Meni nije niko nikad predložio instituciju, ali da jeste popio bi prijavu apsolutno sam sigurna.
Prenosim tekst iz Politike. Zaista je potresan i vredan čitanja.
Kako zaštititi prava osoba lišenih slobode – Dragana Ćirić-Milovanović
Prednost životu u porodici
Oko 1.200 dece sa teškoćama u razvoju smešteno je u pet ustanova dok se oko 800 dece bez roditeljskog staranja nalazi u 17 domova
Jedan od osnovnih razloga za smeštaj dece sa teškoćama u razvoju u ustanove socijalne zaštite jeste taj što praktično ne postoje službe podrške za ovu decu, niti postoji sistemska podrška porodicama koje žele da ihzadrže uz sebe. Uprkos zvaničnoj politici zabrane novih prijema, deca se i dalje odvajaju od roditelja i smeštaju u institucije. Od roditelja saznajemo da ih lekari podstiču da decu rođenu sa razvojnim teškoćama odmah smeste u neku ustanovu. Ovakvo stanje proizlazi iz predrasuda koje iskazuju čak i stručnjaci. Sama činjenica da je oko 1.200 dece sa teškoćama u razvoju smešteno u pet ustanova, dok se oko 800 dece bez roditeljskog staranja nalazi u 17 domova, govori o odnosu države i društva prema prvoj pomenutoj grupi.
Smeštajem u instituciju deca bivaju lišena mnogih prava: na privatnost, na život u porodici, na održavanje kontakata sa bliskim osobama, na sigurnost i na druga prava koja su im zagarantovana brojnim domaćim i međunarodnim propisima.
U mnogim institucijama s malobrojnim osobljem nije neobično zateći jednog zaposlenog koji brine o desetoro do dvadesetero dece. Posebno zabrinjava socijalno lišavanje kojem su ova deca izložena. Budući da je mnogo godina provelo u instituciji, kod deteta je praktično nemoguće utvrditi da li je rođeno s teškoćama ili su one rezultat boravka u instituciji. S tim što je dugotrajno ležanje u krevetu, bez mogućnosti kretanja, svakako produbilo i pogoršalo smetnje koje dete– odrasla osoba ima. U pojedinim institucijama za decu sa težim i teškim smetnjama u razvoju, mnoga deca, ali i odrasli, dugo vremena provode živeći u svojim krevetima, a neki ostaju u njima celog života.
Deca u institucijama, naročito ukoliko su smeštena zajedno sa odraslima, pod visokim su rizikom od zlostavljanja. Iako postoje slučajevi zlostavljanja od strane osoblja, mnogo češće su zlostavljači starija i jača deca. Deca pa i odrasli sa problemima u komunikaciji i kretanju posebno su podložni zlostavljanju. Budući da je ovakvo stanje i tretman uobičajen u celoj zemlji, odgovornost za to mora snositi država. Zato zabrinjava pokušaj predstavnika vlasti da odgovornost za zanemarivanje i zlostavljanje prebace na osoblje ustanova. U izveštaju Evropskog komiteta za prevenciju torture iz 2009. godine jasno je rečeno da je loš tretman ove dece kombinacija prevelikog broja korisnika, malobrojnog osoblja i nedostatka odgovarajuće stimulacije za rad. Sve to dovodi do toga da se životni uslovi u ovim institucijama mogu smatrati nečovečnim i ponižavajućim. Nedostatak finansijskih i profesionalnih resursa ne može biti izgovor države za to.
Kad bi postojala odgovarajuća podrška, većina dece sa teškoćama u razvoju mogla bi da živi u porodici, što i jeste njihovo pravo. Mnoga deca koja se nalaze u institucijama mogla bi se vratiti kućama ukoliko bi se roditeljima pružila dodatna podrška, a deci omogućio ravnopravan pristup zdravstvenoj zaštiti, obrazovanju, zapošljavanju, i svim drugim aspektima života u zajednici. Ovo pitanje mora se postaviti kao prioritet s obzirom na to da su deca s teškoćama u razvoju u institucijama posebno ranjiva i podložna zlostavljanju. Država ih, međutim, i dalje drži na marginama reformi, imitirajući „deinstitucionalizaciju” izgradnjom novih institucija pod drugim imenom (stacionari i dnevni boravak) u kojima se nastavlja segregacija i isključivanje dece iz svih redovnih tokova života.
Inicijativa za prava osoba sa mentalnim invaliditetom Srbije – MDRI
Izvor: Politika
Još davne ’85-86. godine u Beogradu je bilo doktora ‘stručnjaka’ koji su umeli majci da daju savet “… kupite detetu kolica i bavite se zdravom decom”.
Na svu sreću uvek ima i pametnih ljudi pored ovakvih budala.
grozno stvarno.
ali, sa druge strane, meni neće biti jasno niti kako neko može da prihvati takav ‘savet’…
Strasno, ali zaista strasno je cuti da se takve stvari desavaju u danasnje vreme, i jos je tuznije da ima lekara koji daju takve savete….
[…] kaže: – Prenosim tekst iz Politike. Zaista je potresan i vredan čitanja. Prednost životu u porodici CITAT: …..Kad bi postojala odgovarajuća podrška, većina dece sa teškoćama u razvoju mogla […]
To sto procitate u novinama cesto je smisljeno da izazove reakciju,pa i negativnu.Koji lekari,koji roditelji?Neko je rekao pa onda cesto se desava i sve tako.I sve vas to pogadja naravno.Mogu da kazem da sam se namucila sa deteom i organizacijom zdr.sluzbe i da snimam svaki razgovor sa lekarom.Tajno naravno.Da ne bude posle nisam rekao ,niste razumeli ,itd.
Sigurna sam da ih ima, i lekara, a i roditelja, čim ima dece sa smetnjama koji nisu u svojim porodicama nego u domovima. TI roditelji. Kako svoje zdravo dete nisu stavili u dom?
da ivana, da i te kako se to desava, nama je (meni) ‘ugledni’ neuropedijatar iz ‘ugledne’ beogardske klinike ‘dobronamjerno’ savjetovao, da ostavimo nasu srecu i zivotic… bilo je to prosle godine u junu, on je imao 4 mjeseca, nije samostalno jeo, imao je sondu, i zbog nedostatka kisika na porodu i ljekarske greske, mozak mu je totalno unisten…
danas kad je najgora godina za nama, nemamo sondu :-), zaustavili smo napade :-), moja jubav se smesi i ima najdivnije oci na svijetu (nismo sigurni da li i koliko vidi) i najvece je bogastvo na svijetu… da nismo dobili pomoc nikakvu za sve se sami borimo, i hvala Bogu da mozemo, ali veliko DA ljekari to rade,i to tako bezosjecajno, stvarno uvjereni da daju najbolji savjet roditeljima, polazeci od perspektive, da ovaj sistem, drustvo, zdravstvo, drzava im apsolutno nece pomoci!
@saska, baš tužno, zaista, da ima takvih lekara… 🙁
poljubac za srećicu :-*