Sramota me je, zaista me je sramota. Ja sam saobraćajac, moje kolege rade tamo, ali…
Učestvujem u forumskoj igrici zvanoj Secret Santa. Treba da pošaljem poklon na dobijenu adresu, i da zavaram tragove. Šaljem drugoj forumašici koja će lično odneti poklon. Šaljem paket u drugi grad.
Znam da postoji u pošti šalter na kom se paketi pakuju, svratim da vidim mogu li da kupim neku kutiju (ambalažu). U mojoj (ma kakvi, nije moja, ja tamo ulazim samo u najvećoj nuždi) najbližoj pošti postoji radnja PostShop u kojoj se mogu kupiti kojekakve džiabidže (više onih koje nikakve veze sa poštom nemaju, al to da zaboravim). Ulazim gurajući se kroz red penzionera (uopšte nije važno da li su penzije danas ili nisu, u ovoj pošti red je UVEK), gospođu koja tamo radi kao da sam zatekla na spavanju, pojma ona nema ni šta ima, a još manje ima ideje da mi nešto proda.
– Treba mi kutija za pakovanje, ona žuta, da može da stane B5 format.
– E sad ste mi sve rekli, ne znam ja šta je B5 format, niti u koju on kutiju staje.
(takav odgovor nekog ko zapravo radi u nečemu što je knjižara zaista je nedopustiv.)
– To je neka onakva žuta kutija, kao ona gore što je spakovana (stoji u izlogu).
Vidim iza nje, naslonjene na zid, kutije, nesklopljene, imaju nekakve oznake. Gospođa tumara po radnjici koja je 2x3m sa sve izlogom, pokušava da dohvati gornju kutiju, vidim da piše S, i kažem joj da potraži takvu.
– Juu, otkud meni te kutije, ne znam kad ih je donela (pominje neku koleginicu po imenu).
Pronalazi rasklopljenu kutiju na kojoj piše oznaka S. Procenim da moja knjiga može tu da stane, zamolim je da mi sastavi, da ne nosim rasklopljen A0 format kroz krcatu poštu, i do kuće. Ona mi savetuje da mi to uradi momak koji radi na pakovanju, ali avaj, nema šta da mi spakuje, ja došla samo po ambalažu. Sklopismo nas dve zajedno kutiju, onako ovlaš, e sad ne može da pronađe kesu u koju sklopljena kutija može da stane. Jedva neku iskopa. Pitam je za adresiranje, ubedi me da se adresira na samoj kutiji. Platim i izađem iz prepune Pošte.
Dođem kući i konstatujem da nemam gde da napišem adresu, kutija je od polipropilena, nije to baš zgodno za pisanje, razmazaće se.
Na šalteru za predju pošiljki piše da se moraju predati otvorene, zbog sigurnostnih razloga.
Spakovala ja sve u kutiju, i krenula da pošaljem. Kutija je zatvorena, ali lik na pakovanju može da je otvori, i on treba da je lepljivom trakom ‘obezbedi’, otvoriće je, pa će pogledati.
Subota je, malo manja gužva nego prethodnog puta, ali i dalje je zmijuljica podugačka. Pakovanje je na posebnom šalteru, prilazim, kažem treba ovo da mi se zatvori, on kaže, dođite za 45 minuta. Već sam blago iznervirana, kažem, ja triput u životu šaljem paket, i treći put mi kažete to isto, kako je to moguće? Krene da mi kuka kako ima strašno puno posla, kako bi radije da je ostao kod kuće, ali eto, mora da radi… Alo bre, ti si usluga… Šta ima ti meni da kukaš… Onda skapira da ne treba tako, pa će kao da mi učini, da ja paket ostavim, i da dođem za… pa se preračuna, za 1h. Ekstra!
Stižem ja za 1h, on kaže, a što ste kupovali ovu kutiju, ja imam uvek kutija, spakovao bih vam to da ne platite. Još me pita da mu kažem šta sve ima u paketu, on je otvarao, i sve je lepo upakovano u šareni papir. Da, kažem ja, to je NG poklon. Izrecitujem. Nisam sigurna da li je znao šta je usb flash.
Pritom saznam, da je za te kutije predviđena nalepnica za adresiranje, za koju gospođa iz radnjice nije nikad čula, ne zna ni da li štampaju, uglavnom, ne trebuje se. Baš lepo.
Onda, da mi učini valjda, lik mi sve adresira, ja mu izdiktiram, popuni i ono papirče za preporučenu pošiljku.
Jedna dobra vest, Pošta kao da bi da se malo iskupi, paket poslat u subotu, u ponedeljak je već bio u drugom gradu.
Primalac poklona je posle malo pogađanja uspela da pogodi od koga je poklon, iako je paket dopremljen po irvasu koji je paketić doneo lično.
Drugi deo igrice sastoji se u tome da ja pogodim svog Secret Santu. Biće i o tome, kad mi poklon pristigne.
… mentalno oboleli.
