Update…
Daklem, imali zakazano za 11h, došli tamo u 10h45, predala ja taj poziv što smo dobili, i rekoše mi, soba 133, prozvaće vas. A ono ispred sobe što bi rekao jedan moj drug “dve gužve”. Ja već zamišljam čekanje od par sati, pokušavanje da Vanju nečim zanimam… Ispred sobe naravno sve stolice zauzete, nema šanse da neko ustane. Nema veze, ima mesta malo dalje.
Zanimamo se mi neko vreme oko 15 min, i Vanja već postaje ekstra nervozna, sad bi se ona tamo šetkala, pipkala (a štroka neviđena) al ne može od gužve. Utom prolazi jedna žena sa nekim fasciklama, vidi da je Vanja nervozna, prilazi, pita gde čekate, ja kažem, kako se zovete, ja kažem, idem ja da vas prozovu preko reda (pritom uglavnom čekaju babe i dede, i poneko od 40tak i jedna devojka od 20 god), kad ono, samo što ženu ne rastrgnuše.
Pritom, da napomenem, svuda gde su na istom mestu (kod lekara) odrasli i deca, deca uvek imaju prednost.
Ona žena odustaje, prolazi pored nas i kaže da će doći kasnije. Minut posle toga, prozivaju jednu stariju ženu. Ona se zadržava oko 10 min, i ja otprilike brojim koliko ima pacijenata (da izračunam koliko ćemo čekati) kad Dr proziva nas. Niko ništa ne komentariše, nas dve ulazimio. Kaže nam da je gospođa zvala telefonom da im kaže da imaju dete, i da prozovu prvo nas.
Dr je neurolog, ja joj ispričam ukratko, ona razgleda nalaze zapisuje šta ja govorim, i na kraju mi kaže da će mi za 4-6 nedelja na kuću stići rešenje, ako ne stigne da idem u centar za soc rad, da vidim što nema rešenja.
Dr-ka je bila stvarno ekstra ljubazna, malo Vanju pregledala (ono refleksi i tako to)
E, i još mi reče, da roditelji dece višestruko ometene u razvoju imaju pravo na uvoz automobila iz inostranstva bez plaćanja carine.
Eto, sve u svemu, nismo se zadržali ukupno pola sata, nisam se uopšte nadala da ćemo tako brzo završiti.
