Rešenje o kategorizaciji je konačno stiglo.
Priča počinje kod psihologa gde je preporučen vrtić.
Onda je nastala potraga za procedurom (Pokušaj kategorizacije) koja se nastavila (Pokušaj kategorizacije, II deo).
Pa smo posle bili na komisiji.
I onda smo čekali. I čekali.
Prošao je ceo septembar, i već je stvarno bilo krajnje vreme da Vanja krene u taj vrtić, i psiholog (ista ona divna gospođa sa početka posta) je rekla da ne čekamo više to rešenje, nego da krenemo sa vrtićem.
E, sad… Kako ne bih u vrtić išla praznih ruku, ja rešila ovako. Gospođa doktorka predsednica komisije mi je rekla, verovatno znajući da ćemo na rešenje popričekati, da će ona, ako rešenje ne stigne u razumnom roku, napisati nešto kao potvrdu da su oni svoj posao završili, da je Vanja kategorisana… i da će to da posluži dok rešenje stvarno i ne stigne.
U međuvremenu, dok je Vanja bila na jednoj od terapija (a ja sedela u hodniku i čekala) iz razgovora sa mamom malog Nemanje saznam da su oni čekali 6 meseci da im rešenje stigne (ovde sad treba da stoji onaj smajlić što mu se diže kosa na glavi).
Odem ja lepo u petak kod pomenute doktorke. Čekala oko sat i po (ne moram ni da vam pričam da je sestra na šalteru 80% vremena razgovarala telefonom – privatno) i kad sam ušla i rekla šta mi treba, ona uzmiče. Kao, tobože, ja sam pogrešno shvatila, ne ide to tako, bla-bla-bla… Nego, to treba sad socijalna radnica (jel ste primetili da su skoro sve u pitanju žene) da sad zove “Janka i Marka” da vidi što to toliko kasni. E, ali ona sad nije tu, nego popodne. Dobih ja broj telefona. Zovem ja nju popodne, kaže ona, da mora da zove pre podne, jer oni ne rade popodne (ti koje ona treba da zove) pa da se ja njoj ponovo javim u ponedeljak. Doobroooo.
U ponedeljak (juče) ja bezuspešno pokušavam da ih dobijem. Zauzeto (uopšte ne moram da razmišljam zašto). Kad nije zauzeto, onda zvoni, niko se ne javlja. Klasika.
Kad, danas, zvoni neko oko 13h na interfon. Peđa poštar. Doneo rešenje. Ja ga izljubim k’o da mi je rod najrođeniji.
I ajde sad da li je to slučajnost što je rešenje moralo da dođe tek posle “gurke”?
Ja bih rekla da nije. Tako izgleda funkcionišu stvari.
E, da… umalo da zaboravim. U rešenju piše da se razvrstava u kategoriju višestruko ometenog deteta (telesna invalidnost i umerena mentalna ometenost). I eto, sad imamo “etiketu”.
A sad sledi nastavak o omegama.
Evo mene ponovo posle duze pauze. Drago mi je da vidim novine. Evo citam i zaista dolazim do zakljucka da je interesantno da su sve zene u pitanju. I bez toga, mislim da bi bilo potpuno u redu ocekivati da Vam se bar objasni (ljubazno i prikladnim tonom, ako je moguce) kako funkcionise cela procedura i gde mogu nastati eventualni problemi. Uostalom, to je samo pocetak jednog velikog ciklusa dogadjaja u Ivaninom zivotu, i trebalo bi svi da se potrude da ga ucine sto prijatnijim iza Vas kao mamu i za nju. Medjutim, i ovoga puta ostajem u mislima kako je veoma malo volje potrebno da Vam neko ulepsa dan ali taj momenat nekako u vecini slucajeva izostane. To samo govori o tome koliko svi mi malo razmisljamo o sebi i o zivotu uopste. Ali ne gubite nadu, uradite ono sto je do Vas i nagradite osmehom svakoga ko isto to ucini. Za ostale se ne brinite, oni vec sami sebi cine zivot manje lepim nego sto jeste.