Od Vanje, svojeručno. Njen otisak šake, i prstiju.
(naravno uz pomoć defektologa)
Month: December 2010
Nove pahulje
Prošle godine sam pravila pahulje od papira, pa ovog puta reših da se okušam u nekoj drugoj tehnici. Ideja je stigla od katy elliott koja ih je pravila prošle i pretprošle godine.
Makarone ovog puta na tapetu, u obliku točkića, kad onih u obliku cvetića kod nas nema. Točkića je bilo u Merkišu, znam sto posto, a onda kad sam se ja prisetila da bi trebalo da ih kupim, odjednom ih više nije bilo. Onda tražim u jednoj, drugoj, petoj radnji… nigde ih nema, tamo gde ja inače svraćam. Onda dobih info gde su viđene, pohitah u drugu radnju istog lanca, i konačno ih nađoh.
Prvo je potrebno probrati odgovarajuće, koje su iole pravilnog oblika, takvih je bilo oko trećine, proveravan je svaki pojedinačni komad iz jednog pakovanja od 500g.
Pomislila sam prvo da ih spajam nekim jestivim lepkom, nađoh neki na netu, isprobah neku varijaciju na temu, ali sve je bilo vrlo muljavo i krto, tako da se brzo predomislih, i vratih na dobri stari OHO lepak. Prvu turu sam lepila na aluminijumskoj foliji, koja se relativno lako skidala sa zalepljene pahulje, ali ne dovoljno lako. Onda poslušah savet sa jednog od linkova na kome sam i pronašla inspiraciju da to radim na pek papiru, i da pahulje povremeno okrećem. Da, lakše se odlepljivalo tako, ali je veliki deo lepka ostajao zalepljen za makarone popunjavajući neke od šupljina. Prevazilazeći sva moja očekivanja lepku je trebalo 24h da se potpuno stvrdne, i da pahulje budu spremne za sledeću fazu – bojenje.
Trebalo je prema savetu da koristim boju na raspršivanje – u bombi. To nisam ni potražila. Bojila sam belom temperom, probala četkicom, pa mi se učinilo pipavo i nedovoljno dobro, onda sam probala da u malo vode razmutim istu temperu, i da napravim ‘kupku’ od boje, naivno očekujući povoljan ishod. Bilo je tek blago obojeno, ali ni blizu očekivanjima, pa se vratih četkici. Veoma pipavo, i prljavo, bila sam umazana skoro do lakata.
Želela sam da ih uvaljam u neke šljokice, ali ne nađoh srebrne, pa sam mkupila crvene i zelene. Nisam ih iskoristila, poslužiće za nešto drugo, čitajte da vidite zašto.
Sušenje je trajalo relativno kratko. Provukla sam srebrnu tračicu, i tu se moja akcija ovogodišnjih pahulja od makarona završila. Tokom procesa pravljenja, nekoliko pahulja mi je slučajno ispalo, i polomilo se. Veoma su, veoma krte, tako da sam od nekog daljeg ukrašavanja ovih pahulja odustala.
U par reči: mnogo muke ni oko čega.
Šest godina Blaga
Toliko je godinica blog napunio. Vanja će u februaru imati devet.
U vreme početka blogovanja imali smo krizu, loš eeg, uvedeni antiepi lekovi, zakazivanje bolničkog lečenja kako bi se tačno odredilo šta se sa eeg-om dešava. Ja u frci tolikoj, da zamisliti ne možete. Ovo je bio način da sopstvene, prvo akcije, a potom i misli, pribeležim. Za sebe. Tek mnogo kasnije je postalo jasno da je to dobro i za druge.
Počinjem na besplatnim blog sistemima, u to doba, krajem 2004. u Srbiji tako nešto nije postojalo, pa odabiram hrvatski. Onda se šetam kroz skoro sve moguće blog platforme, i konačno se leta 2006 zadržavam na wordpress-u, prvo na 381, od februara 2007 skrasih se na sopstvenom domenu, tu gde me i sad čitate. Pojma nisam imala ništa o blogovanju, ali sve se vremenom nauči, samo ako se pita, i ako ima dobrih duša koji po neko svoje znanje žele da sa nama laicima podele.
Mnoge sam divne ljude upoznala, mnogi su se iz online prijatelja premestili u zaista dobre real life prijatelje. Hvala vam svima na divnom vremenu, savetima, društvu… I budite tu i dalje. Ja znam da ja hoću. Ono što mi prija, ne menjam.
Ovog puta, za specijalni moj blog dan, želela sam da vas počastim nečim stvarnim. Svratite na tortu koju je specijalno za Blago napravila moja drugarica i koleginica S. iz Male slatke izvrnute torte. Za sad samo gledajte kako izgleda, kad dođete, možete je i probati.
Sneg
Ovih dana snega ima napolju, po malo.
Juče, spremamo se kući iz vrtića. Skakutanje po holu, razgledanje fotografija se ne zaboravlja. A onda, primeti na krovu kućice belo. Sneg. Penje se na prste, pokušava da dohvati. Uspeva joj. Pipa. Pa je u čudu, povuče malo one vatice koja izigrava sneg, pruža mi ruku uz negodovanje.
Ovo bre nije sneg, šta je ovo!
(ove ste slike već videli, al’ šta mari!)
Zimsko oblačenje
Svako jutro se ponovo prisetim zašto više ne volim zimu.
Ko nije probao da nekome ko ne sarađuje obuče hulahopke, ko ili se ukruti pa moraš na silu da savijaš zglobove, ili se olabavi pa moraš i da držiš i da oblačiš, prva ‘nogavica’ još nekako i uspe, ali drugu potrefiti, to je umetnost. Silno se oznojiš dok sve lepo jednako zategneš. Naravno uvek bar jedan broj veće, jer one koje su taman, nemoguće ih je obući.
Kad obučeš hulahopke i pantalone, misliš sad je gotovo. Ali avaj. Duboke cipele su sledeće. Ne ume da progura prste napred, i petu da spusti do dole. Onda treba da otvoriš cipelu potpuno (čičak je tu od pomoći) guraš nogu na silu tako da prvo uđu prsti koliko god mogu, a onda guraš nogu odozgo na dole, dok peta ne legne. A kad legne onda brzinski da zatvaraš čičkove, jer će krenuti da izvlači nogu nazad. Čizme su naučna fantastika.
Pritom, kad je dete manje, onda ga obuvaš tako što ga staviš u krilo, pa to izgleda kao da obuvaš sebe. Ali kad je dete veće, to prestaje da bude izvodljivo, pa obuvanje traje recimo 10tak minuta, bez preterivanja.
Ok, sad smo se obuli. Sad treba kapa. Pa šal. Onda jakna koju zakopčaš. Dok se okreneš da se ti obučeš, pošto ako oblačiš dete obučen, bićeš gola voda u roku od 30 sekundi, jakna je potkopčana, šal odmotan, a kapa je preko očiju. Kad okreće glavu levo desno, na neki način glava se okreće, a kapa stoji, ne umem da objasnim ovaj fenomen. Rukavice su takođe naučna fantastika, bilo one sa jednim prstom, bilo one sa prstima. Zanimljivo je da se stavljaju, i prsti provlače, ali narednog sekunda je zanimljivije da se ponovo skinu.
Onda izađeš napolje. Ako pada nešto, recimo treba da staviš kapuljaču. Kapuljača je neprijatelj, i ne sme da stoji na glavi, nikad, istog momenta je kapuljaču potrebno skinuti…
Eto, tako izgleda prosečno zimsko jutro.
I sad oni koji bi da me razuvere, i ubede u to kako je zima divna i krasna, samo nek probaju da obuku nekog ko ne sarađuje u oblačenju, ili nekog ko se protivi i otima svakog sekunda. Jednom. I odustaće odmah.
Kad će više to proleće…
Pojačaj
Na kanalu D, neka turska dečja crtana serija koju Vanja voli. Ali, nema zvuka.
Prepoznaje je, ciči, i kao da čeka da počne. Kuka da pojačam. Ne može. Pokušam da promenim kanal, kuka još više što sam promenila.
Kako god okreneš – ne valja!
Srebrno drvo
Hoću svoje veselo dete nazad…
Zovu me juče iz vrtića, a inače zovu tek kad je stvarno neki ozbiljniji zdravstveni problem, kažu Vanja povraća, ako mogu da dođem. Čim se čas završio, polazim, svraćam da obavim usput na brzinu neke obavezice, i pravac vrtić.
Vanja bleda, nezainteresovana, usporena. Kažu dva tri puta je povraćala, ali po malo. Stižemo kući oko 11h, deluje kao da joj je hladno, hladna je na dodir, utopljavam je, pokrivam ćebetom, leže na trosed da gleda tv. Kenjka, ništa joj nije po volji, prevrće se tamo vamo. Nikakva je. Povraća ponovo, ali kao da se plaši, ne otvori usta da izbaci šta treba, već deo sadržaja proguta. Grozno. Onda još jednom, pa još jednom. Leže ponovo, dremka. Neće ništa da jede, ni da pije, nudila sam svašta.
A meni je najstrašnije od svega, što ona ne ume da objasni šta joj je, pa ja samo nagađam, i nadam se da će neka od mojih akcija malo poboljšati stanje.
Onda, posle oko sat dremkanja, već je oko 15h, odjednom počinje da brblja nešto, skapiram da je bolje, pomalo skakuće po krevetu. Pokazuje mi nešto na podu. Ja pomislim knjigu bi htela, podignem je, vidim nije to, gura ponovo moju ruku u istom pravcu. Tamo stoje patofne. Otkrivam je da bih je obula, i shvatam da se upiškila na trosedu. Obuvam je, ona odskakuće do kupatila, na presvlačenje. Sad je sve ok, kao da prethodnih sati ništa nije ni bilo.
Opet je vesela, skakuće, ciči, traži naporno da non-stop menjam kanale, puštam koješta sa komp-a, sad hoće i da jede, pije, ali samo vodu, čaj je obojen, to neće, sok takođe, supa je po meri, i pirinač. Onda trči do plakara, i donosi cipele. Eskivirah je nekako ovog puta, ne baš bez negodovanja. Sledeći zahtev je jabuka. Pokušaj da i to eskiviram, jer bih kao da joj dam lakšu ishranu, pa sam i kompot od jabuke napravila, ali ovog puta bez uspeha. Kakav crni kompot, samo jabuka rešava stvar. Dobro, evo jabuke, sreća pa se moje veselo, naporno dete vratilo. Ne bih umela sa drugačijim.
Danas smo ostali kod kuće ko da se malo odmorimo. Nadam se da ću uspeti da ovaj post završim pre nego što postane mnogo nestrpljiva, već je donela cipele. Odosmo napolje, lepo je, od sutra kažu zima.
Gingerbread kamenčići
Ma da, recept je za kolačiće, ali ispadoše tvrdi kao kamenčići.
Forumska drugarica ceca podelila lagani recept za keksiće:
Da se razumemo blage veze sa pravljenjem slatkiša nemam, ali ovo je baš lako i silno se zabavimo i D. i ja dok ih spremamo.
1 šolja šecera
2 kafene kašičice mlevenog đumbira
1 kk mlevenog oraščica
1 kk mlevenog cimeta
1/2 kk soli
1 1/2 kk sode bikarbone
1 solja istopljenog margarina
1/2 šolje mleka
4 šolje brašnaMože da se doda eventualno neki ekstrat vanile, limuna, ali ja ne stavljam.
Umesi se testo, ostavi u frižideru da se ohladi,razvuče na debljinu od oko pola cm, testo vaditi modlama i peći na oko 180 C, oko 15 minuta.
Ok, spremim se ja mentalno, pošto sam modle kupila još prošle godine, stajale su do sad neotpakovane, možete onda misliti koliki sam tek ja stručnjak za kolačiće…
Smuljam ono sve. Stavila sam samo puter umesto margarina (znate da ja ne koristim margarin, osim za terapeutske svrhe, za izvlačenje modrica). Ok, lako je. Mora rukama da se lepo umesi.
Otkinem parčence, razvijem nekom čašom (nemam oklagiju, ne treba mi – imam divne čaše odgovarajućeg oblika) na pek papiru (neopisana zahvalnost onom ko je to izmislio i AniK koja me je prosvetlila). Ne lepi se ništa, fino se razvija, i bez tog frižidera. Vadila modlama kolačiće i ređala na pleh sa drugim parčetom pek papira. Ispala su dva pleha kolačića. Nisam ih tanko razvila, bili su mekani neposredno posle pečenja, a onda… propast… pretvorili su se u kamenje. I to kakvo kamenje, glavu nekom da razbiješ, a zube da i ne pominjem.
Od ukrašavanja nekom icing smesom sam iz momenta odustala, probam da ih vrele uvaljam u prah šećer, slično kao vanilice, ali avaj, ništa nisam postigla, izgledaju kao pobrašnavljeni.
Padne mi na pamet da ih pospem kristal šećerom, znate kako ima neki takvi keksići da se kupe. Smislim ingenioznu ideju: pokvasim jednu stranu keksića vodom, koristeći silikonsku četkicu, i onda obilno umočim tu stranu u kristal šećer. Ostavim da se osuši, i BINGO, ne odlepljuje se ništa, makar je nešto uspelo.
A kamenčići, upotrebljeni su skoro svi za igru, završili su u usisivaču, nakon što su bili izgaženi po podu.
E onda mi rekoše da treba da stoje zatvoreni u metalnoj kutiji sa jabukom, i da se ne jedu 10tak-15 dana. Aha. Otkud mi metalna kutija! Jabuke imam doduše. Smestih ostatke u plastičnu kesu, i sad čekam da vidim hoće li se stvarno, nakon što su se za 5 minuta od kolačića pretvorili u kamenčiće, sad za 10 dana od kamenčića ponovo pretvoriti u kolačiće. Iskreno, sumnjam.
Tako je protekao prvi deo. Onda saznam za novogodišnju radionicu u vrtiću, pa je usledila druga tura. O njoj i sledećem broju. Čitajte, kad već nema šta da se jede. Osim jabuka, naravno. Zelenih. Crvene ne držimo.
Update 12.12.2010:
Pravila sam ponovo gingerbread kamenčiće, ovog puta po jelenicinom (aka amalka) receptu, koje je zapravo isti onaj gornji, samo sa medom (2/3 šolje meda), međutim, pošto nije bilo putera da se kupi, pravila sam sa margarinom.
Smesa je totalno drugačije konzistencije, mekša je puno, i sva bljakava i lepljiva, definitivno mora u frižider da bi sa njom moglo išta da se radi. I takva se lepila, te sam joj dolijala osim jednog pek papira ispod, i jednim pek papirom iznad. Smekša se u roku od odmah dok se razvija, i posle se malo i deformišu kolačići prilikom prenošenja u pleh. A možda je trebalo da ih razvijam na terasi…
Osim toga narastaju (za razliku od onih cecinih koji ostaju u dlaku isti kao kad su izašli iz cookie cutters-a) i onda naravno malo gube oblik tako narastajući.
Jednako su kamenčići kao i ovi prethodni, nisu jestivi odmah posle pečenja, osim ako ste zaljubljeni u zubara/zubarku. Po ukusu su takođe za nijansu drugačiji, taj med im daje nekako kao staklast izgled, i ukus.
Zaključak: cecini su bolji.
Drugi zaključak: mnogo muke ni oko čega, definitivno su kupovni ukrašeni medenjaci koje jedared anaK i ja kupismo u Cort-u lepši i ukusniji, let alone jestivi onog momenta kad ih vidite.
3. decembar
Da obeležimo još jedan međunarodni dan osoba sa invaliditetom.
Od prošle godine do sad, glavna tema bila je inkluzija, koja je ušla na velika vrata i uz dosta buke, i ne prolazi preterano slavno.
Često su pominjane institucije: u aprilu,u junu,
Najavljeni su lični asistenti: u maju,
Bilo je reči o novom velikom dnevnom boravku: u septembru,
I onda, ponovo, u novembru, pred obeležavanje dana osoba sa invaliditetom, opet mnogo više pominjanja u medijima:
Rastimo zajedno, Raspisan konkurs za podršku porodicama dece sa smetnjama u razvoju, Kako žive deca sa smetnjama u razvoju u Srbiji.
Vanja i ja vas pozdravljamo do naredne godine.