Posted on Leave a comment

Tatjana Jović: Svakodnevica odrasle osobe sa intelektualnim teškoćama

Nije da će mnoge ovo interesovati. O tome kako odrasle osobe sa intelektualnim teškoćama provode svoje (slobodno) vreme.

S obzirom na ograničeno funkcionisanje, manjak programa podrške i manjak aktivnosti za osobe sa intelektualnim teškoćama, ove osobe su uglavnom usmerene na provođenje vremena sa porodicom, u krugu porodičnog doma. Složićemo se da svaka osoba treba da bude u mogućnosti da sama izabere šta je ono što želi da radi u svoje slobodno vreme, pa tako i osoba sa intelektualnim teškoćama. Pitanje je samo šta zajednica nudi osobi sa intelektualnim teškoćama, šta je to čime ona može da se bavi, da li može da ode u kafić, da li može da ide na sport, da li može da ode u šetnju bez pratnje roditelja?

Kada govorimo o svakodnevnim ograničenjima koje imaju ove osobe, jedan od glavnih problema predstavlja nemogućnost donošenja samostalnih odluka, tako da se često dešava da su roditelji prinuđeni da odlučuju umesto njih. Kada završe škole, ukoliko se ne zaposle, ove osobe su prinuđene da budu u dnevnim boravcima ili često prepušteni sami sebi. Ukoliko su članovi određenih udruženja, mogu učestvovati u njihovim aktivnostima, u idealnim uslovima sa svojim vršnjacima.

Ceo tekst pročitajte na jutarnje.rs.

Posted on 18 Comments

Regresiranje cene vrtića

Svakog avgusta dobijem iz vrtića potvrdu da je dete upisano. Pored toga dodam kopiju izvoda iz knjige rođenih za dete (proverila sam, ovo nije potrebno) kopiju “Akta o razvrstavanju” i posle par nedelja stiže rešenje.
I to su tako svake godine tražili ISTO. Jednom ja pitala, čemu služi svake godine izvod iz MKR i isti Akt o razvrstavanju. Odgovorili mi (tad je Sekretarijat bio u Tiršovoj, posle su se selili u Beograđanku, a sad su valjda u 27. marta) “pa ko će da kopa po prošlogodišnjoj dokumentaciji” pritom se sve vreme na računaru igrajući Solitaire.
Ja sam mislila da je i to previše, kad ono…
E, pa neće moći više tako, suviše je jednostavno.

Dobila sam danas u vrtiću novi formular na tri strane, i na četvrtoj spisak dokumenata. Osim ovoga gore, potrebno je još desetak potvrda, o prihodima, dokaz o samohranosti roditelja, o broju dece, broju članova domaćinstva…
(ako me ne bude mrzelo staviću vam kasnije sken sve 3 strane formulara i četvrte sa potrebnim dokumentima)

Pitam ja, koga to sve briga kad to nije osnov regresiranja? Zna li neko da mi kaže da li je to kršenje mojih prava o privatnosti?

Poslala sam pitanja na adrese Predškolske ustanove, kao i Sekretarijata za dečju zaštitu Grada Beograda.

Željno očekujem njihove odgovore.

Update 5.7.2011: Upitnik zahteva (sa sajtaBeograd.rs) i spisak potrebnih dokumenta (skenirano)

Update 6.7.2011: Upravo me zvala ljubazna gospođa iz Sekretarijata za dečju zaštitu i objasnila da je procedura jednaka onoj iz ranijih godina, i da je PU prosledila pogrešne formulare. Potreban formular za ostvarivanje besplatnog boravka u vrtiću za decu sa smetnjama u razvoju možemo dobiti na šalteru 15 u Ulici 27. marta 43-45. Sve je upravo onako kako je Damir Trninić objasnio u komentarima.

U vrtiću su obustavili podelu zahteva, od njih nisam dobila još nikakav odgovor na pitanje poslato putem sajta.

Update 7.7.2011: Iz Sekretarijata za dečju zaštitu stigao i pismeni odgovor.

PU na moje pitanje još nije odgovorila, ali se u međuvremenu (danas) na sajtu pojavilo obaveštenje o regresiranju cene vrtića, u kom se, naravno, ne pominju deca u razvojnim grupama.

Update 28.7.2011: Iz vrtića smo dobili gore pomenutu potvrdu da je dete upisano. Nepismenu. Na moje pitanje sa sajta uopšte nisu odgovorili.

Update 16.8.2011: Konačno sam stigla da predam dokumenta. Za formular sam išla u sobu 231, predala na šalteru 15.

Update 28.8.2011: Stiglo rešenje iz gradske uprave.

Posted on 8 Comments

Dom za decu i lica ometena u razvoju

Nisam uspela ni iz desetog puta da ovaj tekst pročitam do kraja… od suza…

Probajte sami.

Lako mentalno ometena deca doživotno zatvorena

Stamnica – „Ko ne razume dečju dušu neka ne ulazi u ovaj dom”, piše na ulazu u Dom za decu i lica ometena u razvoju „Dr Nikola Šumenković”, koji se nalazi u Stamnici kod Petrovca na Mlavi, daleko od interesovanja njihovih roditelja i socijalne sredine. Za više od 400 osoba kojima je priroda „iskosila” oči ovo je prva i poslednja životna adresa, jer iskustvo zaposlenih govori da se „stanari” doma gotovo nikada ne vraćaju porodici, a neki od roditelja ove dece nisu ih nikada ni videli. Naime, nije redak slučaj da lekari nakon rođenja deteta s teškim telesnim hendikepom roditelje savetuju da izbegavaju susret s njim i odmah ga daju u dom „da se ne bi vezali za njega” i tako „otežali rastanak”.

Ipak, ohrabruje podatak da je troje mališana u toku prethodne godine udomljeno u hraniteljskim porodicama, pre svega zahvaljujući intenzivnoj medijskoj kampanji Ministarstva rada i socijalne politike, koje nastoji da objasni javnosti da deca s posebnim potrebama imaju iste potrebe za ljubavlju i domom kao i sva druga deca. Lepe želje su jedno, a realnost koja govori o malom procentu dece koja se vraćaju u svoje ili odlaze u hraniteljske porodice – nešto sasvim drugo.

– Ovaj dom je životna adresa za teže i teško ometenu decu i mališane sa telesnim hendikepom, a u našu ustanovu dolaze deca iz cele Srbije.

Donedavno je prilikom primanja dece u ustanovu u njihovim dosijeima stajala odrednica „trajni smeštaj”, sada je ta zakonska formulacija promenjena i dom bi trebalo da bude privremena adresa za njegove korisnike. Jedan od zadataka naše ustanove jeste da pronađe rođake ove dece, ali to ide veoma teško. Mališani koji u ranom detinjstvu dođu u ovaj dom, ovde najčešće odrastu i dočekaju starost – kaže Slađana Đurić, direktorka Doma za decu i lica ometena u razvoju „Dr Nikola Šumenković“.

Po njenim rečima, obaveza doma je da organizuje srodničke susrete između roditelja i dece.

– Ne zna se kome oni teže padaju: da li su tužnija ona deca kojoj roditelji nisu došli, mališani koji sa suzama ispraćaju roditelje kući ili radnici ovog doma koji posmatraju taj prizor – govori direktorka socijalne ustanove sa 412 stanara, među kojima je osamdesetak mališana.

Iako je smeštajni kapacitet ovog doma – 450 korisnika, od 2008. godine je zabranjen prijem novih stanara, jer Ministarstvo rada i socijalne politike želi da poboljša uslove života. Zbog toga se u neposrednom komšiluku ove ustanove grade nove zgrade čije radove finansira pomenuto ministarstvo.

Iako svakodnevno gleda mališane sa smetnjama u razvoju i iz sveg srca želi da ih njihova prirodna porodica prihvati nazad, Slađana Đurić kaže da kao profesionalac ne može da osuđuje roditelje koji su ostavili svoje mališane. Za podizanje ove dece, osim ogromne ljubavi, po njenim rečima, potrebna je i velika pažnja i podrška stručnjaka.

– U većim mestima u Srbiji postoje specijalni vrtići, škole i dnevni boravak za smeštaj ove dece. Ali, zamislite roditelja koji živi u malom mestu u kojem ne postoje ustanove za brigu o deci ometenoj u razvoju. Ovi mališani traže pažnju 24 časa dnevno, a mnogi od njih izgledaju i ponašaju se kao bebe i kada napune 30 i 40 godina. Da li mislite da će bilo koji šef imati razumevanje za roditelje ove dece da godinama odsustvuju s posla na svaka dva-tri sata jer moraju da prepoviju i nahrane dete? S druge strane, ne možete izgraditi ove objekte u svakom gradu naše zemlje preko noći… Za neke promene potrebno je više vremena, a najduže traje promena svesti društva koje mora da prihvati činjenicu da su ova deca njegov sastavni deo i ne smeju biti izolovana u ustanove – kaže Slađana Đurić.

Ceo tekst pročitajte ovde, izvor Politika.

Posted on 8 Comments

Prednost životu u porodici

Meni nije niko nikad predložio instituciju, ali da jeste popio bi prijavu apsolutno sam sigurna.

Prenosim tekst iz Politike. Zaista je potresan i vredan čitanja.

Kako zaštititi prava osoba lišenih slobode – Dragana Ćirić-Milovanović

Prednost životu u porodici

Oko 1.200 dece sa teškoćama u razvoju smešteno je u pet ustanova dok se oko 800 dece bez roditeljskog staranja nalazi u 17 domova

Jedan od osnovnih razloga za smeštaj dece sa teškoćama u razvoju u ustanove socijalne zaštite jeste taj što praktično ne postoje službe podrške za ovu decu, niti postoji sistemska podrška porodicama koje žele da ihzadrže uz sebe. Uprkos zvaničnoj politici zabrane novih prijema, deca se i dalje odvajaju od roditelja i smeštaju u institucije. Od roditelja saznajemo da ih lekari podstiču da decu rođenu sa razvojnim teškoćama odmah smeste u neku ustanovu. Ovakvo stanje proizlazi iz predrasuda koje iskazuju čak i stručnjaci. Sama činjenica da je oko 1.200 dece sa teškoćama u razvoju smešteno u pet ustanova, dok se oko 800 dece bez roditeljskog staranja nalazi u 17 domova, govori o odnosu države i društva prema prvoj pomenutoj grupi.

Smeštajem u instituciju deca bivaju lišena mnogih prava: na privatnost, na život u porodici, na održavanje kontakata sa bliskim osobama, na sigurnost i na druga prava koja su im zagarantovana brojnim domaćim i međunarodnim propisima.

U mnogim institucijama s malobrojnim osobljem nije neobično zateći jednog zaposlenog koji brine o desetoro do dvadesetero dece. Posebno zabrinjava socijalno lišavanje kojem su ova deca izložena. Budući da je mnogo godina provelo u instituciji, kod deteta je praktično nemoguće utvrditi da li je rođeno s teškoćama ili su one rezultat boravka u instituciji. S tim što je dugotrajno ležanje u krevetu, bez mogućnosti kretanja, svakako produbilo i pogoršalo smetnje koje dete– odrasla osoba ima. U pojedinim institucijama za decu sa težim i teškim smetnjama u razvoju, mnoga deca, ali i odrasli, dugo vremena provode živeći u svojim krevetima, a neki ostaju u njima celog života.

Deca u institucijama, naročito ukoliko su smeštena zajedno sa odraslima, pod visokim su rizikom od zlostavljanja. Iako postoje slučajevi zlostavljanja od strane osoblja, mnogo češće su zlostavljači starija i jača deca. Deca pa i odrasli sa problemima u komunikaciji i kretanju posebno su podložni zlostavljanju. Budući da je ovakvo stanje i tretman uobičajen u celoj zemlji, odgovornost za to mora snositi država. Zato zabrinjava pokušaj predstavnika vlasti da odgovornost za zanemarivanje i zlostavljanje prebace na osoblje ustanova. U izveštaju Evropskog komiteta za prevenciju torture iz 2009. godine jasno je rečeno da je loš tretman ove dece kombinacija prevelikog broja korisnika, malobrojnog osoblja i nedostatka odgovarajuće stimulacije za rad. Sve to dovodi do toga da se životni uslovi u ovim institucijama mogu smatrati nečovečnim i ponižavajućim. Nedostatak finansijskih i profesionalnih resursa ne može biti izgovor države za to.

Kad bi postojala odgovarajuća podrška, većina dece sa teškoćama u razvoju mogla bi da živi u porodici, što i jeste njihovo pravo. Mnoga deca koja se nalaze u institucijama mogla bi se vratiti kućama ukoliko bi se roditeljima pružila dodatna podrška, a deci omogućio ravnopravan pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, zapošljavanju, i svim drugim aspektima života u zajednici. Ovo pitanje mora se postaviti kao prioritet s obzirom na to da su deca s teškoćama u razvoju u institucijama posebno ranjiva i podložna zlostavljanju. Država ih, međutim, i dalje drži na marginama reformi, imitirajući „deinstitucionalizaciju” izgradnjom novih institucija pod drugim imenom (stacionari i dnevni boravak) u kojima se nastavlja segregacija i isključivanje dece iz svih redovnih tokova života.

Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom Srbije – MDRI

Izvor: Politika

Posted on Leave a comment

Konkurs za festival

Prvi festival za mentalno nedovoljno razvijenu decu

NOVI SAD – Savez organizacija za pomoć mentalno nedovoljno razvijenim osobama u Vojvodini uz podršku Izvršnog veća Vojvodine i Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, raspisao je konkurs za prvi Festval za decu i omladinu mentalno nedeovoljno razvijenu.

Ostatak možete pročitati i poslušati na sajtu RTV.

Od skoro, na sajtu RTV možete slušati vesti.