si priču (znam da nisi očekivala da bude ovakva), evo ti je, pa je ti objavi ako smeš…
Sutra Maraton
Ma super je sve to, fino i krasno, samo ako ne stanujete blizu trase Maratona.
Mi stanujemo na 50m od ulice kojom prolazi Maraton. Ujutru, već od 8 sve je zatvoreno, nema šanse da prođete… Kolima mislim… podrazumeva se. I tako sve negde do 4 ili 5 popodne. A maratonci prolaze ovuda tek negde oko 11-13h. I tako, hteli ne hteli, sutrašnji dan, ili treba da počnete pre 8, da negde zbrišete, ili da se peške zaputite gde ste naumili… Treća vam je opcija da gledate Maraton.
Mi gledali prošle godine, a za sutra, videćemo…
Hoću sad i hoću sve
Imali smo u subotu ispit, i padam mrtva od pregledanja zadataka, ne bih li što pre završila, ali moram da vam ispričam najnovije Vanjine akcije.
Prva se dešava pre par dana.
Odlazi u kuhinju, i otpočinje igru otvaraj vrata kuhinjskih elemenata (nešto nalik ovome). Ta igra obično znači “žedna sam, mama dođi daj mi vode”. Odlazim ja, pitam “hoćeš vode?” ne reaguje baš prezainteresovano, sipam ja vodu za svaki slučaj, ponudim joj, lizne samo, i gurne. Nije to.
Igra otvaraj vrata kuhinjskih elemenata se nastavlja. Vidim ja, snimila, na pultu pakovanje Plazma keksa, ono crveno, unutrašnje, šuškavo. Pomislim ja, gladna je, uzimam pakovanje, nudim joj da izvuče keks, gura mi šuškavu kesu, i ljuti se. Nije ni to. Pa ja stvarno ne znam više šta je, kažem joj ja, ona se i dalje ljuti, a ja pođoh put dnevne sobe.
Prolazim pored kupatila, i ona me skoro ugura unutra. Tu ja naravno skapiram, pa nošu hoće! Ulazim, pitam “hoćeš nošu?” ona sva ozarena, valjda pomislila “pa dobro da si ukapirala”. Uzimam nošu, nosim je na mesto ispred TVa, ne može se to drugde, tri minuta sedi, ustaje (pokušava da ustane, ne može sama) naravno, obavila šta je trebalo.
(neću sad ni da vam pričam koliko sam ponosna da je ona shvatila da joj se piški, i to povezala sa akcijom da se to radi na noši, i još da treba nošu da traži, nije to mala stvar, verujte…)
Druga akcija se dešava danas.
Sedim ja za kompom, pregledam gore pomenute zadatke, kad počinje igra otvaraj vrata kuhinjskih elemenata. Opet isti redosled, voda? Nije. Hrana? Nije. Noša? Nije. Pa sad stvarno više ne znam šta je. Vraćam se, sedam i nastavljam da pregledam. Ona ponovo odlazi put kuhinje (trpezarije) i posle minut vraća se, nosi moju jaknu. Ha! “Daj bre kevo, vidiš da hoću napolje”.
I tako, ona uvek dobije šta je tražila.
Naravno, pa zar ste očekivali drugačije…
Paris – Ville de Lumière
Napisah ja da sam u Pariz zaljubljena kad, jutros, stiže mi poklon, Zajebant mi poklonio ovo.
(klik na sliku za download i uključite zvučnike, link radi jedno kratko vreme, požurite)
As easy as an ABC
A – auto-put, ovaj naš, gradski, u Beogradu, mogla bih ceo post o njemu, može i onaj Peripherique, kružni, u Parizu, i o njemu može poseban post; akcija, strašno volim ljude od akcije; automobil, živi bili automobili; analiza, e tu sam prvak sveta, šta god treba da se razloži na najsitnija crevca;
B – blago.blog, moje mesto za opuštanje; Beograd, ne makoh se iz njega osim na odmor, i volim ga, baš; baguette, ne, to nije hleb, to je baguette, zamirisa mi sad; bajs, razmišljam da kupim jedan; brat, imam jednog, nije rođeni, ali kao da jeste; brzina, volim brzu vožnju; briga, uvek o nečemu i nekome brinem, mogao bi neko o meni, za promenu.
C – croissant beurre, mljac, nešto fino za doručak; cerebralna paraliza, neću o tome; crveno, moram da menjam boju; crunch, omiljena čokolada; cimet, šta mi je, samo o nekoj klopi pričam
Č – čokolada, ne znam šta bih bez nje; čvarci, pravila ih moja baba, banaćanka; časkom, omiljena reč, časkom ću ja to, kod mene to tako, ili časkom, ili nikako; čaša, obavezno sa tankim rubom, mrzim “debele” čaše, ne volim ni one uske i duboke, “kao za rode”
Ć – ćirilica, rukom uvek pišem ćirilicom; ćeramida, volim starinske kuće sa krovom od ćeramide; ćutljiva, takva sam ponekad;
D – dete, neko koga volite više nego što ste ikada zamišljali da je to moguće; drangulije, puna mi je kuća kojekakvih, a ničemu ne služe; dozvola, vozačka, ma da, istekla mi, moram to da sredim pod hitno;
Dž – džumbus, onaj na komp stolu, taj mi je omiljen;
Đ – điha điha četir’ noge, jedina pesmica uz koju je Vanja htela da zaspi kad je bila beba, i to ja da pevam, naravno.
E – engleski, hm, mogla sam ovaj post i na engleskom
F – fotoaparat, nikud bez njega; F1, kad bi me neko poveo na trku; forum, hehe, ma da onaj 381, fizika, nešto što sam nekad volela; fizijatar, neću ni o tome; faks, ma imam i kancelariju
G – govor, nešto što još nismo naučili; gibanica, ‘oće neko kod mene na gibanicu?; godine, šta ima veze koliko imam, gde, ma bilo gde;
H – hod, nešto što smo naučili; hvala, hvala vam svima koji ovo čitate; hrabrost, upustiti se u nešto o čemu ne znate skoro ništa,
I – Ivana, volim svoje ime, i kad me zovu po imenu; istina, i ništa sem istine ne priznajem, ma kako bolna bila; IQ, prilično visok, da se ne iznenadite
J – janavi, moj prvi username ikada; jedan, ja sam jedinica, jedino dete; jednom ću probati nešto što još nisam; jorgovan, tražim cvetić sa pet krakova;
K – klavir, ma svirala sam klavir, ali je moralo da se vežba, a ja sve hvatala na pamet; kajmak, mmm, mljac; kafa, ko će sa mnom na kafu?; kasniti, ne volim, i obično ne kasnim
L – leptir, onaj pravi, ili u stomaku; London, nisam tamo bila, a volela bih; loto; baš bi mi čučnula jedna sedmica, još samo kad bih igrala,
Lj – ljubav, i ništa drugo na slovo lj;
M – mama, moja mama, dakako; msn, omiljena pričalica; matiš, treba li kome pomoć?; Mesec, znate li da kažete, da li Mesec raste ili opada, kada ga vidite na nebu?;
N – note, nekad sam umela da čitam note, morala bih da se podsetim; ne znam, nije mi teško da kažem kad nešto ne znam, nepušač, da, da, ja sam taj
Nj – njemu želim ostvarenje snova
O – online prijatelji, vooolim vas; optimista, to sam ja; okean, atlanski, dakako, i šetnja po plaži, puštanje zmajeva, jer je stalno vetar; odluka, samo što nije doneta;
P – Pariz, zaljubljena sam u ovaj grad; posao, počeh da radim konačno; poklon, volim jako da poklanjam; poljubac, ljubim te jako;
R – racio, ma imam ga za desetoro; raskrsnica, pa jel sam saobraćajka ili nisam; reč, može da bude mnogo jaka;
S – sms, onaj u pola noći što mi ulepša dan; sendvič, vruć, pa makar i virtuelan; suze, ali one od smeha, one druge neću; studenti, ma da, falili su mi; stohastika, čik da vidim nekog ko zna šta je to, a da ne pogleda u Vujakliju;
Š – štipanje, Vanjin specijalitet da vam pokaže da vas voli;
T – tenis, bila mlada nada usijane glave, tastatura, treba mi neka tiša; telefon, moj najveći neprijatelj, kaže moja kuma da meni zmija živi na telefonu; tremor, ma neću ni o tome;
U – uvek, da, uvek sam tu; Ušće, šetnja po ušću uvek prija
V – Vanja, ma tu nema šta da se priča; volim, volim da volim; vruće, mrzim hladno jelo, mora da bude vrelo;
Z – zagrljaj, volim čvrst zagrljaj, ne, neću se slomiti; Zvezda, moji počeci u tenisu; znanje, uvek ga vredi imati; zevam, kasno je već, spava mi se
Ž – život, čine ga sitnice; želja, nije dovoljno samo želeti, treba to i ostvariti
Antibiotik
Vanja je bolesna, od subote ima temperaturu. Ona inače baš nije neka bolešljiva, ovo joj je svega četvrti-peti put u životu da ima temperaturu.
Temperatura prvo mala, oko 38, pa u nedelju veća, preko 39. Ja se inače strašno plašim visoke temperature obzirom na njenu istoriju lošeg EEG-a. Odvedem je kod dežurnog, ona je ispregleda uzduž i popreko, kaže ništa se ne vidi, ni grlo, ni nos, ni pluća, ništa. Kaže mi da spuštam temperaturu, i ako bude lošije, da je dovedem ponovo.
Poslušam ja, zna valjda žena šta priča. Temp malo niža, duži periodi između pojavljivanja, meni laiku sve govori da se stanje poboljšava.
Kad, ne lezi vraže, danas popodne, počinje naglo da ponovo skače iznad 39. Ja opet van sebe, ne moram da vam objašnjavam. Već je kraj smene, skoro 7 sati kad sam posle lekova i tuširanja ipak uspela da nekako malo spustim temp. A Vanja, sva se trese od jeze, ne mogu da je smirim, tome naravno doprinosi i njen povišen tonus… Ma šta da vam pričam. Ajmo, opet, pravac dežurni.
Kad tamo, poznato lice. Mlad, fin (i lep, ali to nije poenta ove priče hihi) doktor, prepozna me, naravno, njegov i moj otac radili zajedno u tom istom Domu Zdravlja. I pregleda on Vanju, kaže grlo JAKO upaljeno, kako li samo juče nije bilo… Posla nas čovek kući sa ANTIBIOTIKOM.
Valjda će sad stvarno krenuti na bolje, muči mi se dete već tri cela dana.
Pozivam Kenshin-a da bude sledeći igrač.
Taxi
Ne vozim se baš puno taksijem inače (sad će neki ovde imati šta da prokomentarišu hihi), poslednjih nedelja napravih nekoliko vožnji, skoro po pravilu do faksa.
I sita se ispričam sa taksistima. A nisam baš neka koja u razgovor ulazi sa nepoznatima, ali oni me nekako uvek “sačekaju” sa opštim saobraćajskim pričama. Kad kažem destinaciju, po pravilu misle da sam student, ijaaaao kako to prija, pa pretstavu nemate. Ja sam bre diplomirala pre 10+ godina (da se ne odajem sad totalno) i nikako mi nije jasno kako neki ljudi u svojim glavama zamišljaju da studenti izgledaju. Ne kao ja, to je sasvim sigurno. No, prija to poređenje, ne umem vam opisati.
Onda, kad objasnim da nisam student, odmah krenu u analizu saobraćajnih problema. Meni je to naravno interesantna tema, na koju uvek imam šta da kažem. Čujem ja tu i primedbi koje su “na mestu” ali i totalnih nebuloza od kojih jedino što mogu je da se nasmejem i prevrnem očima.
A tek što se izbora rute tiče, pa ti taksisti blage veze nemaju. Ko bi normalan iz Zemuna ušao na autoput kod Sava Centra i to još na izlazu kod autobuskog stajališta. Danas sam jednom taksisti “otkrila toplu vodu” vodeći ga pored Hyatt-a i bivšeg Interkontija da se ispod mosta uključi na AP. Pa nisam mogla da verujem, kaže čovek, nisam nikad išao ovuda. Kad ne crkoh od smeha.
Setih se i jednog komentara, iz perioda kad je Nemanjina bila zatvorena i pod radovima, jedan mi se žalio, zašto uopšte radi semafor na raskrsnici Kneza Miloša – Nemanjina . Tu opet kad ne crkoh od smeha. Ne možeš čoveku objasniti da koridor radi, i da i pešaci ponekad moraju da pređu ulicu.
Mnogobrojne bisere čujem u ovakvim razgovorima, i uvek mi je interesantno kako se oni smatraju “stručnim i relevantnim” da predlože svakojaka rešenja.
Saobraćaj je, pored fudbala (to mi trenutno pade na pamet) jedna od stvari za koju su svi kompetentni i daju sebi za pravo da to znaju bolje od onih kojima je to posao.
Ajde sad da vas čujem, šta biste menjali? I bez ustručavanja, molim. Ne mora samo Beograd, nabaviću ja kartu očas posla, da vam rešim problem.
Srbija dobila novu Vladu
Malopre, na TV B92, vesti, Maša Mileusnić najavljuje, ide prilog, sve fino krasno, Dogovorili se sve, Koštunica novi premijer, neznamkoliko ministarstava, sve redom imenuje ministre, pet minuta ide prilog, i na kraju
Sve bi to bilo fino, da ovo nije prvoaprilska šala.
APRILILILI!