Nisam uspela ni iz desetog puta da ovaj tekst pročitam do kraja… od suza…
Probajte sami.
Lako mentalno ometena deca doživotno zatvorena
Stamnica – „Ko ne razume dečju dušu neka ne ulazi u ovaj dom”, piše na ulazu u Dom za decu i lica ometena u razvoju „Dr Nikola Šumenković”, koji se nalazi u Stamnici kod Petrovca na Mlavi, daleko od interesovanja njihovih roditelja i socijalne sredine. Za više od 400 osoba kojima je priroda „iskosila” oči ovo je prva i poslednja životna adresa, jer iskustvo zaposlenih govori da se „stanari” doma gotovo nikada ne vraćaju porodici, a neki od roditelja ove dece nisu ih nikada ni videli. Naime, nije redak slučaj da lekari nakon rođenja deteta s teškim telesnim hendikepom roditelje savetuju da izbegavaju susret s njim i odmah ga daju u dom „da se ne bi vezali za njega” i tako „otežali rastanak”.
Ipak, ohrabruje podatak da je troje mališana u toku prethodne godine udomljeno u hraniteljskim porodicama, pre svega zahvaljujući intenzivnoj medijskoj kampanji Ministarstva rada i socijalne politike, koje nastoji da objasni javnosti da deca s posebnim potrebama imaju iste potrebe za ljubavlju i domom kao i sva druga deca. Lepe želje su jedno, a realnost koja govori o malom procentu dece koja se vraćaju u svoje ili odlaze u hraniteljske porodice – nešto sasvim drugo.
– Ovaj dom je životna adresa za teže i teško ometenu decu i mališane sa telesnim hendikepom, a u našu ustanovu dolaze deca iz cele Srbije.
Donedavno je prilikom primanja dece u ustanovu u njihovim dosijeima stajala odrednica „trajni smeštaj”, sada je ta zakonska formulacija promenjena i dom bi trebalo da bude privremena adresa za njegove korisnike. Jedan od zadataka naše ustanove jeste da pronađe rođake ove dece, ali to ide veoma teško. Mališani koji u ranom detinjstvu dođu u ovaj dom, ovde najčešće odrastu i dočekaju starost – kaže Slađana Đurić, direktorka Doma za decu i lica ometena u razvoju „Dr Nikola Šumenković“.
Po njenim rečima, obaveza doma je da organizuje srodničke susrete između roditelja i dece.
– Ne zna se kome oni teže padaju: da li su tužnija ona deca kojoj roditelji nisu došli, mališani koji sa suzama ispraćaju roditelje kući ili radnici ovog doma koji posmatraju taj prizor – govori direktorka socijalne ustanove sa 412 stanara, među kojima je osamdesetak mališana.
Iako je smeštajni kapacitet ovog doma – 450 korisnika, od 2008. godine je zabranjen prijem novih stanara, jer Ministarstvo rada i socijalne politike želi da poboljša uslove života. Zbog toga se u neposrednom komšiluku ove ustanove grade nove zgrade čije radove finansira pomenuto ministarstvo.
Iako svakodnevno gleda mališane sa smetnjama u razvoju i iz sveg srca želi da ih njihova prirodna porodica prihvati nazad, Slađana Đurić kaže da kao profesionalac ne može da osuđuje roditelje koji su ostavili svoje mališane. Za podizanje ove dece, osim ogromne ljubavi, po njenim rečima, potrebna je i velika pažnja i podrška stručnjaka.
– U većim mestima u Srbiji postoje specijalni vrtići, škole i dnevni boravak za smeštaj ove dece. Ali, zamislite roditelja koji živi u malom mestu u kojem ne postoje ustanove za brigu o deci ometenoj u razvoju. Ovi mališani traže pažnju 24 časa dnevno, a mnogi od njih izgledaju i ponašaju se kao bebe i kada napune 30 i 40 godina. Da li mislite da će bilo koji šef imati razumevanje za roditelje ove dece da godinama odsustvuju s posla na svaka dva-tri sata jer moraju da prepoviju i nahrane dete? S druge strane, ne možete izgraditi ove objekte u svakom gradu naše zemlje preko noći… Za neke promene potrebno je više vremena, a najduže traje promena svesti društva koje mora da prihvati činjenicu da su ova deca njegov sastavni deo i ne smeju biti izolovana u ustanove – kaže Slađana Đurić.
…
Ceo tekst pročitajte ovde, izvor Politika.
Ovaj deo me je ubio u pojam zamišljajući kako to izgleda.
Ono što me zgražava i mislim da zbog toga treba odredjene persone terati u zatvor je ovo:
Što se tiče roditelja, mislim da je potrebno samo malo hrabrosti i da je ostaviti dete i nikada ga ne videti u životu, iz bilo kog razloga a naročito iz ovakvog, jedan običan kukavičluk i samoživost.
Na sreću ja takav problem nemam niti imam ikakvo iskustvo u ovoj priči ali iz ove perspektive i sa ovim shvatanjem svog deteta se ne bih odrekao nizbogčega na svetu. Verujem da je teško, verujem da postoje i nepodnošljivi trenuci ali mislim da je samo malo hrabrosti potrebno da se to prevazidje.
Ne znam jel kukavičluk, ili samoživost, ili šta, mogu jedino da kažem da NE RAZUMEM. Nikako ne mogu da razumem. A imam iskustva, imam dete koje sa 8 godina ne ume više od jednogodišnjaka, ali to što ume, veće je od onoga što mnogi od ljudi koji svoje dete ostave u instituciji mogu i da zamisle, ali zaista…
[…] This post was mentioned on Twitter by Djordje Staniševski, Ivana Jovanović. Ivana Jovanović said: Novi post na Blagu: Dom za decu i lica ometena u razvoju – http://cli.gs/pEZZe […]
ne mogu da placem jer sam na poslu!!!
mislim da su roditelji koji su ostavili svoju decu, vec sami sebe osudili, pa ih ne treba osudjivati! ali ni ohrabrivati da ih uzmu nazad, jer mi koji smo ostali sa svojom decom nikada nismo ni pomislili da ih ostavimo!
ja znam Simu iz instituta za majku i dete,zivi tamo od rodjenja, rodjen sa artrogripozom, gomila operacija….a on prohodao, pametan, meden, svi ga obozavaju!!! koliko bi se njegova majka radovala svakom napretku, to samo mi majke takve dece znamo!!! ona ga posecuje ponekad, ali sta bi ona mogla da mu pruzi???i sta ce mu….
ja iako nemam svoje dete placem iz sveg glasa jer jako je tuzno tuzno toliko da i sekrvledi u zilama ja sam buduci vaspitac deca su stalno oko menei prosto kada neko ostavi svoje dete svoju zenicu oka meni dodje da vrstim iz sveg glasa…pa to je dete a ne vreca kropira joooj uzasa sva se tresem
[…] hrabrost roditelja da budu sa svojom decom nego samo i samo ogromna bezgranična ljubav. Dom za decu i lica ometena u razvoju CITAT: …..Iako svakodnevno gleda mališane sa smetnjama u razvoju i iz sveg srca želi da ih […]
Na linku koji si stavila pročitala sam komentar izvesne Ljilje. On me potresao najviše!
nemogu da shvatim takve roditelje koje ostavljaju decu, volela bi da radim kao negovateljica.