Neizostavno, i ove godine sam bila na izložbi oldtajmera, juče je bio peti godišnji skup Udruženja istoričara automobilizma na platou ispred Saobraćajnog fakulteta.
Stižem oko 12, pred sam početak izlaganja. Fotografišem malo uokolo, naravno slika sa sprata je tu i ovog puta. Vreme je predivno sunčano, pa oldtajmeri sjajno izgledaju. Gužva je uobičajena, napolju, a i kasnije u amfiteatru.
Ovog puta od mene, osim fotografija, i dve priče, jedna viđena očima mog malog gosta prvačića S., a druga moja, sa izabranog izlaganja. (sve fotografije na jednom mestu pogledajte ovde)
Pre priča, izdvojiću još jednu interesantnu fotografiju. Ovaj auto, dovežen iz Amerike, poseduje registracionu nalepnicu, koja se tada zvala “speedometer reading sticker” iz 1974. Ove nalepnice sada ima dve, i zovu se “odometer” – jedna je “state inspection”, a druga “federal emission test” za emisiju CO2 i druge zagađivače. (info by mixy koji živi baš u Pensilvaniji)
S.-u su se najviše dopala vojna vozila, gde su mu dozvolili, a poneki i pomagali da uđe i isproba se na mestu vozača. Kasnije šetajući kroz gužvu, nailazimo na jedini lancem ograđen automobil, lanac je bio pričvršćen parkmetrom, i samim oldtajmerom, iz vremena kad je pisac ovih redova bio uzrasta prvaka. “Daj mi 5 din da ubacim ovde, pa da mogu da spustim lanac i uđem u ovaj auto.” Logično, zar ne? Ulaz se plaća…
Kasnije ulazimo u zgradu, na pitanje zna li šta je to (Saobraćajni fakultet) odgovara: “Ovde se znači upotrebljavaju ovi automobili.”
Možda sam ‘kupila’ jednog novog budućeg saobraćajca.
Od nekoliko izlaganja izdvojiću ono o Sretenu Kostiću, prvom srpskom šoferu. Nešto od onoga rečenog sam znala, zahvaljujući prof. B. Staniću, naravno, i iz ove knjige:
… 3. aprila 1903. godine uvezen je iz Austrougraske prvi automobil, u vreme kada je Beograd imao oko 50 000 stanovnika. Ovaj prvi privatni automobil u Srbiji bio je vlasništvo Boška V. Radulovića, poručnika kraljeve garde, imućnog porekla. Automobil je kupljen u Beču, odnosno nedaleko od ovog grada u fabrici “Neseldorf” za 12000 kruna. Fabrički šofer, nemac po poreklu, dovezao je ovaj automobil do Beograda gde je ostao četrdesetpet dana da bi obučio vozačkoj veštini prvog srpekog šofera Sretena Kostića koji se kasnije bavio šofiranjem oko dvadeset godina i bio osnivač i prvi predsednik Šoferskog srpskog udruženja. Kostić je bio i lični vozač Kralja Petra Karađorđevića Prvog.
iz knjige Grupa autora, “Automobilizam u Srbiji 1903-1933” Saobraćajni fakultet Univerziteta u Beogradu, 1993.
Ono čime sam se iznenadila bilo je saznanje o postojanju slika (akvareli ako nisam pogrešila) izloženih u kući Sretena Kostića u Jajincima. Naročito je interesantna slika na kojoj je specifično prikazana ‘opasnost’ konzumiranja alkohola i šofiranja (Uvrlo simboličnog naziva: Ultima staciona – poslednja stanica), kao i opsednutost registarskim oznakama (što se vidi na jednoj od fotografija).
Naravoučenije: ovo nikad nije samo izložba, mnogo se može naučiti, ako vam je tema interesantna.
Prethodne izložbe na kojima sam bila pogledajte ovde.
Vidimo se, naravno, dogodine.
