Mali su filmovi Pinnacle je čudo.
Ovo drugo baš ne znam koji je jezik, pa bih molila nekog da mi prevede.
(šbidibi-šbidibi to je nešto kao transkripcija)
Mali su filmovi Pinnacle je čudo.
Ovo drugo baš ne znam koji je jezik, pa bih molila nekog da mi prevede.
(šbidibi-šbidibi to je nešto kao transkripcija)
Imamo raznih: malih, velikih; firmiranih, no name; običnih oblika, neobičnih; mekih, tvrdih, ma mogli bismo radnju da otvorimo.
Do sad su služile za žvakanje i bacanje.
Od pre par dana, kocke su pravo otkriće. Samo da ih neko slaže, a Vanja razlaže, na najsitnije delove. Pokušava i da stavi jednu na drugu, nije baš sigurna kako treba da okrene, ali namera je bitna. I kad se jednom kocki uhvati, nema promene zanimacije, ma ni knjige, ni reklame, ni klopa, ni Vlado Georgiev, ma NIŠTA više nije važno.
Živele kocke.
Da ne ispadne da je samo ja hvalim, jutros je dobila pohvalu od Nate, defektologa iz vrtića.
Počela je da se više odaziva na svije ime, da češće reguje i izvršava naloge, da više i bolje sarađuje kad nešto vežbaju, pokušava da sama jede kašičicom, da sama vodom opere usta posle jela…
“Kao da se probudila” kaže Nata.
Jao što sam ponosna kad to još neko vidi osim mene, pogotovo kad je taj neko još i stručan.