Odavno nisam imala goste. Ovog puta, na pravu temu, jedan novi gost, BigBadWolf.
Tradicionalno, kao i svakog septembra, nova školska godina počinje sa novinama. Ovoga puta je to inkluzija. Ne pamtim da je skoro nešto izazvalo toliko halabuke u srpskoj prosveti. Jedina stvar koja bi možda izavala veći džumbus bi bila najava o smanjivanju plata.
Odmah na početku, da ubacim disclaimer. Ja radim u školi koju sticajem okolnosti pohađa solidan broj dece koja će se od ove školske godine obrazovati po IOP-u. (Individualni Obrazovni Plan). Mi već radimo sa njima, tako da će nam, bar po mom skromnom mišljenju, cela ova priča olakšati život. Neke stvari će biti jasnije i nama i roditeljima i naravno, prosvetnim inspektorima. Deca će biti opterećena u granicama svojih mogućnosti, nastavnici će imati jasno definisane ciljeve a roditelji će moći da ocene napredak svog deteta. Biće malo muke dok se ne izveštimo u pisanju profila, planova i ostalog, ali naučićemo i to. Jednom rečju, aferim.
Pa što se buniš onda? Pa bunim se zbog načina na koji se to uvodi, kranje neprofesionalno, lomom preko kolena, i ako hoćete, bezobrazno.
Elem, inkluzija, kao ideja, na papiru izgleda savrseno, narocito kada pogledate iskustva razvijenih zemalja, narocito Britanije i Skandinavije. U obrazovnim sistemima koji su potpuno razvijeni, sa svim potrebnim sistemskim dokumentima, sa jasno definisanim pravilima (i jos jasnije definisanim posledicama za nepostovanje istih), sa nastavnim kadrom koji svoj posao obavlja savesno i profesionalno i adektavno je plaćen za to, u učionicama koje su opremljene savremenim didaktičkim pomagalima, u odeljenjima koja imaju najmanje jednog pedagoškog asistenta, u okruženju dece koja nisu rasla u ksenofobičnoj sredini, itd… inkluzija funcioniše i daje odlične rezulate, ispunjavajući svoju osnovnu funkciju, a to je osposobljavanje sve dece za uključivanje u društvo i samostalan život.
Da sad ne lamentiram nad činjenicom da ništa od gore navedenog ne postoji u srpskom obrazovnom sistemu, to je već postalo opšte mesto i nešto preko čega se prelazi u fazonu „lako ćemo“, žvakaća guma, malo žice i parče kanapa i teraj. Sve probleme ćemo rešavati u hodu. Aha, važi, kao i do sada što smo ih rešavali.
Opozicija inkuziji koja se javlja kod velikog dela nastavnog osoblja je dobrim delom posledica gore navedenih manjkavosti sistema, ali i arogantnosti članova raznih radnih grupa pri ministarstvu, kao i pripadnika organizacija koje se bave ovom problematikom. Stav „NATERAĆEMO vas da prihvatite inkluziju, došlo je naših 5 minuta“ već sada pravi mnogo problema i samo produbljuje jaz izmedju strana koje, po definiciji inkluzije, treba da sarađuju u postizanju jednog cilja. Ono što me čudi je da su u tome najglasniji roditelji dece o čijoj se budućnosti radi. Razumem da postoji mnogo netrpeljivosti i frustracija zbog, negde i višegodišnjeg, odbijanja redovnih škola da takvu decu prime, ali ne razumem da roditelji ne shvataju da isti ti nastavnici kojim danas guraju inkluziju u grlo, sve cereći se slavodobitno, sutra treba da im budu partneri u obrazovanju sopstvene dece. Na šta će da liči taj partnerski odnos koji započinje zavrtanjem ruke?
U sledećem broju, inkluzija na srpski način.
Blago je sreća. Možda drugačija, ali definitivno sreća. Ona čista, jednostavna, iskrena, nekanalisana sreća.
Petstoti post je samo povod za promenu izgleda.
