Ma ko kaže da nije stiglo proleće?
Pogledajte naše vrtićko drvo, procvetalo, a imamo i najnovije stanovnike, divne šarene gusenice od kutija za jaja.
(sutra bolje slike fotoaparatom, i Vanja na njima, ako bude htela da pozira, danas joj se žurilo kući)
Da ne bude da nismo imali jelku, evo nekih.
Od pre neku godinu, tradicionalno pravim AnaK keksiće od badema, punu kutiju, da potraje do… februara. Ove godine sam isprobala i da umesto badema stavim mlevene pečene lešnike. Obe vrste keksića su divni, i njih sam pravila sitnijih oblika. I taman pomislim da je dve vrste keksića dovoljno, iskrsnu ova zvonca Marte Stjuart, divna ukrašena, i odlučim da se oprobam u ajsingu. Martin originalni recept možete da nađete ovde, pogledajte i video, meni je on najviše koristio da se odlučim da isprobam ukrašavanje.
Ja sam imala izmene u receptu, iz dva razloga: prvi je da mi živimo u Srbiji, a drugi je moja alergija na cimet.Pošto je po originalnom receptu potrebno jedno jaje, nisam znala kako bih ga podelila, pa sam pravila celu meru kolačića, ali sam ispekla samo pola, durgo pola testa je u zamrzivaču, čeka neku drugu priliku.
Suvi sastojci:
3,5 šolje (imam neke lepe plastične merice) brašna, običnog tip 5001 kašičica praška za pecivo
1 kašičica đumbira u prahu (sad znam da je trebalo da stavim više, pošto nisam stavljala cimet)
1/2 kašičice mlevenog karanfilića (nisam imala mleveni, pa sam ga samlela u mlinu za biber)
1/2 kašičice muškatnog oraha (i ovog sam mogla malo više, ali on je prilično jak, pa sam se držala sigurnog)
1/2 kašičice soli
Mokri sastojci:
125g putera na sobnoj temperaturi
3/4 šolje žutog šećera (nisam imala muskovado, on bi bio bolji jer je tamniji, vlažniji i ima jači karamelasti ukus)
1 kesica vanililn šećera (ovo je moja modifikacija zbog preskakanja cimeta)
1 kašičica ekstrakta vanile (čitajući na ambalaži saznajem da je to samo veštački ukus, ali nema bolji da se kupi, ovo je takođe moj dodatak)
1 jaje (klasa S, ali nisu neka baš velika)
2/3 šolje malteksa (ekstrakt ječmenog slada, u nedostatku melase koja je u originalnom receptu)
Izmešati suvu smesu, umutiti puter i šećer, pa dodati jaje i malteks. U morku smesu dodati suvu. Nije baš toliko lepljivo kao na njihovom videu. Testo sam podelila u dva dela, jednu stavila u zamrzivač za drugi put, a durgu polovinu u frižider na bar 2h (oni kažu jedan, ali nije dovoljno).
Između dva lista papira za pečenje, i sa malo brašna razvući na oko pola cm debljine i vaditi kolačiće. Lepo se razvija i kad se malo ugreje (ostatke naravno premesim za još kolačića). Polovina smese je za oko 3 pleha. Pravila sam veće i manje oblike, veći su lakši za ukrašavanje, naročito kad ste početnik kao ja. Pekla sam prvi pleh kako je rečeno, dok krajevi ne počnu da rumene, mislim da je to previše, ostale sam pekla kraće, nisam čekala da promene boju. I da vam kažem, nisu oanko jako tvrdi kad se ohlade, pa oni kamenčići od pre neku godinu, imam utisak da je ovaj malteks doprineo tome.
1 belance (to je tačno 1/4 šolje)
3 šolje prah šećera
1 kašičica gustina (tamo piše cream of tartar, to nemam, i pojma nemam što sam stavila gustin, eto, došlo mi)
sok od jednog limuna (tamo nema, piše voda, ali lepši je limunasti ukus)
vode do dobijanja potrebne gustine (to pogledati na videu)
ziplock kesa za zamrzivač (jer je čvršća od ostalih, a i lepo se zatvori gore, da ne iscuri kad se spusti)
U šećer staviti belance i mutiti. Mnogo se gusto dobije, previše je to šećera. Ni sok od celog limuna nije uspeo da “razvodnji” smesu, pa sam i vode dodavala. Definitivno treba smanjiti količinu šećera. Možda bi mogao da se doda vanilin šećer, to sam ovako na glas razmišljam. Ajsing je ukusan, ne čini mi se da je presladak. Nisam se baktala još i sa bojama, za početak je bela sasvim dobra.
Kolačiće ukrašavati kad se potpuno ohlade. Ne znam šta bi se desilo da nisuhladni, nisam isprobavala. Potrebna je preciznost rada sa kesom, ali vrlo brzo se izvežbate, posle 3-4 klačića. Neke sam pred kraj umakala jednom stranom u ajsing, može i tako.
Poslušati savet i sačekati da se ajsing lepo osuši, potrebno je više od sata, kako oni rekoše. Drugim rečima, NE PIPAJ da proveriš jel suvo, inače ostadoše ovakvi otisci pristiju.
Od mog kulinarskog umeća toliko za sad.
Da ne prekinem tradiciju, evo i ove godine malo igrarija sa papirom.
AnaK podelila sa nama kako se pravi origami jelka. Jednostavno je. Sinoć nisam imala papira u boji, pa sam čisto za probu napravila jednu od običnog belog papira za štampu. No, nije nam dugo potrajala, hihi.
Jutros se setih da imam kartona preostalih od neke prethodne rođendanske torte (što me podseti da tražim neke fine ideje za naredni rođendan koji se približava), a pošto smo danas obe polu-slinave i ostale od kuće, nisam mogla da odem do centra po neke kartončiće u odgovarajućim bojama. Tako je od onoga što smo imali ispala roze jelkica. Pa kad sam već u roze girly girl fazonu, reših i malo ukrasa da napravim. Vrh je napravljen od trake za ukrase, opet po uputstvu iste prijateljice pomenute gore.
Ako vas ne mrzi, probajte. Evo video uputstava dole.
Origami jelka
Nemačka zvezda (nju pogledajte direktno na youtube, jer vlasnik ne dozvoljava drugačije)
Ja naravno imam i neke izmene. Nije mi se dopala razmera papira za izradu origami jelke, pa sam sama smislila nove. Od polovine papira koje autor video uputstva baca, ja sam napravila dva manja dela, deleći papir na isti način na pola, pa opet na pola, tako se dobija bolja srazmera. Taklođe, kad sam jelku sastavljala, nisam uvlačila do samog kraja, tako se dobija utisak stepenastte jelke, kakva se meni više dopada. Takođe, jelka lepše izgleda kad se pravi od kartona, za nijansu je lakše uvlačenje onih delova na kraju, jedino što teže ide samo savijanje.
Za zvezdicu na vrhu preporučujem duže trake od onoga kako je rečeno u video prilogu, lako je na kraju odseći viškove, a mnogo je lakše za provlačenje. Takođe, moja zvezdiva je napravljena od jedne vrste tračica, ali sa različitim teksturama sa dve strane, pa zato izgleda durgačije od one sa video uputstva, koja su od dve boje traka.
Srećne nastupajuće praznike želi vam Blago.
Znate ono naše srebrno drvo? E pa prošla je zima, sad je procvetalo.
Cvetovi su origami, tačnije kusadama flowers. Ovde možete pronaći uputstvo kako se ovi cvetovi prave, korak po korak, sa skicama. Ako vam to nije dovoljno, pogledajte i neki od video zapisa.
Edit:
Ja naravno nisam ništa od ovoga pravila, suviše je to za mene komplikovano.
Takođe, pretpostavljam da se niste upitali zašto baš origami, to je valjda jasno.
Prošle godine sam pravila pahulje od papira, pa ovog puta reših da se okušam u nekoj drugoj tehnici. Ideja je stigla od katy elliott koja ih je pravila prošle i pretprošle godine.
Makarone ovog puta na tapetu, u obliku točkića, kad onih u obliku cvetića kod nas nema. Točkića je bilo u Merkišu, znam sto posto, a onda kad sam se ja prisetila da bi trebalo da ih kupim, odjednom ih više nije bilo. Onda tražim u jednoj, drugoj, petoj radnji… nigde ih nema, tamo gde ja inače svraćam. Onda dobih info gde su viđene, pohitah u drugu radnju istog lanca, i konačno ih nađoh.
Prvo je potrebno probrati odgovarajuće, koje su iole pravilnog oblika, takvih je bilo oko trećine, proveravan je svaki pojedinačni komad iz jednog pakovanja od 500g.
Pomislila sam prvo da ih spajam nekim jestivim lepkom, nađoh neki na netu, isprobah neku varijaciju na temu, ali sve je bilo vrlo muljavo i krto, tako da se brzo predomislih, i vratih na dobri stari OHO lepak. Prvu turu sam lepila na aluminijumskoj foliji, koja se relativno lako skidala sa zalepljene pahulje, ali ne dovoljno lako. Onda poslušah savet sa jednog od linkova na kome sam i pronašla inspiraciju da to radim na pek papiru, i da pahulje povremeno okrećem. Da, lakše se odlepljivalo tako, ali je veliki deo lepka ostajao zalepljen za makarone popunjavajući neke od šupljina. Prevazilazeći sva moja očekivanja lepku je trebalo 24h da se potpuno stvrdne, i da pahulje budu spremne za sledeću fazu – bojenje.
Trebalo je prema savetu da koristim boju na raspršivanje – u bombi. To nisam ni potražila. Bojila sam belom temperom, probala četkicom, pa mi se učinilo pipavo i nedovoljno dobro, onda sam probala da u malo vode razmutim istu temperu, i da napravim ‘kupku’ od boje, naivno očekujući povoljan ishod. Bilo je tek blago obojeno, ali ni blizu očekivanjima, pa se vratih četkici. Veoma pipavo, i prljavo, bila sam umazana skoro do lakata.
Želela sam da ih uvaljam u neke šljokice, ali ne nađoh srebrne, pa sam mkupila crvene i zelene. Nisam ih iskoristila, poslužiće za nešto drugo, čitajte da vidite zašto.
Sušenje je trajalo relativno kratko. Provukla sam srebrnu tračicu, i tu se moja akcija ovogodišnjih pahulja od makarona završila. Tokom procesa pravljenja, nekoliko pahulja mi je slučajno ispalo, i polomilo se. Veoma su, veoma krte, tako da sam od nekog daljeg ukrašavanja ovih pahulja odustala.
U par reči: mnogo muke ni oko čega.
Ovih dana snega ima napolju, po malo.
Juče, spremamo se kući iz vrtića. Skakutanje po holu, razgledanje fotografija se ne zaboravlja. A onda, primeti na krovu kućice belo. Sneg. Penje se na prste, pokušava da dohvati. Uspeva joj. Pipa. Pa je u čudu, povuče malo one vatice koja izigrava sneg, pruža mi ruku uz negodovanje.
Ovo bre nije sneg, šta je ovo!
(ove ste slike već videli, al’ šta mari!)
Ma da, recept je za kolačiće, ali ispadoše tvrdi kao kamenčići.
Forumska drugarica ceca podelila lagani recept za keksiće:
Da se razumemo blage veze sa pravljenjem slatkiša nemam, ali ovo je baš lako i silno se zabavimo i D. i ja dok ih spremamo.
1 šolja šecera
2 kafene kašičice mlevenog đumbira
1 kk mlevenog oraščica
1 kk mlevenog cimeta
1/2 kk soli
1 1/2 kk sode bikarbone
1 solja istopljenog margarina
1/2 šolje mleka
4 šolje brašnaMože da se doda eventualno neki ekstrat vanile, limuna, ali ja ne stavljam.
Umesi se testo, ostavi u frižideru da se ohladi,razvuče na debljinu od oko pola cm, testo vaditi modlama i peći na oko 180 C, oko 15 minuta.
Ok, spremim se ja mentalno, pošto sam modle kupila još prošle godine, stajale su do sad neotpakovane, možete onda misliti koliki sam tek ja stručnjak za kolačiće…
Smuljam ono sve. Stavila sam samo puter umesto margarina (znate da ja ne koristim margarin, osim za terapeutske svrhe, za izvlačenje modrica). Ok, lako je. Mora rukama da se lepo umesi.
Otkinem parčence, razvijem nekom čašom (nemam oklagiju, ne treba mi – imam divne čaše odgovarajućeg oblika) na pek papiru (neopisana zahvalnost onom ko je to izmislio i AniK koja me je prosvetlila). Ne lepi se ništa, fino se razvija, i bez tog frižidera. Vadila modlama kolačiće i ređala na pleh sa drugim parčetom pek papira. Ispala su dva pleha kolačića. Nisam ih tanko razvila, bili su mekani neposredno posle pečenja, a onda… propast… pretvorili su se u kamenje. I to kakvo kamenje, glavu nekom da razbiješ, a zube da i ne pominjem.
Od ukrašavanja nekom icing smesom sam iz momenta odustala, probam da ih vrele uvaljam u prah šećer, slično kao vanilice, ali avaj, ništa nisam postigla, izgledaju kao pobrašnavljeni.
Padne mi na pamet da ih pospem kristal šećerom, znate kako ima neki takvi keksići da se kupe. Smislim ingenioznu ideju: pokvasim jednu stranu keksića vodom, koristeći silikonsku četkicu, i onda obilno umočim tu stranu u kristal šećer. Ostavim da se osuši, i BINGO, ne odlepljuje se ništa, makar je nešto uspelo.
A kamenčići, upotrebljeni su skoro svi za igru, završili su u usisivaču, nakon što su bili izgaženi po podu.
E onda mi rekoše da treba da stoje zatvoreni u metalnoj kutiji sa jabukom, i da se ne jedu 10tak-15 dana. Aha. Otkud mi metalna kutija! Jabuke imam doduše. Smestih ostatke u plastičnu kesu, i sad čekam da vidim hoće li se stvarno, nakon što su se za 5 minuta od kolačića pretvorili u kamenčiće, sad za 10 dana od kamenčića ponovo pretvoriti u kolačiće. Iskreno, sumnjam.
Tako je protekao prvi deo. Onda saznam za novogodišnju radionicu u vrtiću, pa je usledila druga tura. O njoj i sledećem broju. Čitajte, kad već nema šta da se jede. Osim jabuka, naravno. Zelenih. Crvene ne držimo.
Update 12.12.2010:
Pravila sam ponovo gingerbread kamenčiće, ovog puta po jelenicinom (aka amalka) receptu, koje je zapravo isti onaj gornji, samo sa medom (2/3 šolje meda), međutim, pošto nije bilo putera da se kupi, pravila sam sa margarinom.
Smesa je totalno drugačije konzistencije, mekša je puno, i sva bljakava i lepljiva, definitivno mora u frižider da bi sa njom moglo išta da se radi. I takva se lepila, te sam joj dolijala osim jednog pek papira ispod, i jednim pek papirom iznad. Smekša se u roku od odmah dok se razvija, i posle se malo i deformišu kolačići prilikom prenošenja u pleh. A možda je trebalo da ih razvijam na terasi…
Osim toga narastaju (za razliku od onih cecinih koji ostaju u dlaku isti kao kad su izašli iz cookie cutters-a) i onda naravno malo gube oblik tako narastajući.
Jednako su kamenčići kao i ovi prethodni, nisu jestivi odmah posle pečenja, osim ako ste zaljubljeni u zubara/zubarku. Po ukusu su takođe za nijansu drugačiji, taj med im daje nekako kao staklast izgled, i ukus.
Zaključak: cecini su bolji.
Drugi zaključak: mnogo muke ni oko čega, definitivno su kupovni ukrašeni medenjaci koje jedared anaK i ja kupismo u Cort-u lepši i ukusniji, let alone jestivi onog momenta kad ih vidite.
Dolazim u petak popodne po Vanju u vrtić, kad u donjem holu, svega 2-3 male pahulje, sve velike sklonjene.
Saznam da je krizni štab (ili kako se već zovu) za praćenje epidemije H1N1 zabranio bilo kakve papirne ukrase, zbog virusa gripa. Nisam neki stručnjak, ali mi zaista nije jasno kako to papirni ukrasi koji vise sa plafona u donjem holu kroz koji se samo prolazi, i u kom se ne boravi, mogu da doprinesu širenju virusa.
Jelka je takođe dozvoljena samo u centralnom holu. Kako to jelka ne smeta, a papirni ukrasi smetaju.
Nazovite me neznalicom, neobaveštenom, ali ovo je zaista previše.
Počeo je sneg večeras, ali ovaj post nije o tim pahuljama.
Završili su se kolokvijumi, pa ima brdo zadataka. Zavrti mi se u glavi od pregledanja, pa reših pre nekoliko dana da se malo odmorim uz neku drugu aktivnost.
Prošle godine Škrabalica je sa nama podelila uputstva za pravljenje raznih novogodišnjih dekoracija, papirne pahulje su se nekako spontano primile, i ostale da se prenose i prepričavaju do danas.
Prema prvobitnom uputstvu, koje se celo može pogledati ako se plati, a delimično da se nasluti i bez potrebe plaćanja, potrebno je: 6 listova formata A4, makaze, heftalica, spretni prsti i dobra volja. Prateći to, napravim ja prvu (uz male korekcije – umesto tri, napravim šest rezova), shvatim da je ogromna, i da nema šanse da bih drugu pravila ponovo, a od ostataka A4 papira, napravim i jednu manju, koja mi se učini prikladnije veličine.
Pošto ovu ogromnu nemam gde da okačim, rešim da je ponesem u vrtić, koji je uvek za svaku priliku predivno okićen. Oni se oduševe, i zatraže mi uputstvo. Ja ga za sutradan iskopiram sa sajta, i odštampam, međutim, spretne ruke defektologa, već su uspele sve da rekonstruišu.
Nekoliko dana kasnije, u mom rss feedu, pojavi se još jedno uputstvo, za istu pahulju, ali uputstvo sadrži .pdf fajlove sa listovima za štampu, za manju i veću pahulju. Malo je možda lakše, mada ni ono prvobitno nije previše teško (čim sam i ja uspela da pahulju napravim).
Jutros vidim, pahulje osvanule u vrtićkom donjem holu, pored sjajnog jesenjeg drvceta. Isprskane su nekim sedefastim sprejem, sjajno izgledaju u prirodi.
Pogledajte. I probajte, stvarno nije teško.
Naravoučenije:
– A4 format za kućne uslove je prevelik, sasvim je dovoljna veličina kvadratnih papira za poruke, a još su pritom kvadratni, jedan potez manje.
– pahulja bolje izgleda ako se napravi paran broj rezove, jer onda zavijutaka ima jednako sa obe strane centralnog, koji igra ulogu središnje linije.
Ako vi imate neku, samo izvolite. Pahulju, uputstvo, ukras, savet, bilo šta…
