Malo se ipak napredovalo…
Ceo tekst pročitajte i video prilog pogledajte na sajtu RTS.
Tag: institucija
Dom za decu i lica ometena u razvoju
Nisam uspela ni iz desetog puta da ovaj tekst pročitam do kraja… od suza…
Probajte sami.
Lako mentalno ometena deca doživotno zatvorena
Stamnica – „Ko ne razume dečju dušu neka ne ulazi u ovaj dom”, piše na ulazu u Dom za decu i lica ometena u razvoju „Dr Nikola Šumenković”, koji se nalazi u Stamnici kod Petrovca na Mlavi, daleko od interesovanja njihovih roditelja i socijalne sredine. Za više od 400 osoba kojima je priroda „iskosila” oči ovo je prva i poslednja životna adresa, jer iskustvo zaposlenih govori da se „stanari” doma gotovo nikada ne vraćaju porodici, a neki od roditelja ove dece nisu ih nikada ni videli. Naime, nije redak slučaj da lekari nakon rođenja deteta s teškim telesnim hendikepom roditelje savetuju da izbegavaju susret s njim i odmah ga daju u dom „da se ne bi vezali za njega” i tako „otežali rastanak”.
Ipak, ohrabruje podatak da je troje mališana u toku prethodne godine udomljeno u hraniteljskim porodicama, pre svega zahvaljujući intenzivnoj medijskoj kampanji Ministarstva rada i socijalne politike, koje nastoji da objasni javnosti da deca s posebnim potrebama imaju iste potrebe za ljubavlju i domom kao i sva druga deca. Lepe želje su jedno, a realnost koja govori o malom procentu dece koja se vraćaju u svoje ili odlaze u hraniteljske porodice – nešto sasvim drugo.
– Ovaj dom je životna adresa za teže i teško ometenu decu i mališane sa telesnim hendikepom, a u našu ustanovu dolaze deca iz cele Srbije.
Donedavno je prilikom primanja dece u ustanovu u njihovim dosijeima stajala odrednica „trajni smeštaj”, sada je ta zakonska formulacija promenjena i dom bi trebalo da bude privremena adresa za njegove korisnike. Jedan od zadataka naše ustanove jeste da pronađe rođake ove dece, ali to ide veoma teško. Mališani koji u ranom detinjstvu dođu u ovaj dom, ovde najčešće odrastu i dočekaju starost – kaže Slađana Đurić, direktorka Doma za decu i lica ometena u razvoju „Dr Nikola Šumenković“.
Po njenim rečima, obaveza doma je da organizuje srodničke susrete između roditelja i dece.
– Ne zna se kome oni teže padaju: da li su tužnija ona deca kojoj roditelji nisu došli, mališani koji sa suzama ispraćaju roditelje kući ili radnici ovog doma koji posmatraju taj prizor – govori direktorka socijalne ustanove sa 412 stanara, među kojima je osamdesetak mališana.
Iako je smeštajni kapacitet ovog doma – 450 korisnika, od 2008. godine je zabranjen prijem novih stanara, jer Ministarstvo rada i socijalne politike želi da poboljša uslove života. Zbog toga se u neposrednom komšiluku ove ustanove grade nove zgrade čije radove finansira pomenuto ministarstvo.
Iako svakodnevno gleda mališane sa smetnjama u razvoju i iz sveg srca želi da ih njihova prirodna porodica prihvati nazad, Slađana Đurić kaže da kao profesionalac ne može da osuđuje roditelje koji su ostavili svoje mališane. Za podizanje ove dece, osim ogromne ljubavi, po njenim rečima, potrebna je i velika pažnja i podrška stručnjaka.
– U većim mestima u Srbiji postoje specijalni vrtići, škole i dnevni boravak za smeštaj ove dece. Ali, zamislite roditelja koji živi u malom mestu u kojem ne postoje ustanove za brigu o deci ometenoj u razvoju. Ovi mališani traže pažnju 24 časa dnevno, a mnogi od njih izgledaju i ponašaju se kao bebe i kada napune 30 i 40 godina. Da li mislite da će bilo koji šef imati razumevanje za roditelje ove dece da godinama odsustvuju s posla na svaka dva-tri sata jer moraju da prepoviju i nahrane dete? S druge strane, ne možete izgraditi ove objekte u svakom gradu naše zemlje preko noći… Za neke promene potrebno je više vremena, a najduže traje promena svesti društva koje mora da prihvati činjenicu da su ova deca njegov sastavni deo i ne smeju biti izolovana u ustanove – kaže Slađana Đurić.
…
Ceo tekst pročitajte ovde, izvor Politika.
Prednost životu u porodici
Meni nije niko nikad predložio instituciju, ali da jeste popio bi prijavu apsolutno sam sigurna.
Prenosim tekst iz Politike. Zaista je potresan i vredan čitanja.
Kako zaštititi prava osoba lišenih slobode – Dragana Ćirić-Milovanović
Prednost životu u porodici
Oko 1.200 dece sa teškoćama u razvoju smešteno je u pet ustanova dok se oko 800 dece bez roditeljskog staranja nalazi u 17 domova
Jedan od osnovnih razloga za smeštaj dece sa teškoćama u razvoju u ustanove socijalne zaštite jeste taj što praktično ne postoje službe podrške za ovu decu, niti postoji sistemska podrška porodicama koje žele da ihzadrže uz sebe. Uprkos zvaničnoj politici zabrane novih prijema, deca se i dalje odvajaju od roditelja i smeštaju u institucije. Od roditelja saznajemo da ih lekari podstiču da decu rođenu sa razvojnim teškoćama odmah smeste u neku ustanovu. Ovakvo stanje proizlazi iz predrasuda koje iskazuju čak i stručnjaci. Sama činjenica da je oko 1.200 dece sa teškoćama u razvoju smešteno u pet ustanova, dok se oko 800 dece bez roditeljskog staranja nalazi u 17 domova, govori o odnosu države i društva prema prvoj pomenutoj grupi.
Smeštajem u instituciju deca bivaju lišena mnogih prava: na privatnost, na život u porodici, na održavanje kontakata sa bliskim osobama, na sigurnost i na druga prava koja su im zagarantovana brojnim domaćim i međunarodnim propisima.
U mnogim institucijama s malobrojnim osobljem nije neobično zateći jednog zaposlenog koji brine o desetoro do dvadesetero dece. Posebno zabrinjava socijalno lišavanje kojem su ova deca izložena. Budući da je mnogo godina provelo u instituciji, kod deteta je praktično nemoguće utvrditi da li je rođeno s teškoćama ili su one rezultat boravka u instituciji. S tim što je dugotrajno ležanje u krevetu, bez mogućnosti kretanja, svakako produbilo i pogoršalo smetnje koje dete– odrasla osoba ima. U pojedinim institucijama za decu sa težim i teškim smetnjama u razvoju, mnoga deca, ali i odrasli, dugo vremena provode živeći u svojim krevetima, a neki ostaju u njima celog života.
Deca u institucijama, naročito ukoliko su smeštena zajedno sa odraslima, pod visokim su rizikom od zlostavljanja. Iako postoje slučajevi zlostavljanja od strane osoblja, mnogo češće su zlostavljači starija i jača deca. Deca pa i odrasli sa problemima u komunikaciji i kretanju posebno su podložni zlostavljanju. Budući da je ovakvo stanje i tretman uobičajen u celoj zemlji, odgovornost za to mora snositi država. Zato zabrinjava pokušaj predstavnika vlasti da odgovornost za zanemarivanje i zlostavljanje prebace na osoblje ustanova. U izveštaju Evropskog komiteta za prevenciju torture iz 2009. godine jasno je rečeno da je loš tretman ove dece kombinacija prevelikog broja korisnika, malobrojnog osoblja i nedostatka odgovarajuće stimulacije za rad. Sve to dovodi do toga da se životni uslovi u ovim institucijama mogu smatrati nečovečnim i ponižavajućim. Nedostatak finansijskih i profesionalnih resursa ne može biti izgovor države za to.
Kad bi postojala odgovarajuća podrška, većina dece sa teškoćama u razvoju mogla bi da živi u porodici, što i jeste njihovo pravo. Mnoga deca koja se nalaze u institucijama mogla bi se vratiti kućama ukoliko bi se roditeljima pružila dodatna podrška, a deci omogućio ravnopravan pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, zapošljavanju, i svim drugim aspektima života u zajednici. Ovo pitanje mora se postaviti kao prioritet s obzirom na to da su deca s teškoćama u razvoju u institucijama posebno ranjiva i podložna zlostavljanju. Država ih, međutim, i dalje drži na marginama reformi, imitirajući „deinstitucionalizaciju” izgradnjom novih institucija pod drugim imenom (stacionari i dnevni boravak) u kojima se nastavlja segregacija i isključivanje dece iz svih redovnih tokova života.
Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom Srbije – MDRI
Izvor: Politika
Tužno
O zaboravljenima od svih brinu monahinje
Od 95 štićenica ženskog doma za osobe teško ometene u razvoju koji se nalazi tik uz manastir Svete Petke u Izvoru, najstarija ima 72, a najmlađa 10 godina.
Paraćin – Domsko odeljenje za ženske osobe teže i teško ometene u razvoju „Manastir Sveta Petka“ nalazi se tik uz manastir Svete Petke u Izvoru kod Paraćina. Reči iz jevanđelja „Što učiniste jednom od moje male braće, meni učiniste“ krasnopisom su utisnute iznad vrata koja vode u njihove prostorije. Štićenice se raduju gostima. Odmah nam je pritrčala devojčica i čvrsto nas zagrlila, što je potom učinilo još nekoliko žena.
– Mnoge od njih roditelji nikada nisu posetili, jer kriju da imaju takvu decu. Neke roditelji veoma retko obilaze, a redovno manje od deset odsto. Nažalost, čak i oni koji često dolaze ne razumeju njihove potrebe – kaže za „Politiku“ mati Glikerija.